Bojkot opozicija kao lažna dilema
Nakon nedavno održanih parlamentarnih i dela lokalnih izbora, usled velikog broja dokaza o izbornom inženjeringu, među delom javnosti javila se ideja o neučestvovanju opozicije u institucijama: opozicioni poslanici ne bi trebali da verifikuju svoje mandate. U srpskoj političkoj javnosti pojavilo se mnogo ideja, ali retko koja je ovoliko nepromišljena.
Šta je predlog?
Ukratko, predlog glasi da bi opozicione partije trebalo da ne verifikuju osvojene mandate, i da uopšte ne uđu u republički ali ni u lokalne parlamente, od kojih je svakako najvažniji onaj beogradski. Dakle, predlog nije neka vrsta privremenog bojkota rada ovih parlamenata, gde bi narodni poslanici i odbornici rešili da ne učestvuju u njihovom radu nedolaskom na sednice. Podsetimo se, ovo je bila metoda 2019. kada su poslanici dela opozicije prestali da učestvuju u radu Skupštine tražeći drugačije uslove za rad i veće poštovanje parlamentarnih procedura, a takvih poteza bilo je i pre toga. Ovaj novi predlog je potpuno neučestvovanje u političkim institucijama.
Šta je cilj?
Glavni cilj ovakvog poteza jeste izazivanje političke krize i pritisak na SNS i Vučića, što bi trebalo da ih natera na političke ustupke. Svakako, najvažniji među njima bio bi ponavljanje lokalnih izbora u Beogradu, ali u nešto uređenijoj atmosferi gde bi se barem deo nepravilnosti tokom izbora onemogućio čišćenjem biračkog spiska i drugim predizbornim radnjama. Da bi do ovoga došlo potrebno je trenutnu situaciju i nezadovoljstvo glasača rezultatima izbora na neki način kanalisati i fokusirati.
Međunarodni posmatrači kao i domaće nedržavne institucije ukazale su na brojne propuste i malverzacije, te opozicioni glasači sa osnovanim pravom smatraju da su izbori (barem u Beogradu) ako ne pokradeni, onda barem ozbiljno naštelovani. Tome su dokaz i protesti ispred RIK-a. Nažalost, to nije dovoljno.
Kako do političke krize?
Da bi bila izazvana politička kriza koja bi naterala režim na ozbiljnije ustupke prema opoziciji potrebne su dve stvari: velika mobilizacija opozicionih glasača putem masovnih građanskih protesta, kao i podrška međunarodne zajednice (ili onoga što pod tim nazivom kolokvijalno nazivamo, a to su Evropska unija, važne pojedinačne evropske zemlje poput Nemačke, Francuske i Velike Britanije, te naravno SAD).
Masovni protesti sami po sebi do sada nisu dali nikakve veće rezultate – setimo se velikih protesta ’’Nedavimo Beograd’’ zbog Savamale. Protesti protiv uvođenja pandemijskih mera i iskopavanja litijuma su primeri protesta koji jesu u nečemu uspeli – zabranjeno je kopanje litijuma i odustalo se od produženja mera protiv pandemije. Međutim, ovi protesti značajno se razlikuju od trenutnih u tome što su njihovi zahtevi bili takvi da su ih podržavali i brojni glasači režima, iako možda na njima nisu bili učestvovali.
Izuzetak su protesti protiv zločina u Ribnikaru – vlast ovde jeste ustupila i raspisala vanredne parlamentarne izbore. Ali je raspisala one izbore koje je mogla da dobije i to baš u trenutku kada je mogla da ih dobije – prvo se baveći izbornim inženjeringom, a potom i velikim i rasipničkim programima kupovine glasova kroz neopravdano visoko povećanje penzija itd. Da su ovi izbori bili održani odmah u septembru (nakon prvih masovnih protesta i kraja leta), to bi već jači argument da su ovi protesti bili glavni okidač za takvu odluku. Januarski izbori su već slabiji argument u prilog ovoj tezi.
U ovako polarizovanom i medijskim zatrovanom društvu, glasači vlasti većinski ne veruju da su izbori pokradeni već da je sve proteklo u pristojnom redu, te da opozicija želi da na vlast dođe revolucijom jer im se ne sviđaju rezultati izbora. Ovakvom stavu pored režimskih medija, doprinela je i sama opozicija, oličena u listi Srbija protiv nasilja, Pre svega jer je tokom izborne noći slala pogrešne signale, prvo čekajući da vidi rezultat u Beogradu, pa tek onda da traži ponavljanje izbora, umesto da to uradi pre njihovog proglašenja kada bi prijem ovakve poruke bio prihvaćem sa većom verodostojnošću. Stoga zahtevi za ponavljanjem izbora i poboljšanjem izbornih uslova neće naići na podršku u delu Vučićevog biračkog tela, kao što je to bio slučaj sa protestima oko litijuma i pandemije.
Na Zapadu ništa novo
Strani faktor može da odigra veliku ulogu, ali ne deluje da je to baš na korist opoziciji. Reakcije zapadnih političara na tvrdnje (i dokaze) o izbornom inženjeringu prilično su mlake i suzdržane. Stabilokratija je već pustila korene u odnosima između Srbije i zapadnih zemalja – koje svojim ponašanjem jasno pokazuju da su demokratski ideali važni, ali da su interesi mnogo važniji.
