Vest da je Dijana Vukomanović, potpredsednica SPS-a napustila je svog dojučerašnjeg šefa Dačića, odjeknula je kao bomba samo onima koji politička kretanja u Srbiji ne prate ozbiljno. To se odavno moglo pretpostaviti. Ivica je, rekli bi zlobnici, ostao bez Marice. Pardon, bez Dijane.
Kada sebi dopustite luksuz da vam iz stranke ode osoba koja je pisala program vaše političke organizacije, na osnovu kog ste formirali stabilno biračko telo sa nekih desetak odsto udela u svakom glasanju (a dr Dijana Vukomanović je upravo ta i takva osoba), a koja je pri tom i šef vašeg poslaničkog kluba u Skupštini Srbije onda se može reći da ste:
a) Rešili da pročistite kadrove unutar sopstvene stranke, pa ste raznim manevrima „naterali“ sporne ljude da sami odu;
b) Rešili da se otarasite opasnog protivnika koji vam potkopava ugled unutar stranke, pa ste napravili atmosferu koja drugoj strani ne odgovara;
c) Rešili da se dodvorite koalicionom partneru sa kojim učestvujete u vlasti, pa ste kaznili sve one koji su bundžije.
Međutim, kod Ivice Dačića to nije slučaj.
Pandorina kutija razdora otvorena je u sedištu na Studentskom trgu onog dana, kada su se, posle mnogo sitnih čarki koje su izazivali pojedinci iz SPS-a dajući izjave koje nisu bile u skladu sa partijskom disciplinom (Ružić, Mrkonjić, Borovčanin, Dragojević) frontalno sukobile bujna i nezgodna Ivana Petrović i dojučerašnja potpredsednica SPS-a.
Partijska disciplina je normalna stvar u svakoj vrsti političke organizacije u Srbiji (kod nas nikad nije zaživeo princip frakcija unutar stranaka), ali se on sve više svodi na jednoumlje: Kako šef kaže, tako mora biti. Nagrada za vernost (ili ulizivanje – kako vam drago) varira od vašeg značaja u stranačkoj strukturi. Kreće se od mesta šefa nekog mesnog (lokalnog) odbora, pa do položaja direktora u nekom javnom preduzeću ili ministarske fotelje. „Ženski skandal“ je bio nešto mnogo više od toga.
Pasivnost Ivice Dačića da istinski razreši taj i takav sukob, kom on (o tempora, o mores) nije pridavao veći značaj, dovela je, zajedno sa finansijskim problemima socijalista, do paljenja crvenih lampica kod mnogih zvaničnika ove političke organizacije. Nezadovoljstvo u SPS-u je poprimilo razmere poplave, a Ivica Dačić je bio zatečen istim, baš kao Velimir Ilić 2014, kada je Srbiju zadesila ona vodena pošast.
Prvi socijalista, kog neki zlobnici (hmmmm) zovu Bananamen, a neki Drug Kofer rešio je da sve zanemari i da se ponaša u skladu sa manirima koje je praktikovao i pokojni Slobodan Milošević. Rešio je da bude apsolutista u sopstvenoj stranci, kad već više nije u situaciji da izgovori onu rečenicu „Ne znam ko će biti predsednik, ali sigurno znam ko će biti premijer“. Vlast mu je postala previše bitna, pa makar u njoj učestvovao pod ozbiljnim uticajem neke druge žene. Još kad mu većinski partner navodno podeli nekoliko packi zbog njegovih „predsedničkih aspiracija“, ali i „ponašanja njegovih pulena“, onda se mora udarati po onima koji se usuđuju da slobodno misle: Nije mi poznato da li su partijski organi ovih dana raspravljali o istupima i mišljenjima Srđana Dragojevića i Branka Ružića, ali su Nikoli Borovčaninu zbog njegovih istupa dali „ukor pred isključenje“.
Sva politička zaljubljenost Ivice Dačića u sopstvenu funkciju najbolje se ogleda kroz njegovu izjavu koju je dao nakon što je Dijana Vukomanović istupila iz stranke: „Svako ko je nezadovoljan može da ide“. Nije mi jasno zašto je posle izlaska Dijane iz stranke ostavku na mesto u Glavnom odboru SPS podnela i „famozna“ Ivana Petrović. Ali, iskreno – ne bi me čudilo da zbog Ivicine izjave SPS koliko danas ostane ne samo bez Vukomanovićke, već i bez ovog proslavljenog sportiste, ali i poznatog reditelja, kao i večitog bundžije koji se danas provodi na proslavi 71. rođendana SD Partizan (mislim na Ružića). Posle toga – SPS više neće biti isti.
Ah, da: Upitaće se neko – da li će Dijana možda preći u SNS. Da li će to isto uraditi i neki drugi kadrovici sa Studentskog trga. Možda. Ali zaista ne vidim kakvu će korist izvući iz toga, jer je među naprednjacima red za dodelu nagrada za vernost – previše dugačak.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
Hm,hmm..ono (hmmm Bananamen, se nemoze vezivati za mene), a sto se tice „pod tackom razno“,cini se, da kada brod tone,ipak pacovi, medju prvima napustaju palubu.Nesto, poput, nekada davno, teatralnog prisajedinjnja SKS-SPS, bez prava na podizanje dokumenta iz Komiteje,verovatno je „sef“ jos pun, kao podloga za „odrzivu registraciju SPS“,dokaa clanstva, bez obzira na izbore.