Stiče se utisak da se održava poslednji čin kosovske drame. Bar takav utisak pokušavaju da nam stvore zapadni pisci, režiseri i scenaristi te drame, uvek spremni da seju svoj „mir“ ovoj nesrećnoj planeti.
U sudbonosnom i istorijskom trenutku kada se treba izboriti sa definitivnom predajom srpskog naroda, svetinja i kolevke teroristima „državnici“ se ponašaju kao i uvek. Ponašaju se istovremeno, koliko god to apsurdno zvučalo, kukavički i bahato. Vučko se prenemaže kao seka Persa, a Brnabićka nas ubeđuje kako je važniji šoping u Beču i Milanu od 100 000 naših sugrađana, od Dečana, Kosova polja, Prizrena, Gračanice itd. Što bi rekao naš narod: „našla se vila u čem nije bila“. Očigledno da su propuštali časove istorije, jer da nisu znali bi da je skoro svaki drugi srpski vladar stradao ili bivao progonjen (Karađorđe, Miloš Obrenović, Mihailo Obrenović, Aleksandar kako Karađorđević tako i Obrenović, Aleksandar Karađorđević ujedinitelj, Petar II Karađorđević, Milošević, Đinđić – neću nastavljati niz da me ne bi optužili da planiram atentat ne daj Bože…)
Da su to znali možda se i ne bi trpali da budu na tako odgovornom mestu, čij teret nisu mogli da nose mnogo mudriji i snažniji od njih. Možda bi se malo manje uzdali u Vebera i njegovu „Protestantsku etiku“, možda bi manje vređali i nipodaštavali Nebesku Srbiju gordo izjavljujući kao izgrađuju zemaljsku. Hteli su da izgrade kuću bez temelja, da odgaje biljku bez korena. Da izgrade modernu i snažnu Srbiju na lažnom veberovsko-protestantskom temelju umesto svetosavsko-pravoslavnog temelja koji je onaj nesalomivi „krajeugani kamen“ iz jevanđelja.
I sada im je čudno što se njihova zemaljska Srbija bez Svetog Save raspada poput kule od karata. Čudno im je što su oni čijim su se bogovima klanjali došli na naplatu. Kada to čovek vidi ne može da se ne zapita kako je moguće da tako glupi ljudi vode ovu zemlju. Ali i na to svevremeni Dostojevski daje odgovor: „Svi smo krivi za sve.“ Zaista je tako.
Kada je Jevrejski narod pao u Vavilonsko ropstvo, prorok Jezikilja (po sećanju pišem) je vapio Bogu zašto da potpadnu pod Nabukodonosora, najsurovijeg vladara toga doba, zatim je čuo je Božij glas: „Dao sam vam slugu svog Nabukodonosora jer goreg nisam mogao da nađem“. Iz ovog je jasno da baš ovu vlast zaslužujemo i da u budućnosti može biti samo gora.
Imamo vlast koja je spremna da potpiše kapitulaciju zbog koje smo bombardovani da je ne bismo potpisali. Vlast koja tim soprazumom predati i poslednje tragove srpske vlasti u vidu prosvete i zdravstva teroristima, ali i čitav narod sa svetinjama u trenucima kada se kao na traci smenjuju vesti o napadima na naš narod na Kosmetu. Tom izdajom se ništa neće rešiti, već se samo proširiti proždrljivi apetiti NATO-a koji uplašen od Rusije žuri da završi započete projekte.
Jednom pokazana slabost otvara nove apetite. Vesti o Američkom naoružavanju vojske u Federaciji BiH najavljuje drugo poluvreme. Naravno žaršte je tu u podeljenoj Crnoj Gori, a takođe kosovski scenario je odavano napisan kako za Rašku, tako i za Vojvodinu.
Da se vratimo na početak teksta. „Mirotvorci“ sa zapada se neće zadovoljiti poslednjim činom kosovske drame. Njihov cilj je da prošireni poslednji čin kosovske drame upravo bude poslednji čin svesrpske drame. Zbog toga je Vučko i doveden na vlast. Uprkos njegovim veštim političkim akrobacijama kojima je izbegavao taj trenutak izdaje on je neminovno došao i morao je doći jer je za to doveden na vlast.
Došao je trenutak da istorijsko sećanje bude bogatije za još jednu ličnost u panteonu najomraženijih ličnosti na čijem je čelu Juda, a sa njim u (srpskom slučaju i Vuk Branković). S tim što je Vučko odavano svojih 30 srebnjaka skrckao, a nam nude najmanje mrvice tih srebnjaka u vidu šopinga u Beču. U čemu mu svesrdno pomažu crkveni prvaci, farisjeji 21. veka patrijarh Porfirije i vladika Teodosije koji su anestezirali srpsku crkvu jedinu branu i oslonac kosovko-metohijskih Srba.
Kao i svaka generacija Srba i mi se nalazimo na ispitu između Nebeskog i Zemljskog Carstva. I našoj generaciji se postavlja rakićevsko-vidovdansko pitanje: „da li smo nedostojni istorije naše? I da li nam se duše opasnosti plaše?“ Odgovor je davno dao sveti knez Lazar, a Rakić potvrdio. Svako će za sebe dati odgovor na to pitanje. A i u naše vreme je vladika Artemije dao odgovor. Budući da je on prvi izneo u javnost i stalno ponavljao da je potrebno proglasiti okupaciju Kosova i Metohije i nikako se ne treba bojati. Vreme nam je pokazalo sve što se više bojimo i borimo za zemljsku Srbiju ona nam više izmiče i nestaje. Kada budemo spremni da se žrtvujemo za nebesku daće nam se i zemaljska Srbija. NATO okupacija je ono što nam u svakom slučaju sleduje dok se ovaj svetski sukob ne završi, samo je razlika da li to nosimo kukavički sa pognutim glavama ili ponosno čuvajući svoje dostojanstvo.
Verovatno nam je to i potrebno da se vratimo Bogu i sebi. Jer se sila Božija u nemoći projavljuje. Kao u vreme Karađorđa kada je sve bilo izgubljeno i izbezumeljno do dolaska dahija koji uništavajući sve pred sobom nisu ostavili Srbima drugu opciju već da se bore.
Krizni momenti daju vođe, pa se nadam da će se tada pojaviti neki istinski vođa, novi Karađorđe, koji će vlast doživljavati ne kao počast već kao strašno težak krst, svestan da u svakom trenutku mora biti spreman da i svojim životom brani povereni mu narod. Vođa koji neće imati dilemu pred svetolazarevskim izborom da je „zemljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“.
Autor: Milan Bojić, istoričar