Podsetimo se samo čuvenih izbora 1997. kada su velike nade bile polagane u zapadni faktor da on učini pritisak na Miloševića da poboljša izborne uslove, kada je Ričard Holbruk nazvao Miloševića faktorom mira i stabilnosti na Balkanu, jer je on tada bio potreban kao osoba koja može da garantuje sprovođenje mirovnog sporazuma u Dejtonu. Opozcija je dobila hladan tuš, rešila je bojkotuje te izbore ali to nije izazvalo krizu gde bi Milošević ustuknuo, već su za to bili potrebni rat na Kosovu i bombardovanje.
Tu je i nedavni bojkot parlamentarnih izbora 2020. kada je najveći (i ispostavilo se, najvažniji) deo opozicije rešio da ih bojkotuje. Kao posledicu dobili smo jedno veliko ništa – došla je misija Evropskog parlamenta, organizovano je par okruglih stolova, ali se nije desilo ništa značajno po pitanju unapređenja izbornih uslova, što su poslednji izbori i pokazali.
Osim toga, veći deo opozicije treba sebi da postavi pitanje zašto bi Zapad uopšte podržao njihove zahteve? Nažalost, opozicija se našla u prilično nezavidnoj poziciji – ne sme da pristane na kompromise po pitanju Kosova jer će izgubiti veliki deo birača, ali na toj temi ne može ni da dobije Vučića, kako rezultati izbora i govore. Zapad stoga nema podsticaj da podrži opoziciju, koja mora (ili želi) da ima tvrđu poziciju prema kosovskom pitanju od Vučića koji je mnogo kooperativniji (od Briselskog do Ohridskog sprazuma, što govori i nedavno priznavanje kosovskih registarskih tablica).
Pop i selo
Ako ne možemo da očekujemo značajniji spoljašnji politički pritisak na Vučića, a ni to da će zahteve eventualnih protesta podržati deo režimskog biračkog tela, onda nema puno podsticaja za njega i SNS niti da ponove beogradske izbore, niti da prethodno ispune zahteve opozicije kojim bi se umanjile ili eliminisale zakulisane radnje kojim se može uticati na rezultate izbora. Neulazak u parlament bio bi ponavljanje bojkota parlamentarnih izbora 2020. nakon koga nije došlo do vidljivijih poboljšanja izbornih uslova.
Velike posledice neulaska u parlament bile bi finansijsko slabljenje opozicije, koja ne bi mogla da računa na prihode iz budžeta na osnovu broja dobijenih mandata. Kada imamo političku kulturu gde partije ne mogu da računaju na veliki broj ljudi koji će da plaćaju članarinu niti veliki broj malih donacija, a ni velikih iz sasvim drugih razloga vezanih za pritisak državnih institucija na ovakve donatore, ovi prihodi iz budžeta su najvažniji izvor finansiranja političkih partija. Ako do ovakvog bojkota dođe, partije opozicije neće imati nikakve resurse za svoj rad, niti za narednu izbornu trku, čak i da im SNS velikodušno izađe u susret i raspiše nove, vanredne beogradske izbore.
Takođe, opozicija nije jedinstvena. Čak ni u okviru liste SPN ne vlada jedinstveno mišljenje o ovom pitanju, a veliki broj javnih poslemika se ponaša kao da je SPN jedina opoziciona grupa. Tu su, međutim, još ne samo Nestorovićev pokret Mi, već i koalicija Nova DSS – POKS. Ako SPN reši da u Skupštinu ne uđe, a ove dve grupacije se na takav korak na odluče, onda je i eventualni pritisak na režim mnogo slabiji. Za sada nemamo naznaka da ove dve grupe uopšte razmišljaju o scenariju neulaska u institucije.
Prema tome, bilo da SNS raspiše ili ne raspiše nove izbore, opoziciji će biti znatno teže ukoliko bude odlučila da bojkotuje parlament i institucije, nego ako u njima bude bila. Ovde, naravno, ne treba ići ni u krajnost i tvrditi da će opozicija kroz institucionalni rad uspeti da se izbori za neke ustupke i popravi stanje za naredne izbore – do sada smo videlo da režim nije spreman za saradnju po tom pitanju.
Zbog toga bi se predlog da opozicija bojkotuje institucije neulaskom u republički i lokalne parlamente mogla samo da se opiše onom narodnom izrekom o popu koji se naljutio na selo.
Namere, ili posledice?
Postoje dva pristupa u etici kada se želi proceniti moralnost nekog postupka: prvi je onaj koji vaga namere onoga koji donosi odluke, a drugi je onaj koji procenjuje posledice takve koje takva odluka nosi sa sobom. Predlog neulaska u institucije može da se kotira dobro samo po ovom prvom pristupu: namera je nedavanje legitimiteta izbornom procesu i političkom režimu koji je urušio demokratske i izborne procedure. Ali konsekvencijalistički pristup kaže da je važnije kakve bi eventualne posledice ovakav potez imao po demokratske potencijale našeg društva. Sa dodatno oslabljenom opozicijom, bez resursa, i sa poljuljanim kredibilitetom, mogućnost promene režima može biti samo još dalja.
Bojkot institucija sa sobom nosi prazan virtue signalling – opozicioni birači moći će da se sa zadovoljstvom pogledaju u ogledalo jutro nakon takve odluke, i da na kratak rok zadovolje želju za pravdom. Ali, nakon kratkog i slatkog perioda samozadovoljstva, suočiće se sa mnogo drugačijom slikom. Kao što bi to rekla Ajn Rend: ’’Možemo da negiramo realnost, ali ne možemo da negiramo posledice negiranja realnosti.’’
autor:Mihailo Gajić
