Kako su naprednjaci ubili Sajam (knjiga)

Sajam (knjiga) više nema nikakve veze sa onim što ste mogli da vidite pre pet do deset godina. Ovo je još jedna institucija koju su naprednjaci postepeno i, sve mi se više čini, smišljeno ubili

Uprkos tome što predsednik ove države nastoji da izgradi sliku o sebi kao velikom neimaru i ktitoru koji je „napravio hram Svetog Save“, bojim se da će ključna reč koja će u istoriji obeležiti doba njegove vladavine biti destrukcija, ili po srpski – razaranje. Čini mi se da je sve manje taj proces rezultat neznanja a sve više namere, jer u borbi da ostane na vlasti deluje da razume kako je okupacionim silama daleko važnije Pinkovo umobolstvo nego potpis na nezavisnosti Kosova ili sankcije Rusiji.

Već smo pisali o tome kako režim savremenog Tita uništava obrazovanje, diplomatsku službu, medije, javni prostor itd, a povod za današnji tekst je ubijanje Sajma knjiga. Kao što znamo oni – ili onaj za koga rade – rešili su da posle svih urbanističkih zločina koje su počinili, od zatrpavanja arheološkog nalazišta na kome se nalazi šoping mol u Rajićevoj do nedavnog urbicida na Slaviji, nastave tako što će čitav Sajam, kao ozbiljan spomenik kulture, sravniti sa zemljom i tu napraviti novi Beograd na vodi za jedno 50000 Kineza, Arapa ili koga već. Dakle osim ideje da se ubije Sajam, danas se posebno osvrćemo na to kako su već ubili Sajam knjiga koji se upravo održava.

Prenosim vam svoje impresije, kao i pokušaj tumačenja uzroka ove postepene smrti.

Do pre koju godinu beogradski Sajam knjiga bio je pravo čudo, fenomen o kome se pričalo u pola Evrope, i svakako najbolji sajam u ovom delu sveta, daleko jači, važniji, bogatiji i moćniji i od budimpeštanskog i atinskog. Brojni strani gosti, ne samo iz regiona, već od Italije, Španije i Nemačke do Rusije nisu mogli čudom da se načude, broju ljudi, količini naslova, entuzijazmu specijalizovanih izdavačkih kuća, ogromnoj i kvalitetnoj produkciji dečje literature, izlagačima iz drugih zemalja itd. Institucija zemlje gosta domaćina bila je sjajan način da se fokusiramo na produkciju određene zemlje i kulture, koja je dovodila velika imena, omogućavala posebno intenzivan prevodilački rad te godine itd.

Brojni gosti iz inostranstva dolazili su da sklapaju poslove, uzimaju licence, nude svoje stvari, ali i uživaju u druženju, novim poznanstvima, susretima sa poznatim intelektualcima ili političarima koji su gotovo ritualno tu dolazili itd. Iz godine u godinu ovo se širilo i, uprkos evidentnim tendencijama komercijalizacije, čuvao se balans između tržišnih i elitističkih igrača. No, već pred koronu osetilo se postepeno prerastanje događaja u vašarište i naslućivale su se tendencije koje su sada eksplodirale i koje daju za pravo da govorimo o umiranju beogradskog Sajma knjiga. Šta sam, naime, video tamo?

Od svega onoga što je ranije postojalo ostala je forma, ali je suština isisana kao moždina iz kičme. Na jednom mestu vidite šta je rezultat naprednjačke kulturne politike, koju – kao i sve druge aspekte – karakteriše odlika delovanja na način gde stid i sram ne igraju nikakvu ulogu. Naime, dok su raniji režimi makar morali da foliraju kako im je stalo do visoke kulture, obrazovanja i toga da i preko knjiga budemo deo savremenog sveta, ovi čak ne osećaju ni potrebu da se foliraju. Bole ih uvo, jer njihovi birači ne pokazuju nikakvo interesovanje za knjigu. Rijaliti, Informer i televizije sasvim zadovoljavaju njihove kulturne potrebe.

Već pre više godina ukinuta je gradska komisija za podršku izdavačima. Imao sam priliku da budem njen član niz godina i sa ponosom mogu da kažem kako i dalje na Sajmu dosta autora uglavnom prodaje kvalitetne naslove koje smo tada odabrali. Nekima, poput Fedona, to su bili poslednji naslovi iz filozofije uopšte. Ostala je takva komisija na nivou Ministarstva kulture, ali kao i na drugim konkursima, o čemu ste mogli da vidite u medijima, novac se daje gotovo isključivo subjektima u Vojvodini za uglavnom potpuno besmislene projekte. I naravno naveliko se peru pare. Gomila ozbiljnih izdavača je otpisana kao „žuti“ (što znači svako ko nije skinuo gaće pred naprednjacima), i više ne dobija ni dinar podrške.

