Pet meseci nakon završetka parlamentarnih izbora, u Crnoj Gori se ne smiruju strasti iako je Đukanović uz medijsku (Informer, Pink, Politika) i drugu pomoć “prijatelja“ Vučića, preko takozvanog ’’državnog udara’’ uspeo da ostvari tesnu pobedu od samo jednog mandata na izborima.
Međutim, početkom 2017. Đukanovićev režim je upao u još jedan problem nakon promene administracije u SAD i dolaska Trampa na vlast. Zvono za uzbunu je bilo odlaganje ratifikacije protokola o pristupanju Crne Gore u američkom Senatu. Danima pre toga su režimski mediji u Crnoj Gori najavljivali “sudbonosni“ dan za budućnost Crne Gore Ministar odbrane Predrag Bošković je na RTCG imao u jednoj emisiji čak i “pomoć“ iz Srbije. Poslanik Vučićeve SNS Zoran Dragišić se složio da bi “bilo dobro“ za region da CG uđe u NATO. Međutim, odluka o ratifikaciji protokola o pristupanju Crne Gore je bez obrazloženja skinuta sa dnevnog reda Senata. Nije dat ni nagoveštaj kada će ovo “sudbonosno“ pitanje za Crnu Goru i region doći na dnevni red. Šef republikanske većine Mič Mekonel je izjavio da su sve odluke koje nisu u vezi sa imenovanjima nove administracije stavljene u “drugi plan“.
Nervoza u Podgorici je pojačana približavanjem lokalnih izbora u Nikšiću. Oni su zakazani za 12. mart 2017. godine. Četiri godine ranije, vladajuća DPS je izgubila lokalne izbore u drugom gradu po veličini u Crnoj Gori. Većinu u lokalnom parlamentu je jedva obezbedila tek kupovanjem opozicionog odbornika. Opozicione partije su se sada ujedinile, čak i one koje su imale složene odnose. Demos Miodraga Lekića i Demokratski front Mandića i Medojevića su najavili zajedničku izbornu listu koju je trebalo da predvodi nestranački kandidat Miodrag Daka Davidović. Njima je prišao i SNP. Ostatak opozicije, Demokrate, URA i SDP, je takođe sa optimizmom očekivao lokalne izbore u Nikšiću.
Đukanović je veoma nervozno reagovao na ovakav razvoj spoljnih i unutrašnjih prilika. Poistovetivši po ko zna koji put sebe sa Crnom Gorom on je početkom 2017. ponovo razrađivao “rusku“ ulogu u navodnom državnom udaru. Opozicija se navodno „bijedno, iznajmljena od drugih inostranih političkih centara, stavila u funkciju protiv Crne Gore i njene evropske budućnosti“.
Zatim je u Nikšiću na sednici DPS – u februaru 2017. Đukanović direktno optužio Moskvu za navodni državni udar: “To je bio pokušaj koji je generisan od strane aktuelne moskovske politike koja želeći da ostvari pojačani uticaj na Balkanu želi da, zapravo, namiruje svoje račune sa zapadnim partnerima ili protivnicima“. On se ponudio da bude ni manje ni više, nego savetodavac Zapada na Balkanu jer u Senatu SAD izgleda ne razumeju da Moskva na ovim prostorima “želi da, zapravo, namiruje svoje račune sa zapadnim partnerima“.
U tom kontekstu, tužilaštvo je pokrenuo početkom 2017. godine novu epizodu tragikomične farse pod nazivom državni udar.
Mihailo Čađenović, vozač poslanika i vođe Nove srpske demokratije Andrije Mandića, uhapšen je 7. februara 2017. godine po nalogu Specijalnog državnog tužilaštva zbog sumnji da je pripadnik terorističke “proruske“ organizacije koja je trebala da izvrši državni udar. On se sumnjiči da je navodno, službenim automobilom DF vozio prevodioca Ananija Nikića do Beograda. Tu je Nikić bivšem srpskom obaveštajacu Slavku Nikiću nudio da bude vođa terorističe grupe. Sastanku je prisustvao i navodni pripadnik ruske FSB (ne kaže se koji). Svi prethodno pomenuti su demantovali ove konfuzne tvrdnje. Ipak, nekoliko dana kasnije, na zahtev glavnog specijalnog državnog tužioca Milivoja Katnića, Administrativni odbor Skupštine Crne Gore predložio je Skupštini CG da ukine imunitet poslanicima Andriji Mandiću i Milanu Kneževiću. Katnić je bez ikakavog pravnog dokaza osumnjičio poslanike za stvaranje “terorističke“ organizacije.
