Ko se primio na Janšin balon?

0
235

Odavno nisam video ovako besmislenu javnu raspravu kao ovu povodom  nezvaničnog dokumenta (non-paper) slovenačkog premijera. A evo, i ukazivanje na njen besmisao, što je moja namera, pripada toj raspravi. Bilo kako bilo, moja je namera da ukažem na njen besmisao makar se izložio riziku da i sam u njega (besmisao) upadnem.

Više je nivoa tog besmisla, koji se posle bačene petarde (Janša) lančano proteže „regionom“ bivše Jugoslavije. Razume se, meni je najviše krivo što se u Srbiji tako učestalo, pa i žestoko, raspravlja o tome. A reč je o prekrajanju regiona kao teškoj besmislici makar bila u funkciji prizemne provokacije.

Najpre, pogledajmo titulara ovog besmisla: Janeza Janšu. Da je rat koji je razorio Jugoslaviju imao svoj pravi međunarodno-krivični ekvivalent, tj. da se sudilo i krivcima za njegov početak, počelo bi se od inkriminacije za zločin protiv mira. Kada je reč o domaćim kandidatima, tu bi narečeni gospodin bio viđeniji među svojim sunarodnicima koji su zapalili fitilj jugoslovenskog rata. Ne treba nikada zaboraviti da je rat, koji je započeo u Sloveniji juna 1991, i završio se Kumanovskim sporazumom juna 1999. godine, krenuo napadom slovenačkih odreda teritorijalne odbrane na granične karaule i kasarne vojske SFRJ. U opšteslovenačkoj mentalnoj pripremi ove dobro organizovane akcije učestvovao je i pokret slovenačke „civilne družbe“ u kojem je Janša imao značajnu ulogu. Sa krivične strane, ratni epilog je poznat, ali je on odgovarao samo selektivnoj haškoj pravdi sa teškim „previdom“ slovenačkog rata. Da nije bilo slovenačkog, možda bi početak rata bio neizbežan zbog drugih povoda, ali istorija beleži samo onaj stvarni početak koji je imao karakteristiku zločina protiv mira u bivšoj državi. Taj istorijski odsečak vremena tako je počeo, a mnogo godina kasnije vidimo da se istorija šegači sa svima nama na ovim prostorima tako što nam švercuje epizodu sa istim akterom i sličnim scenarijem, minus, razume se, Slovenija.

Da Vas podsetimo:  Zašto Srbiji treba toliko tuđih „službenih jezika“?

Drugo, glupo je da srpski političari i srpsko javno mnjenje sada uopšte raspredaju o nekom papiru, imajući u vidu temeljne političke činjenice. Jugoslavija se raspala po šavovima nekadašnjih republika kao ustavnih konstitutivnih jedinica. Osnovni dokument o tome je Mišljenje br. 1, 2 i 3 Badenterove komisije, na osnovu kojeg je Evropska zajednica izvršila seriju priznanja 15. januara 1992. Pravno najznačajnije je bilo to što su ova mišljenja prihvatile sve nekadašnje federalne jedinice. To bi bio kraj rasprave o granicama da nije došlo do nasilničkog upada u to novo pravno stanje od strane država NATO-saveza sa ciljem da se od jedne države naslednice, Srbije, oduzme deo teritorije. To ispadanje iz međunarodnopravnog koloseka formalno je ispravljeno Rezolucijm Saveta bezbednosti UN 1244, ali ona još nije primenjena u njene tri ključne odredbe o potvrđivanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije. Povodom Janšine provokacije, jedino što bi bilo primereno reći jeste sledeće: sve dok traje neredovno stanje teritorijalnog poretka koji je utvrđen Badenterovim mišljenjima, nijedna granica šest republika nalednica ne može biti sigurna. Pozitivno izraženo – sve dok se Srbiji ne vrati Kosovo i Metohija u faktičkom smislu, biće povređen pravni osnov za međunarodno priznanje svih država naslednica SFRJ. Jer, Badenterovo mišljenje o granicama (br. 3) tiče se svih republika bivše države podjednako i, shodno tome, ono ni ne pominje nekakav poseban slučaj Kosova i Metohije. Naprotiv, učesnici u današnjoj diskusiji u Srbiji, od predsednika Republike do novinara-komentatora, raspredaju Janšine besmislene teze o novom prekrajanju granica. Tim čudnije što one uključuju i Albaniju kao novog učesnika ali apsolutnog dobitnika rata drugim sredstvima u režiji koju promoviše jedan politički marginalac.

Najzad, i kada bi ovo bio slučaj kada neko važniji koristi marginalca da pusti balon, opet ne bi bilo ozbiljnog razloga za veliku javnu raspravu, bez obzira na to kako reaguju drugi u regionu. Opšta diskrecija u takvom slučaju značila bi bar dve stvari: prvo, ako neko ima nove ideje o prekompoziciji regiona neka ih iznese pa da raspravljamo; drugo, država i njeno političko mnjenje koji znaju svoj put u regionalnim, evropskim i svetskim zbivanjima ne treba da se hvataju na balone pozadinskih igrača, već da takav nebitan povod iskoriste samo za potvrđivanje svoje strateške politike. Ako je glavni razlog rata, sukob oko teritorijalnog nasleđa bivše Jugoslavije, rešen već u prvoj polovini 1992. godine (zašto rat nije bio tada  završen, drugo je pitanje), zašto bi trideset godina kasnije neka peta ili šesta vlada Srbije nasedala na prizemne provokacije i bavila se temama koje idu mimo domaćeg osnovnog interesa. Za sve generacije posle 1992. osnovno političko pitanje jeste kako sačuvati teritorijalni integritet države. Sva ostala, eventualno nerešena, granična pitanja koja neko iz nekog razloga stavlja na dnevni red, treba posmatrati sa osmatračnice domaćeg stanja državnih granica.

Da Vas podsetimo:  EWB: Srbija evropski lider u zagađenju vazduha

Bojim se, na kraju, da ovim povodom izlaze na videlo veći problemi naše ukupne političke scene. To je njena unutrašnja rastresenost i opšti pad nivoa percepcije pitanja od državnog interesa. Sve je to nekako nivo „mini-Šengena“.

Izvor: Srbija i Svet

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime