Vozi Miško: Kosovo, Srbi i pandemija
Svet, i Kosovo i Srbija u njemu, pa i kosovski Srbi u celoj toj priči, najbolje se mogu razumeti kroz jednu laku metaforu kultnog filma „Ko to tamo peva“ (1980). Primenjeno na današnju situaciju, početak ove godine bio je vožnja autobusom koji je trebalo da dovede sve te ljude do cilja, uprkos njihovom međusobnom koškanju i uprkos svim preprekama, samo da bi se saznalo da je cilj u međuvremenu zamenjen uništenjem jedne epohe.
Danas dok ovo pišem, Srbija ulazi u fazu straha kako i kada će prevazići najvišu tačku zaraze virusom COVID-19. Fotografije sa Beogradskog sajma, sa hiljadama bolničkih kreveta, više nalikuju Kini (odakle je preko kineskih doktora i došla ova ideja, a hitno pridošlih u Beograd). Kosovo, pak, doživljava nadrealnu treću nedelju karantina bavljenjem doktrinarnim debatama o slobodnoj trgovini (da li je i kako trebalo skinuti taksu od 100 odsto na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine), dok na raspolaganju ima samo 120 respiratora. U jeku takve nadrealne debate, uspešno je izglasano nepoverenje Vladi Kosova (jedini takav slučaj u svetu), opštine Severna Mitrovica i Zvečan su postale žarišta epidemije i stavljene su pod karantin, a u jeku nadrealne debate organizavana je i svadba u Zvečanu sa verom da koronavirus ne pogađa one koji se raduju ljubavi. I tako je Zvečan dobio prvu zarazu, a Leposavić prvu žrtvu od koronavirusa. U duhu “Ko to tamo peva“, žrtva je sada deo statističko-političkog rata: na kojoj će se listi žrtava od kornavirusa naći, listi Republike Srbije, Republike Kosovo ili na obe?
Iz ove perspektive izgleda kao da neko viče, i u januaru, i februaru i u martu ove godine: „Vozi, Miško!“ U ovom slučaju, to bi bile diplomate SAD i donekle EU, koji su čak i dok je koronavirus buktao u neposrednom susedstvu, u Italiji, insistirali da se pitanje dijaloga Kosova i Srbije stavi u prvi plan.
Postoje za sada dve diplomatske projekcije autobusa zvanog dijalog
Prva projekcija je američka. Po mišljenju specijalnog izaslanika predsednika Trampa, Kosovo i Srbija bi trebalo nešto da potpišu u Vašingtonu. To „nešto“ je nepoznate sadržine, ali bi trebalo da u formi ima obavezujući dogovor o uzajamnnom priznanju dve nezavisne države. Takva formula odudara od onoga što je ambasador Grenel do sada nazivao „istorijskim“ dogovorom, misleći na potpisano pismo o namerama kompanije Eurowings koja će uspostaviti avio liniju između Prištine i Beograda. Ako je ovo polazna tačka, onda je cilj veoma, veoma daleko. Takva formula još uvek nosi sa sobom hipoteku formule oko koje su pregovarali predsednici Vučić i Tači, o uzajamnoj razmeni teritorija i stanovništva.
Kada budemo izašli iz pandemije, veoma je moguće da će se svi baviti ekonomskim i socijalnim posledicama, a SAD još i završnom fazom kampanje za predsedničke izbore. Ne bi bilo pametno za pregovore i za strane u njima da uđu u „makazice“ američkih predsedničkih izbora.
Druga formula je evropska. Evropska unija od ove nedelje ima Miroslava Lajčaka, iskusnog slovačkog diplomatu i verovatno jednog od najboljih poznavalaca Balkana među sadašnjom evropskom diplomatskom elitom, kao specijalnog izaslanika za „normalizaciju“ odnosa Kosova i Srbije. Pod tom normalizacijom se za Kosovo i Srbiju predviđaju posebni putevi ka integraciji u EU.
U evropskoj projekciji, Lajčak bi trebalo da do septembra preda prve preporuke o ponovnom početku dijaloga, što koincidira sa razmišljanjima u Nemačkoj i Francuskoj da bi ponovni početak dijaloga (restartovanje, kako se naziva) trebalo uraditi otprilike u to vreme. Naime, septembar bi mogao biti mesec kada bi se predstavnici Prištine i Beograda mogli sastati u Jelisejskoj palati, kao gosti predsednika Makrona i kancelarke Merkel.
Između projekcija razvijaju se nove stvarnosti
Predsednik Vučić je u toku pandemije uspostavio nove spoljnopolitičke prioritete. Si Đinping je sada „brat“, a Kina je bratska zemlja. Kada je Kina poslala avion pomoći, na aerodromu ga je dočekao sam predsednik, a kada je kasnije Evropska unija poslala avion (sa mnogo više) pomoći, na aerodrom je izašla premijerka Brnabić. Predsednik Vučić je nekoliko puta ranije, pre pandemije, kritikovao pristup EU ka dijalogu. Njegov argument, da Srbija čak i da prihvati sve što EU traži oko Kosova, ne bi dobila garanciju da će biti primljena u njeno članstvo u nekom bližem roku, teško je oboriti.
Kosovo je sa druge strane ušlo u još jednu političku krizu. Deo te krize je inficiran insistiranjem ambasadora Grenela na poslušnost: taksa od 100 odsto se mora ukinuti odmah, bez naknadnog uspostavljanja reciprociteta u trgovinskim i (drugim) odnosima između Kosova i Srbije. Mere koje je vlada Aljbina Kurtija preduzela, dobile su podršku šefa spoljne politike EU, Borelja i četiri od pet članica zemalja Kvinte. Peta, SAD, bila je protiv.
Teško je predvideti kako će se razvijati sadašnja politička kriza. Vlada može formalno da se održi do kraja krize sa pandemijom (po pretpostavci, do leta), ali ne može biti uspešan pregovarač zbog nedostatka podrške političke većine. Shodno tome, teško se može očekivati uspešni „restart“ dijaloga, u septembru, u Parizu.
Dodatni problem je „faktor“ Tači. Naime, poziv za Pariz je upućen premijeru Kurtiju dok Tači već nedeljama vodi kampanju protiv EU, nazivajući je medijatorom kojem se ne veruje, iako je do pre nekoliko meseci bio u intenzivnim pregovorima oko podele i razmene teritorija upravo pod medijacijom gospođe Mogerini, predstavnice EU.
U toku pandemije, diplomatija će se razvijati
Očekivanja su da će g. Lajčak i njegov tim raditi na analizi dosadašnjih pregovora i na traženju odgovora zašto su, i pored toliko uložene energije i potrošenog vremena, rezultati tako mali.
Možda se vreme u karantinu, i u Srbiji i na Kosovu, zaista može najbolje upotrebiti za razvoj intelektualnih vežbi slične sadržine.
A nakon toga, kako ići dalje? Bez „Vozi Miško!“.
Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacija za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno o …“ Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autorima i ne izražavaju neophodno stavove KoSSeva, niti Kosovske fondacije za otvoreno društvo.