Takođe se vidi da ni stranci više nikom ne daju podršku za prevode i objavljivanje sa svoje strane, ili je to sada namenjeno samo odabranima, poput jedne gej izdavačke kuće koja zahvaljujući tom bekgraundu i dalje ima kvalitetne i dobre filozofske naslove. Obrni-okreni, štandovi Klia, Fedona, Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića, Arhipelaga, Albatrosa plus gotovo da nemaju novih naslova iz oblasti političke teorije, istoriografije, sociologije, filozofije itd. Suštinski toga ima minimalno. Ove izdavačke kuće nisu prijatelji režima pa, uprkos ozbiljnosti, ozbiljnoj tradiciji i sposobnosti da izaberu i prevedu dobra izdanja, ne mogu da dobiju ništa. S druge strane, ovi naprednjački izdavači, sem delimično Prometeja, uglavnom bahati polupismeni polusvet koji nema šta da ponudi i nema šta da donese na Sajam. Ni domaće, a o stranim elitinim izdanjima da i ne govorimo. Pominjali smo i ranije da uz naprednjake više nije ostao ni jedan jedini domaći intelektualac makar i srednjeg formata. Stoga im je takva i izdavačka produkcija. Službeni glasnik i Zavod su takođe tuga i pečal, iako bar Glasnik ima ozbiljan novac.

Neke kuće, poput novosadskog Mediterana, više nisu ni prisutne, ako uopšte i rade. Nema više Evra pa je dečji program smanjen, rasut i više nemate mesto gde možete detetu da kupite slikovnice i jeftine dostupne prve knjige sa kojima se deca sreću. Sve to za posledicu ima da je broj posetilaca dramatično smanjen, što se vidi i po smanjenju posetilaca iz unutrašnjosti i regiona. Stranaca koji dolaze zbog posla više nema jer nemaju zašta da dolaze. Od kulturne i poslovne manifestacije prvog reda, ovo čak nije degradirano ni na vašar, nego na jadnu i praznu šatru u kojoj se prodaju isti naslovi koji tu stoje godinama unazad…

Vrhunac je zaista ogroman prazna prostor u centralnoj sali koji je iz neznanih razloga dat Pošti!? Na tom prostoru nema nijedne jedine knjige i taj čin svedoči o tome da oni nemaju šta da stave i ponude na tolikom placu. U isto vreme Katena mundi je na gornjem prstenu, zbijena u tri metra iako spada u retke izdavače koji imaju ozbiljnu novu produkciju, vrlo jasnu i precizno usmerenu. Jedini problem je što svi ti intelektualci govore o problemima i smatraju se neprijateljima te je bolje da dole stoji Pošta nego takvi.

Koliko je sve otišlo do vraga vidite i po tome što na putu od ulaska u Sajam do ulaska u salu ima deset puta manje reklama nego što je nekada bilo. Zanimljivo, u prolazu na samom ulazu sajma reklamira se samo Šešelj i njegova monumentalna produkcija. Novost je i da zemlja gost više nije prisutna u hali 1 u centralnom prostoru. Daleko je manje i izlagača iz inostranstva itd. Redak dobar primer da se uprkos svemu može opstati i širiti uz jasno usmerenje i precizno odbranu publiku jeste Čarobna knjiga kolege Bore Pantića, koja radi stripove, kvalitetnu naučnu fantastiku i to radi lepo i uspešno.

Ovaj Sajam više nema nikakve veze sa onim što ste mogli da vidite pre pet do deset godina. Ovo je još jedna institucija koju su naprednjaci postepeno i, sve mi se više čini, smišljeno ubili. Jer ako propadne i ovaj Sajam, lakše će se objasniti da i hala 1 može da ide i da se ruši u paketu sa ostalim zgradama.

Davno smo primetili da posle ovih ljudi ni kamen na kamenu neće ostati od kulture, nauke, medija, duhovnosti, institucija, a Boga mi ni od slobode…

Zbog toga, ponovimo Kuću cveća treba srušiti, a onoga iskopati i premestiti ako je uopšte tamo. Domus florum delenda est!

P. S. Kao šlag na tortu stigla je skandalozna vest da je za izdavača godine nagrada otišla ozloglašenom Zavodu za zaštitu (uništavanje) spomenika kulture grada Beograda. Ne samo da to nije izdavač i da nemaju nikakvu ozbiljnu izdavačku delatnost, već je u pitanju simbol za napredni kriminal i uništavanje i jedna od prvih institucija za robiju kad ovo doba kriminala prođe. To je institucija koja je omogućila uništavanje ogromnog dela arhitektonskog nasleđa Beograda skidajući zakonsku zaštitu sa zgrada. I koja i Sajam treba da odobri za rušenje.

autor:Miša Đurković