Ustanem onomad sabajle, pre svitanja. Ne spadam u ranoranioce, ali prostata je čudo naročito kad je uvećana pa pritiska mokraćnu bešiku. Produkt bubrežne funkcije gura napolje a petlja se olabavila i neumitno popušta. Postoji realna opasnost da se razveže načisto. Čin olakšavanja uspešno sam obavio. Doduše, na dasci klozetske šolje ostala je mala žuta kap kao dokaz da sam radio to što sam radio i da sam uradio to što nikako nisam smeo da uradim. Zbog nje će moja žena, kad ustane, dobiti nervni napad. Prvo, što nisam podigao dasku, a drugo kako uspem da ne potrefim ovoliku rupu, misli se na klozetsku šolju, već ostavljam tragove kao pas kad obeležava svoju teritoriju. Kažem, ona će dobiti nervni napad a ja ću dobiti krpu i Domestos, ili ne znam šta već za dezinfekciju sanitarnih čvorova.
Mala žuta kap, u stvari, nije mnogo bitna za dalju priču. Ona je više kolateralna šteta jutarnjeg pražnjenja bešike jednog šezdesetpetogodišnjaka.
Elem, vraćajući se u krevet, spazim da u sobi mog unuka nije ugašeno svetlo. Ministar za energetiku i rudarenje zapeo iz petnjih žila da se štedi struja a moj mezimac spava dok mu šljašti sto pedeset vati, prolete mi kroz glavu. Otvorim vrata i prilično se iznenadim. Unuk, ne da ne spava, nego blene u kompjuter baš kao što je blenuo i sinoć kad sam polazio na spavanje. Ni pomerio se nije.
– Što, bre, ne gledaš u televizor sa udaljenosti od tri metara nego si nabio glavu u taj monitor i kvariš oči. Potomstvo ima da ti bude zrikavo i razroko i nosiće đozluke debele kao piksla! Ili još bolje, slušaj radio i čitaj novine.
Moj unuk kaže da su radio i televizija, a naročito novine, praistorijski mediji. U odnosu na kompjuter oni su iz kamenog doba. On se bacio na Vord i Eksel a ja ga vraćam na klinasto pismo. Pominje neke giga bajtove, mega bajtove i protok informacija. Kad se konektuje, što valjda znači poveže, otprilike kao vlast i kriminalci, klikne i dobije informaciju na dlanu. Klikne i menja svet iz stolice, i to u pola četiri ujutru Ako dođe do napretka u razvoju kliktologije možda će biti u situaciji da klikne i promeni frizuru, klikne i nađe se na Marsu, ili nekoj od sedamnaest milijardi planeta sličnoj Zemlji iz galaksije Kumova slama, klikne i ugradi sebi nekoliko mikročipova u sivoj moždanoj masi. Ceo napredni svet drži miša i klikće. Kliktomanija jedino nije stigla u
Azijske nedođije i Afričke slonojebine. Kliktolizacija je proces koji se širi svetom brže od ptičijeg i svinjskog gripa zajedno.
– Kliktolozi svih zemalja ujedinite se! Živeo kliktolizam! – klikće moj mezimac.
– Kad sam bio tvojih godina ja nisam ni znao za kompjuter! – kažem mu. – Ispred televizora sam sedao jedino kad Jugoslavija igra fudbal, ili kad drug Tito ima nešto važno da saopšti. U to vreme jurio sam za suknjama, a suknje su nosile samo žene!
– Ja vodim virtuelnu ljubav! – kaže.
– Može li iz te ljubavi da se rodi dete, a da nije virtuelno?!
– Ne može, ali može vantelesnom oplodnjom, što je mnogo bolje!
– I to sve uz pomoć miša i kompjutera?!
– I to, i mnogo šta još! – obaveštava me unuk.
– A može li taj kompjuter da popravi moje stanje?! Mislim, da ne ostavljam malu žutu kap kao korpus delikti korišćenja toaleta. Makar virtuelno.
– Ne može! Riknuo ti procesor i hard disk i memorija, a tako zastareli modeli se više ne proizvode.
Obradova me saznanje što sam postao muzejska vrednost…
Autor: Ljubomir Ilić
