Posle pisanja i pisanja zamerki ovom i onom, normalno je poželeti da se o nekome napiše i nešto pohvalno! I pritom normalno izloži zamerki kako se pohvaljenom „nije gledalo u zube“, da je pohvaljen kako bi se razbila monotonija…
Zato odmah naglašavamo da bismo lakše prihvatili sasvim moguć „tovar zamerki“ na dosad kuđeno i napadano, nego jednu na račun pohvala medicinskim radnicima iz Niša! Radili su već dugo neuobičajeno, neshvatano pa i zamerano. Besplatno i još vikendima, operisali kako bi nestale liste čekanja, sa kojih neki nisu ni stigli da odu u operacione sale… Sve su inicirali mladi, koje inače bije glas da samo gledaju kako da „zapale preko grane“. A profesori čiji su asistenti to je izneo u javnost, a profesore inače bije glas da rado prisvajaju rad mladih. Sada su još kategorički zatražili da im se ne daju nikakvi ordeni i priznanja, nego oprema!
Slučajno ili sticajem okolnosti, ovo poslednje je došlo blizu Vaskrsa. Lepa simbolika ili „radno slavljenje““praznika: vaskrsavanjem dobrih starih vrednosti! Pošto se radi o vrednostima, množini, raste verovatnoća da ovaj presedan u klimi preovlađujućeg „gledanja svog posla“, odsustva „empatije“ i solidarnosti…, bude početak ako ne uobičajenog, onda bar čestog ponašanja… I da će im pored opreme i uopšte boljih (normalnih?) uslova za rad, upravo to biti najveće priznanje!
U tom smislu suvišno je, i na ovom mestu, još jedno „Hvala!“. Suvišno je i dobro staro „Na mnogaja ljeta!“, ili „Hiljadili se takvi!“. Ali nije suvišno skretanje pažnje na ono čega već ima: njihovo omalovažavanje. Ne direktno, bilo bi prilično neukusno, nego indirektno. Van priče o njima, sasvim u redu: ovo je lepo, ali nedovoljno bez ozbiljnog sređivanja stanja u zdravstvu! Svaka čast na otkriću rupe na saksiji, i tople vode… Samo što je takvo otkriće i broj umrlih dok su na listama čekali to sređivanje koji se može utvrditi, i veoma verovatan broj koji će umreti čekajući…
Nije zgoreg pomenuti još nešto na čast niškim medicinarima, a na pokudu pomenutima. Koliko je kod poslednjih zaista želje za „sređivanjem“, a koliko bojazni da im se koleginice i kolege ne „nabijaju na nos!“. Pitanjem: ne bili ste i vi mogli, da poradite na nečem sličnom dok se čeka na sređivanje?
autor:Radovan Marjanović
