Da li je moguća nezavisnost unutar EU? Nije.
Srbija danas ima u svojoj spoljnoj politici dve kontradiktorne postavke – insistiranje na nezavisnosti, i insistiranje na ulasku u EU.
Pored toga, u javnosti je široko prisutna i teza o ekvidistanci. Kao, sve velike sile su iste – sebične i zlonamerne, pa je najbolje ne zbližavati se ni sa jednom previše, odnosno, imati podjednako dobre odnose sa svima. Ova teza je stvorena u vremenu „sukoba Tito-Staljin“, kada je Jugoslavija svoj strateški oslonac našla na Zapadu, pa je mnoštvom elemenata zapadne propagande decenijama ispiran mozak našim građanima. Jedan od tih elemenata je i priča o ekvidistanci, koja polazi od zapadne manipulativne teze da je zlo bitna, bezmalo najbitnija odlika ljudske prirode.
Čak i obično iskustvo nas uči da nije tako. Mi ne mislimo da smo zli, a zlima ne smatramo ni svoju braću i prijatelje. Dakle, niti su svi ljudi zli, niti su sve velike sile iste. I to smo mnogo puta osetili i doživeli.
A onda dolazimo do toga da je teza o ekvidistanci neprihvatljiva i nedopustiva. Praveći ekvidistancu između prijatelja i neprijatelja mi sebi nanosimo dvostruku štetu – dozvoljavamo neprijateljima da nam čine zlo i nameću zavisnost, a sa druge strane, sprečavamo prijatelje da nas od toga zaštite.
To se onda opravdava našim geografskim položajem i stranim investicijama. Prvo opravdanje se donekle može prihvatiti. Ali Balkan nije središte Evrope, nego kapija Azije i značajan deo pravoslavnog i slovenskog sveta. A Rusija je pokazala da može da štiti i države sa kojima se ne graniči (Vijetnam, Jermenija, Sirija, ali i zemlje Afrike i Latinske Amerike).
Opasna iluzija
Što se tiče stranih investicija, prvo, one nisu dominantan faktor razvoja ni u jednoj visokorazvijenoj niti nezavisnoj zemlji. Drugo, potencijal Kine u tom smislu nije manji od potencijala Zapada. Pored toga, osnovana je Razvojna banka BRIKS-a, kao pravednija alternativa Svetskoj banci i MMF. I treće, Zapad se u tim pitanjima postavlja sebično i kolonizatorski, za razliku od Istoka.
Naravno, prestrojavanje iz stanja ekonomske i finansijske zavisnosti od Zapada u stanje nezavisnosti i ubrzanog razvoja ne može se izvesti ni trenutno, ni lako. Ali na njemu se mora stalno i sistematski raditi.
Činjenica da je Srbija najzapadnija pravoslavna zemlja i najisturenija prema Zapadu, donela nam je, i još uvek donosi, i ogromne patnje i određene pogodnosti. Naša geografska pozicija je dovela do toga da mi dobro poznajemo Zapad i naši ljudi umeju da žive i postižu uspehe u zapadnim zemljama lakše nego neki drugi. Međutim, opasna je iluzija da nas to čini delom Zapada. Naša organska povezanost sa duhovno-moralnim vrednostima pravoslavlja nas čini u isti mah i stalnom metom zapadne agresije i daje nam snagu da se toj agresiji odupremo i opstanemo. A oni Srbi koji su se opredelili za Zapad, danas se zovu Hrvati.
Međutim, čak ni u toj otvorenosti za zapadne uticaje, nismo jedini. Iz našeg „dela sveta“ u tome su najdalje otišli Grci, a za njima je potrčala i većina balkanskih zemalja. Mnogo puta u istoriji, i u velikim dozama, zapadni uticaj je prihvatala i Rusija, skoro uvek na svoju štetu. O NDH i današnjoj Ukrajini da i ne govorimo! Ipak, Prvi evropski rat – razbijanje Jugoslavije, demonizacija Srba i okupacija Kosova i Metohije od strane Zapada, posle više decenija strateške „prijateljske“ saradnje, treba da bude lekcija čitavom svetu, a posebno našim susedima, o tome kuda vodi vezivanje za Zapad.
Imperija nema saveznike ni prijatelje
Jedan dokument konferencije koju je Međunarodni komitet za odbranu Slobodana Miloševića održao u Beogradu u oktobru 2001. nosi naslov „Imperija nema saveznike ni prijatelje – samo buduće žrtve“. Naravno, suvišno je reći da ono što smo doživeli treba pre svega da bude lekcija nama samima. Posle svojih lutanja, Rusi i Kinezi su tu lekciju naučili. A mi, ponekad izgleda, nismo baš najbolji učenici.
U našem slučaju, već dugo je poznato da nezavisnost Srbije unutar EU nije moguća, jer je preduslov za naše članstvo – priznanje nezavisnosti „Kosova“, makar faktičko. Nedavno su nam u preduslove dodali zahtev da drastično ograničimo odnose sa svojim najmoćnijim istorijskim prijateljima, Rusijom i Kinom, i da im uvedemo sankcije. Sa Makron-Šolcovim „planom“ i Ohridskim „sporazumom“, ušli smo u opasnu fazu u kojoj se „evropski prioritet“ pretvorio u Damoklov mač, od koga se moramo osloboditi dok nas nije pogubio.
O tome da Drugi evropski rat – protiv Rusa, ima istu prirodu kao prvi (protiv Srba), već smo pisali. Važno je, međutim, uočiti da su glavne žrtve tog rata baš Ukrajinci, a da su žrtve i svi Evropljani – američki saveznici – dakle zemlje EU i NATO. A da narod u tim zemljama niko ništa nije pitao. Eto još jednog drastičnog dokaza da nezavisnost unutar EU (i NATO) u principu nije moguća i da je zato (još uvek) relativna nepopularnost EU u Srbiji počela da juri ogromnu nepopularnost NATO. Jer razlike između njih gotovo da nema – sve te zemlje su bile gurnute u rat protiv nas, a sada su gurnute u mašinu za mlevenje mesa proksi rata protiv Rusije.
Svet mira i nezavisnosti
Neko će možda reći – da, na Zapadu su jedina nezavisna zemlja SAD. Usudio bih se da i tome protivrečim. Njihova glavna religija i veliki deo javnosti smatra da je opravdano da najveći uticaj u politici te zemlje imaju oni najbogatiji. Sa njihovog stanovišta, tamo je sve u redu i SAD su nezavisne. Ali sa stanovišta najvećeg dela sveta, SAD nisu ni istinska demokratija, već oligarhijska diktatura, nova forma fašizma, a nisu ni nezavisna država, jer su zavisni od nelegitimnih pojedinaca.
Novi, multipolarni svet, koji podučeni srpskom lekcijom, predvode naši stvarni prijatelji i saveznici, Rusija i Kina, podrazumeva i vladavinu međunarodnog prava stvorenog posle Drugog svetskog rata, i stvarnu demokratiju, uključujući onu u međunarodnim odnosima, i ravnopravnu, za sve korisnu saradnju.
Zapadni svet je, po svojoj suštini, svet rata i zavisnosti, a Novi svet je svet mira i nezavisnosti.
Moramo svakog dana činiti aktivne korake ka uključivanju u Novi svet, jer je to jedina sigurna garancija naše nezavisnosti i slobode, našeg ujedinjenja i razvoja.
autor: Vladimir Kršljanin
