Kako se bliže izbori, koji, uzgred budi rečeno, nisu ni raspisani, ali ih je gospodar Vučić, kako reče, obećao opoziciji, a on opet slovi za čoveka koji ne laže, srbistanska politička šizofrenija, bez obzira da li je reč o vlasti ili opoziciji, svakim danom sve više dobija na intezitetu.
I tako, sveznajući i svemogući vođa i njegova nazadna bratija slave uspehe nezabeležene u novijoj istoriji, pa dobismo nova 24 kilometra i šest stotina metara auto puta od Rume do Šapca, po simboličnoj ceni od 13 miliona evra po kilometru, što je vredno divljenja do imbecilnosti. A kako i ne bi kada cena saobraćajnice građene kroz sremsku i mačvansku ravnicu, značajno premašuje cenu kilometra auto puta građenog kroz Alpe. Ali, kada su napredak i prosperitet u pitanju, neka košta šta košta. Svestan (ne)sposobnosti svojih saradnika zaduženih da se brinu za zdravlje srbistanske nacije pored sve njegove muke sa kojom se svakodnevno bori veliki vođa kud će – šta će mora da se bavi nabavkom mamografa ili urežaja za magnentnu rezonancu, kao što se onomad bespoštedno angažovao u kupovini respiratora, a da ni dan danas Srbistanci nisu dobili informaciju koliko ih je koštalo njegovo “dobročinstvo”.
Uz veliku medijsku pompu svečano je otvorena, po ko zna koji put, nova, još uvek nezavršena, prestonička železnička stanica. Ali, biće dana. Biće izbora. Pa tako, dok gospodar Vučić, posle samita u Pekingu, gde je zamalo u zasenak bacio i samog Putina i pozornik Vesić, ekspet za gradnju i ugradnju, slavodobitno talambasaju Srbistanom, čačanskim selima, sa sve šatrom, ićem i pićem, šodaju čačkonačelnik magistar Milunčić i njegov ekspertski tim, promovišući svoje uspehe i nova-stara obećanja.
Samo, ni srbistanska opozicija ne sedi skrštenih ruku dajući, nemerljiv, doprinos srbistanskoj političkoj šizofreniji.
Kada o ponovnom uvođenju vojnog roka govori neko ko je, poput narodnog Vuka Jeremića, vojsku služio civilno, morate se zapitati ko je ovde lud, a ko zbunjen? Isti slučaj je i kada Aleksić, do skora Jeremićev pajtos, a od skora lider sopstvene opozicione družine, govori o uvozničkom lobiju, pa se svako normalan suoči sa dilemom: Da li je Mika, nekadašnji koalicioni partner trsteničkih nazadnjaka, zaboravio vreme provedeno u Dinkićevom i Labusovom političkom preduzeću, koje je iz sve snage radilo u interesu uvoznika? Da li atenički magistar pamti kako je u vreme žutog ološa promovisao kraduckanje a ne dugo zatim sa master Tomom sedeo na stiroporu protestujući protiv žutih lopova? Da li se nekim slučajem Boškić osvedočeni borac protiv svake vrste nasilja i netolerancije seća kako su Dverjani upadali i prekidali na tribine Peščanika, a danas su glavni organizatori protesta Čačak protiv nasilja.
Sve u svemu da li su, u međuvremenu, principijelnost i osećaj stida totalno devalvirali, ili je politička šizofrenija, koliko god se nekom ova kvalifikacija činila pregrubom i neprimereno, uzela toliko maha da na nju više ni vlast, ni opozicija ni običnio smrtnici ne obraćaju pažnju? Bilo kako bilo, tek oni koji su koliko juče bili vlast danas ne bi, nesretnim Srbistancima, obećavali da će, ako im se ukaže poverenje, uraditi sve ono što nisu umeli ili hteli, a bili su u prilici. A da pri tom ne trepnu i ne pocrvene.
Uostalom, nisu li im Čačani, barem oni kojima je pun kufer nazadnog “blagostanja”, to, jasno i glasno, saopštili ko zna kojim po redu nepojavljivanjem kod Stepe?