Đukanovićeva marioneta na mestu premijera Duško Marković, koji je prvo posetio “prijatelja“ Vučića nakon dolaska na tu funkciju, pokušao je da reprodukuje na nivou kafanske anegdote ove tvrdnje: “Čovek je došao u našu tajnu službu i otkrio čitav scenario. Rekao nam je da ga dvojica Rusa podržavaju. Kasnije se ispostavilo da su (Eduard Širokov i Vladimir Popov) pripadnici vojno-obaveštajne službe Rusije. Tužilaštvo je pokrenulo istragu kako bi potvrdilo ove navode“, kazao je Marković američkom „Tajmu“. Zatim je na najgrublji način napao opoziciju i SPC: “Ruski zvaničnici su nam otvoreno pretili. Njihove službe su bile u kontaktu s političarima, SPC, NVO i nekim medijima“.
Vučić je ovakvim opasnim i primitivnim tezema dao legitimitet u februaru 2017. primajući Markovića i govoreći na konferenciji da je podgorička vlast za Srbiju “partner i prijatelj“. On je izrazio “posebno zadovoljstvo“ što je novi crnogorski premijer Duško Marković izabrao Srbiju za prvu posetu inostranstvu.
Posebno pada u oči što je Vučićeva podrška “partnerima i prijateljima“ iz crnogorske vlasti došla u trenutku kada je celokupna opozicija na sastanku od 14. februara 2017. odlučila da bojkotuje ne samo parlament već i izbore u Nikšiću, zbog hapšenja i pretnji koje vlast upućuje opoziciji. Đukanoviću su tako verovatno otvorena vrata za pobedu u Nikšiću, što je možda i bio njegov cilj prilikom novog aktiviranja farse zvane državni udar. Na takav zaključak ukazuje i preporuka vrhovnog tužioca Crne Gore Stankovića da se ne određuje pritvor Mandiću i Kneževiću nakon objavljivanja bojkota. Međutim, pobeda u Nikšiću za Đukanovića će biti isto tako nelegitimna kao i ona na republičkim izborima i samo će produbiti krizu u Crnoj Gori koja je, u suštini, počela nepriznavanjem pobede opozicionog kandidata Miodraga Lekića na predsedničkim izborima 2013. godine.
Vučić, samozvani “zaštitnik Srba u regionu“ koji je više puta otvoreno i nediplomatski davao izjave o navodnom državnom udaru u CG (naravno potvrđujući Đukanovićeve tvrdnje) je odbio da komentariše ovakav razvoj događaja u Crnoj Gori.
Na direktno pitanje prilikom gostovanja na RTS-u u emisiji Upitnik februara 2017. godine o hapšenjima u Crnoj Gori je odgovorio da se se “neće mešati“ u unutrašnje stvari Crne Gore. Dakle, srpski premijer nije u stanju da čak ni foramalno pozove opoziciju i vlast na demokratski dijalog radi izlaska iz duboke političke krize u kojoj se našla država u kojoj živi oko 30 % Srba.
On je ćutao i kada ga je Miodrag Lekić jedan od lidera građanske opozicije, javno pozvao da dođe u Crnu Goru i iznese dokaze o svojim saznanjima iznetim u izjavama o navodnom državnom udaru.
Posebno je upadljivo i to što je Vučić je ćutao iako je Đukanovićev režim najavio hapšenje poslanika vođe Nove srpske demokratije Andrije Mandića, koga je samo dve nedelje ranije primio srpski premijer uz prenemaganja i zaklinjana da će pomoći Srbima u Crnoj Gori. (Isto je ponovio i u prethodnom suretu sa Mandićem krajem decembra 2016. godine: “Vlada Srbije će pomoći Srbima u Crnoj Gori“ rekao je tada Aleksanar Vučić) Dakle, kada je trebalo odlučiti između pomoći NATO, rusfobskom i kriminalizovanom režimu u Podgorici i podrške Srbima u Crnoj Gori, Vučić se kao i u vreme crnogorskih republičkih izbora 16. oktobra 2016 godine, odlučio za ovo prvo. Tako se svrstao na stranu svojih pravih “prijatelja“ i “partnera“ u Podgorici.
Pavle Vuletić
www.fsksrb.ru
