Rasprava na Okruglom stolu o statusu ćirilice u medijima, koju je priredio Savet za srpski jezik 23. novembra na Filološkom fakultetu u Beogradu, pokazala je svu bedu srpske nacionalne pameti: od 14 „elektronskih“ i „štampanih“ medija, koliko ih je na raspravu pozvano, odazvali su se samo Novosti i Politika. I pokazali da se jedino u njima može naći još „pokoji Srbin“, a da je u svima drugim taj soj istrebljen dok su njegovi otpaci unapređeni u komuniste, liberale, mondijaliste, narkomane, demokrate, trgovce, NVO-glodare, pedere, okupatorske skutonoše, tj. u onu sortu koja se, dok je bilo Srba, u ljude nije ni ubrajala. Broz i komunizam uredili su, međutim, da takvi sojevi već tokom mnogih dugih decenija uređuju srpsku sudbinu, a u poslednjih dvadesetak godina takvi su i Srbiju i Srbe definitivno opustošili i sad mogu najaviti da je Brozov projekat završen:
zemlja otrovana i rasprodata, ponajviše strancima, štošta pokrale domaće demokratske lopuže, a ono za šta se nije našao stranac, a domaće lopuže uništile — bilo prepušteno propadanju;
škola i nauka pretvorene u razbojničke jazbine i okićene „crvenim fenjerima“;
omladina obespućena i njen najbolji deo prognat preko granice — da bi onima drugim bilo prostrano;
Crkvu razorili komunisti i pederi, srpske kulturne tekovine preturili u „Makedoniju“ i Arnautluk, u naše dane „bankrotiraju“ Srpsku Crkvu u Hrvatskoj i preseljavaju je na Bosfor, a Patrijaršiju u Vatikan.
Najpotpuniji obrazac srpskog poloma, međutim, pokazaće se na primeru stradanja srpskog jezika: idući za „katoličkim srpskim“, komunisti su 2. avg. 1944. istesali „komunistički srpski“ na središtu srpske nemanjićke države, „islamski srpski“ dodali im 27. sept. 1993, svoje pazare dovršili „komitskim srpskim“ 21. maja 2006. dok su iskonski srpski izložili teroru svakoga od njih pojedinačno, a poduprli državnim terorom i nad jezikom i nad njegovim pismom. Ako se, naime, u Brozove zasluge mora upisati Novosadski dogovor i prvi okupacioni udar komunista na ćirilicu, ono što se s jezikom događalo posle Broza pokazuje da je njegova komunistička pamet produžena mnogo rigidnijom mondijalističkom i ona se održava i neguje do današnjega dana: Zakon o jeziku donesen je 1991, ali se mesta za ćirilicu u njemu nije našlo ni za školstvo; Ustav Srbije propisao je 2006. da se u toj srećnoj zemlji govori srpski i piše ćirilicom, dodao da će se „neke stvari“ uređivati Zakonom, ali je u vezi s tim Država zaboravila dve „sitnice“: da donese taj Zakon i da „podseti sve »državnike«“ na to da se mora poštovati ona čudna pravna regula koja određuje da se u svakoj pravno uređenoj državi na Ustav gleda kao na najviši Zakon, tj. dok se ne donese Zakon — zakonom se smatraju opšte ustavne odredbe. Za srpske zakonodavce,. međutim, treba imati razumevanja: uz to što se ne zna gde su kupovali diplome, njihovu je pravničku pamet overio Broz „naukom“ da se „ne moraju držati zakona kao pijan plota“ i po njoj se i srpska vlast ruga Srbima i posle Broza — po njegovim obrascima (zašto Srbima suditi po zakonu kad se mogu streljati po presudi Đilasa i Krcuna).
Imaju li se na umu sve pomenute činjenice, logičnim se mora smatrati i banalno pitanje: zašto Srbi moraju pisati ćirilicom kad se ona najjevtinija njihova sorta okupljena oko pet (ili šest?) okupacionih televizija i šest okupacionih novina sasvim ugodno oseća pored uvek punog latiničkog korita i što može da uređuje i Državu i da sramoti i nju i njene srpske građane.
Itd.
Možda je trenutak da se makar pokuša „stati na rep“ gaulajterima iz tih medija naviklih na to da su nedodirljivi i da se „ispitaju mogućnosti“ kako bi im se korito moglo — prevrnuti.
Mislim da bi im to najpre mogao prirediti Savet za srpski jezik, pre svega time što će podsetiti državu na čl. 10 njenog Ustava i pozvati je da se dogovori sa svojim zakono[m]daviteljima o tome kome će na nos biti okačena „ona kao kantarska kuka“ i da im se ne skida sve dotle dok se ne donese ili onaj zakon ili dok se ne overi ustavna odredba da se strani jezici i njihova pisma mogu sretati jedino u manjinskim sredinama i to tek pod striktno određenim uslovima, tj. po međunarodnim ugovorima i na principima reciprociteta. A po tim merama spisak manjinskih jezika mogao bi se svesti tek na rumunski, rusinski, mađarski, slovački i bunjevački, a svi bi ostali bili „skrajnuti da »sačekaju« one međunarodne ugovore“: Hrvati sad hapse poslednje baranjske babe zbog terorisanja ustaških koljača i ćirilicu progone i sa grobalja, a srpska vlast ustaškom ministru poverava resor za brigu o manjinskim zajednicama i pomaže mu da teroriše Bunjevce i da njihovu tradiciju prevodi pod ustaško okrilje; iz BH-Federacije, s druge strane, iseljavaju se poslednji ostaci od 40.000 onih Srba koji su preživeli Alijinu mudžahedinsku demokratiju, a u Raškoj se rascvetava „sertifikovana“ okupaciona bošnjačka pamet pod okriljem Esadovog i Elminog BNV, a sve o trošku srpskog državnog budžeta. Na sličan način moraće se osmotriti i „montenegrinjski jezik“ koji je u Milov ustav upisan kad je njime blejalo 18,5% montenegrinja, a srpski govorilo 64% naroda (sad je broj onih prvih znatno porastao, ali je Milov ustav tako skrojen da se ne može znati hoće li se, i kad, tamo opet čuti ljudska reč).
Uz sređivanje odnosa sa tim „jezicima“ u isti čvor moraće se uvezati i pitanje njihovoga latiničnog pisma. To su pismo, naime, Srbi priredili za onaj oblik jezika kojim su pisali Srbi-katolici dok im, na Katoličkom kongresu u Zagrebu 1900, nije naređeno da „nikad nisu bili Srbi“ i da „moraju biti Hrvati“. Od toga doba, izvesno je, „srpska latinica“ definitivno je „otišla“ iz srpskog jezika i onih 12 (ili 11?) okupatorskih elektronskih i štampanih medija latiničke veroispovesti slobodni su da se zapute za svojim latiničkim zvonima i da svojom pameću više ne truju ni Srbe ni njihov jezik: ako neće ćirilicu, treba im uzeti licence, tj. nacionalne frekvencije pa neka se licenciraju tamo gde Srbi neće morati ni da ih gledaju ni da ih slušaju. Ako im se, međutim, toliko dopala okupatorska uloga pa nikako ne mogu pristati na to da bez nje ostanu, vlasni su da je brane svoju latiničku pamet, ali neka im to bude po ceni po kojoj plaćaju novine, časopise i knjige na stranim jezicima (Mond ili Njujork Tajms, recimo). Za to Savet za jezik ne treba da „poučava“ ni Vladu ni njene poreske službe: neka srpskim ćiriličkim medijima 10% poreza (toliko su im i Turci uzimali), a one „devizne Srbe“ neka meri — po deviznim kursevima. Pa koliko „potegnu“.
Savet, međutim, mora istrajati na oživotvorenju ustavne odredbe o statusu srpskog jezika i njegovog pisma i „raspitati se“ na svim državnim adresama o tome kako se moglo dogoditi da već „20 godina postoje pokušaji da se donese novi zakon o upotrebi jezika i pisma, da se promenilo mnogo vlada i mnogo ministara, ali da od toga nije bilo ništa“, a moglo se dogoditi da je nedavno, po hitnom postupku, donesen zakon za zaštitu osmuđene feminističke pameti iako ga je Visoki savet sudstva oglasio protivustavnim i de facto i de iure i to četiri dana pre nego što je objavljen u „Službenom glasniku“. (I treba se „raspitati“ koja je to sila odlučila da se isturi ispred visoke sudske instance i objavi zakon koji je označen kao neustavan.)
Savet za jezik povukao je prvi potez u nastojanju da zaustavi razaranje srpskoga jezika i da vrati dostojanstvo njegovom osramoćenom pismu. I mora prizvati i srpsku državu da se vrati srpskim istorijskim ishodištima. I dovesti je do svesti da je predugo služila srpskim krvnicima i da je vreme da nešto pokuša uraditi i za Srbe.
Savetu za srpski jezik — s molbom da produži svoju prevažnu misiju
Odboru za standardizaciju srpskog jezika — s molbom da tekst dostavi svim članovima Saveta
Ošamućenim Srbima — s pozivom da se pokušaju otrezniti
Srpskim „državnicima“ — s molbom da pročitaju Čl. 10 Ustava Republike Srbije i da pokušaju odrediti granicu do koje smatraju da je pristojno sramotiti narod za čije su se predvodnike isturili
Sa svešću da se i dalje bavi[m] besposslicama,
Autor: Dragoljub Petrović
