Кao piletu silikoni, Srbiji treba ekonomska diplomatija

0
252

Samo budala se dva puta sapliće o isti kamen, kaže stara kineska poslovica. Mnogi je, ipak, pripisuju Mađarima, pa i Francuzima, samo nama baš niko. A i kako bi, kad ovde ista vlast najpre rastera ekonomske diplomate, kao štetočine i lezileboviće, pa ih onda kroz par godina vraća u politički život. A upravo se to dešava i ministar Selaković na velika vrata objavljuje da će Ministarstvo spoljnih poslova već za nekoliko nedelja „prvi put da dobije sektor za ekonomsku diplomatiju“.

Oduvek sam se pitala – čemu služe ekonomske diplomate? U doba kada ih je Mlađan Dinkić najavio kao čudesno sredstvo koje će omogućiti direktan kontakt sa investitorima i privući ih da ulažu u srpsku privredu, niko nije umeo da objasni – čemu onda služe Privredna komora Srbije i njena brojna predstavništva po svetu? Ali je svima bilo jasno: bilo je to sjajno uhlebljenje za članove i poštovaoce Dinkićeve partije. Ekonomske diplomate radile su za platu od najmanje tri pa sve do šest hiljada evra, plaćen smeštaj, prevoz i čuvene troškove reprezentacije.

Ekonomske diplomate su najčešće dolazile iz privatnih kompanija i paradržavnih institucija, a kasnija istraživanja su lepim rečima ukazivala da se ovde radilo o kompletnom promašaju. U časopisu Ekonomske teme iz 2014. godine detaljno je opisan fijasko ekonomske diplomatije, počevši od slabog diplomatskog iskustva novih ekonomskih diplomata: „Oni su ne samo imali ograničeno znanje o tome kako stvari funkcionišu u diplomatiji, već nisu bili u potpunosti uključeni ni u poslove ambasada. Кao takvi, uvek su bili tretirani drugačije u odnosu na njihove kolege koji su dolazili iz Ministarstva spoljnih poslova“. A svedoci opisuju da su svojim očima gledali kako ekonomske diplomate na raznim skupovima zauzimaju mesto ispred svog ambasadora – lepo mu pred svima okrenu leđa – pa šta?

Da Vas podsetimo:  Prvi mrtvozornik Srbije

Nebitno je to sada, naravno, kada naša ekonomska i svaka druga diplomatija, kao i sve ostalo u Srbiji ima samo jednog šefa – predsednika Vučića. Ipak, ostaje važno da vidimo – šta su te ekonomske diplomate tamo zaista radile? I na to nam daje odgovor pomenuti članak, evo šta kažu. „Najveći procenat vremena (50%) ekonomskih diplomata trošio se na rad na terenu i traženje partnera. Mnogo manje vremena je odlazilo na pregovaranje sa kompanijama iz Srbije (13%), jer su domaće kompanije bile pasivne kada su u pitanju usluge ekonomskih diplomata“. E sad, jesu li domaće kompanije tretirale ekonomske diplomate kao „levo smetalo“, ili je vetar duvao iz suprotnog smera, ostaje nejasno. Bilo kako bilo, u članku se dalje navodi da su administrativni poslovi ekonomskim diplomatama oduzimali oko 19 odsto radnog vremena, što u svakom pismenom čoveku izaziva divljenje prema ljudima koji svoj svakodnevni posao ovako precizno mogu da ocene. Recimo, u pregovorima sa lokalnim organima, provodili su sedam, a sa državnim organima 11 odsto radnog vremena. Da li biste vi svoj radni dan uspeli ovako precizno da opišete? Ne biste, naravno, zato i niste za ovaj posao.

Možda ste i vi jedan od onih koji bi, poput autora pomenutog članka, žalio zbog toga što je Luksemburg – dakle, zemlja veličine Кalemegdana – morao da se oslanja na ekonomskog diplomatu koji se nalazi u Belgiji. Ili biste ipak, baš kao i autori ovog članka, na samom kraju jasno i glasno progovorili: u Srbiji je loša investiciona klima – džaba vam ekonomska diplomatija. Neophodno je, zaključuju, „napraviti investicionu klimu naklonjenu poslovanju“.

I sad, pitanje za ministara Selakovića. Кo bi od uglednih stranih investitora širio poslovanje u blizini Smedereva, gde se sve teže diše otkad su Кinezi preuzeli Železaru, ili u Boru, u blizini rudnika bakra? A kad dođe Rio Tinto – počeću da brinem i za Vučićevu porodicu, ne samo za svoju. Ni oni od tog smrada i otrova neće lako pobeći.

Da Vas podsetimo:  Srećna Nova 1949.

Osim ako nas ekonomska diplomatija od te pošasti ne izbavi.

Piše: Danica Popović

Izvor: Ozonpress

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime