Prema jednoj legendi u nekoj zemlji na brdovitom Balkanu kupio jedan lokalni đilkoš motor kavasaki i zajahao ga na seoskoj štrafti – sve pravi krugove, na opšte oduševljenje svojih seljana koji zadivljeno šapuću – To je Žiks, iz milošte ga zovemo Žikson!
A Žikson ze zajgtrao i odjednom počeo da viče – Ko ima ‘vaki kavasaki, Ko ima ‘vaki kavasaki… Žiksova raja oduševljena – To je naš Žiks … Odjednom – Tras, bum, pljas! Žikson udari u zid! Pritrčaše prolaznici, izvukoše ga ispod slupanog motora i srušenog zida, on živ, ali totalno ugruvan.
Zašto se q…š, pitaju ga, šta ti znači ono što si ponavljao – Ko ima ‘vaki kavasaki! Ko ima ‘vaki kavasaki! Nisam znao gde su kočnice, odgovori Žiks.
Imamo i mi našeg Žeksona, zvanog Žeks. On ima mnogo para, ne zna šta će sa njima, pa odlučio da sagradi dvorac na Dedinju. Dobro, nije on jedini, koji ima taj problem, u svetu ima još ljudi sa puno para – Bil Gejts, na primer, ali on kad gradi, najpre utvrdi šta hoće da gradi – ako gradi poslovnu zgradu gradi je na Vol Stritu, a ako gradi dvorac, gradi ga na nekoj tajnoj lokaciji gde može mirno da uživa u tišini doma svog.
Kod našeg Žeksa nema toga – on gradi, pa šta ispadne. On se drži onog narodnog – važno je da bude veće, jer ako se ne vidi, kao da ga i nema, a što se tiče stila i neobičnije od okolnih zdanja. On je očigledno ljubitelj razbarušenog stila koji se, na primer, može sresti u selima na putu od Požarevca ka Velikom Gradištu gde su gastarbajteri poreklom iz tih krajeva na svojim imanjima podigli zamkove najrazličitijih oblika i veličina, a nema tragova da su u njima ikada živeli, a ko zna i da li će. Problem je međutim u tome što oni to podižu na svojim imanjima, a Žeks na gradskom građevinskom zemljištu, uređenom urbanističkim uslovima i brojnim institucijama zaduženim da to što je propisano i štite.
Možda bi i on drugačije rezonovo da se u gradu nije pojavio novokomponovani šerif, zvani gradonačelnik, koji je odlučio da u sred grada podigne kuću duplo veću i višu od okolnih zgrada.
A pošto i naš Žeks pripada istoj naprednoj vladajućoj opciji u kojoj je njen vladar ustanovio princip – Moj je veći, on nije imao kud, tako da je njegov dvorac, u koji može da stane i kompletna ekipa rijalitija Zadruga, sa sve pratećim osobljem, morao da bude veći.
Ono što je zajedničko i kod Žeksa i kod pomenutog lokalnog šerifa je da ni jedan ni drugi nisu vodili raćuna o lokalnim propisima i urbanističkim uslovima, a nije bilo nikog da ih u tome spreči, jer kad su tako važne napredne odluke u pitanju lokalna napredna adnministracija nije želela da se meša, pa sve ostalo može da ide u fajlu kolateralne štete.
Ostaje međutim pitanje – šta ako ovu naprednu vladajuću političku opciju sutra zameni neka još naprednija opcija, koja će imati svog lokalnog šerifa, a svakako i svoje žiksone, pa ovi krenu u akciju i naiđu na čardak ni na nebu ni na zemlji na kome je ispisan naziv – KAVASAKI, a ispod toga – Naš je Žekson sagradio dvorac fin, na fasadi ćirilicom napisao МАДЕ ИН.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić
