Novi rebalans budžeta od pre nekoliko dana doneo je nove državne programe: veliko povećanje rashoda za subvencije u poljoprivredi, opet bezuslovna podela novca širokom krugu ljudi, kao i povećanje penzija izvan dosadašnjih pravila. Ali pored ekonomskih, rebalans daje i mnoge važne političke signale.
Rebalans kaže – izbori se bliže
Ovakav rastrošni rebalans je siguran indikator da su izbori iza ćoška. Oni će gotovo sigurno biti naredne godine na proleće – da bi se prvo efektuiralo najavljano veliko povećanje penzija, kao rashoda za podmirivanje najveće grupe glasača u zemlji, i to baš one koja najčešće glasa upravo za koaliciju na vlasti.
Izbori će gotovo sigurno biti spojeni – lokalni i parlamentarni zajedno, jer iako živimo u hibridnom režimu gde postoji jedna dominantna partija, ni ta partija nema baš mogućnosti da vodi dve velike kampanje sa samo par nedelja ili meseci razmaka. Tu je i efekat toga da je de facto ako ne i de iure lider SNS-a, Aleksandar Vučić, popularniji od svoje partije među biračima, pa je probitačnije ogrebati se o njegov lični imidž što bi povećalo rejting na lokalu.
Same poruke koje se puštaju biračima jasno pokazuju da rejting koalicije na vlasti nije otporan na ekonomske nedaće. Prvenstveno na veoma visoku inflaciju koja je i pored svih statističkih akrobacija značajno uticala da se smanji kupovna moć velikom delu naših sugrađana, a i da unese crv sumnje među one kojima je percepcija stabilnosti (političke, društvene i ekonomske) bila razlog podrške režmu. Jer odjednom sada više nije toliko stabilno.
Dezavuisanje tek donetog rebalansa
Rebalans je tek donet, da bi prohujao sa vihorom političkih obećanja. Predsednik Vučić je najavio novu podelu novca penzionerima od po 20,000 dinara krajem godine, iako te mere nema u rebalansu. To znači da će se ponovo ići na rebalans budžeta da bi se stvorila sredstva za ovaj program.
Iako smo već navikli na zanemarivanje institucionalnog oblika vladavine kod nas, ovo ipak predstavlja nov vrhunac u diskrecionim odlučivanjima, i ukazuje na ozbiljne probleme u vođenju javnih finansija. Ovakvim ponašanjem deluje kao da se sve radi bez ikakvog plana i promišljanja, nego gledanjem u proverbijalni pasulj, ili rejtinge iz istraživanja javnog mnjenja.
Na stranu kvalitet politike isplate novca penzionerima, ona je morala da bude već ukalkulisana u rebalans kao ozbiljan dokument državne politike, a ne da se samo par dana kasnije ovaj najvažniji godišnji zakon menja izjavama na konferenciji za medije. Država se tako ne vodi.
Rebalans dodatno potpiruje inflaciju
Inflacija u Srbiji je među najvišima u Evropi, sa 12,5% međugodišnje u julu. Evrozona je u junu zabeležila stopu inflacije od tek 5,5% što je manje od polovine u poređenju sa našom. Do kraja se očekuje smanjenje inflacije – ali rebalans budžeta tome neće da pomogne, nego će naprotiv da odmogne.
U periodima visoke inflacije, najefikasniji uticaj na smanjenje rasta cena jeste kada se monetarna i fiskalna politika usklađuju. Monetarna politika kod nas je restriktivna, što se vidi kroz povećanje kamatnih stopa. Ali fiskalna politika sa druge strane je i dalje nedovoljno restriktivna – budžetski deficit je previsok (prvobitno je bio planiran na 3,3% BDP-a, da bi rebalansom bio sveden na 2,8% BDP-a).
Trenutna fiskalna pravila, ista ona koja je izmenama Zakona o budžetskom sistemu usvojila upravo ova Vlada, kažu da bi deficit trebalo da bude maksimalno 1,5% BDP-a, usled trenutnog nivoa javnog duga. Ali što bi se držali zakona kao pijani plota? Kada je politički mnogo probitačnije za Vladu da se pravi da zakoni ne postoje, ili da su tu samo za one koji nisu Vlada.
Ovako visok deficit ima direktne inflatorne efekte (bez dodatnih mera potrošnje uvedenih rebalansom, deficit bi bio skoro prepolovljen, na oko 1,5% BDP-a). Vlada dakle podstiče inflaciju svojim prekomernim trošenjem, a onda još više prekomerno troši da bi nam pomogla da preživimo inflaciju. Ovo je posebno vidljivo jer najveći porast rashoda jeste u domenu tekuće potrošnje, u neselektivnim davanjima.
Druga mera koja će pospešiti dalji rast cena jeste obećano povećanje cena struje i prirodnog gasa, što je deo obaveza iz aranžmana sa MMF-om da bi se EPS i Srbijagas odvojile od subvencija iz državnog budžeta. Možda je ovo izvan direktne kontrole Vlade, ali pod njenom direktnom kontrolom jeste akcizna politika. Da bi zadovoljila MMF zbog novih državnih rashoda uvedenih rebalansom, Vlada se odlučila na vanredno povećanje akciza za 8%. Pošto je tražnja za akciznim proizvodima (gorivo, cigarete, alkohol, kafa) neelastična, ovo povećanje će imati dodatni uticaj na rast cena.
A ovo će biti naročito izraženo sada kada je cena nafte, a posledično time i goriva, počela da raste nakon duže pauze: polovinom aprila počeo je pad cena nafte na sveskom tržištu, sa 85 USD na 75 USD po barelu, ali početka jula cena afte ponovo raste da bi sada već bila na 90 USD.
Da bi se dalo, mora da se prvo uzme
Ovo povećanje akciza je dobra prilika da se podsetimo da država nema svoj novac, nego da bi ga potrošila mora prvo da ga uzme od poreskih obveznika. Nigde nema besplatnog ručka. A ovo povećanje poreskih obaveza delovaće i recesiono na privredu, u trenutku kada je ekonomski rast već veoma anemičan, sa rizicima da bude ispod predviđenih 2,8%.
Prvo, tokom prva dva kvartala zabeležena je veoma niska stopa rasta od 0,7% i 1,7% respektivno. Da bi uspeli da dostignemo zacrtanu stopu rasta, privredna aktivnost morala bi da u drugoj polovini godine raste po kvartalnoj stopi od 3,7%, što bi bilo prilično veliko ubrzanje.
Vlada se nada u ubrzanu građevinskih aktivnosti, bolju poljoprivrednu sezonu ali i u nastavak nekih velikih investicionih projekata iz domena SDI. Drugi nisu baš toliko optimistični, i međunarodne finansijske institucije predviđaju niže stope rasta od oko 2%. Tu su i prilično slaba ekonomska kretanja u Nemačkoj i celoj evrozoni, kao našem glavnom uvozno-izvoznom partneru.
Više politike nego ekonomije
Naposletku, svaki rebalans je prvenstveno posledica politike, a ne ekonomije, jer o njemu odlučuju političari. Ali u ovom rebalansu ima mnogo više politike nego je to bio slučaj u nekoliko prethodnih godina. Rebalans budžeta je tu da namiri važne političke grupe – poljoprivrednike i penzionere – dok se o samim ekonomskim posledicama ovakve ekonomske politike koja će uticati na rast inflacije i usporavanje privredne aktivnosti razmišljalo mnogo manje.
autor:Mihailo Gajić
