“Procentualno, dajemo za socijalu više nego bilo koja druga zemlja.“
Država brine o siromašnima, moglo bi se zaključiti na osnovu premijerove izjave u Nišu gde je istakao da Srbija izdvaja za socijalu više nego ostale zemlje.
Premijer je na prvi pogled u pravu: po izdvajanjima za socijalnu zaštitu (penzije, socijalna pomoć i mere zapošljavanja) od 16 odsto BDP, Srbija je zaista u vrhu regiona Evropa i Azija, pokazuje istraživanje Svetske banke ”Serbia – Public Finance Review 2015”. I to je malo niže od proseka EU (19 odsto BDP). Najviše novca odlazi za isplatu penzija – oko 13 odsto BDP, dva odsto ide na programe socijalne pomoći, a jedan odsto BDP na aktivne i pasivne mere zapošljavanja, navodi se u studiji. Ako je kriterijum udeo izdvajanja za socijalnu zaštitu u odnosu na budžet, opet smo u vrhu, uz Rumuniju, Crnu Goru, Bugarsku, Hrvatsku i Litvaniju.
I to je zrno istine u Vučićevoj izjavi. Problem je u tome što je, obraćajući se Nišlijama, premijer govorio o pomoći najugroženijim građanima, znači o socijalnoj pomoći, a ne isplati penzija na koje se odnosi najveći deo socijalne zaštite.
Ako analiziramo samo nivo socijalne pomoći (u koju prema metodologiji Svetske banke spadaju materijalna socijalna pomoć, dečiji dodatak, naknada za porodiljsko odsustvo, roditeljski dodatak, pomoć osobama sa invaliditetom i vojnim invalidima), onda više nismo u grupi lidera. Srbija za socijalnu pomoć izdvaja 2,08 odsto BDP što je oko proseka regiona Evropa i Azija, ali prilično niže od proseka EU (4,9 odsto). Nekoliko članica EU izdvaja isto kao Srbija: Poljska dva odsto, Letonija 1,8 odsto, Litvanija 2,4 odsto, ali ima i onih koje su izdvajale više nego Srbija: Mađarska 4,2 odsto, Slovenija 3,5 odsto i Slovačka 2,8 odsto.
Ali čak i da ne cepidlačimo oko toga da li je premijer mislio na socijalnu zaštitu ili socijalnu pomoć, ono što premijer gura pod tepih u javnom obraćanju jeste zabrinjavajući podatak da samo trećina najsiromašnijih građana prima neku vrstu socijalne pomoći. To znači da ostalih 65 odsto gladnih i nejakih nema ama baš nikakve koristi od toga što vlasti ove zemlje značajan novac izdvajaju za neki vid socijalne pomoći koja očito ne obuhvata samo pomoć ugroženom stanovništvu, kako bi to svaki građanin pomislio.
Zvuči neverovatno, ali Svetska banka je izračunala da je 15 odsto najbogatijih Srba pokriveno programima socijalne pomoći, i to najviše zahvaljujući naknadi za porodiljsko odsustvo koju primaju bez izuzetka sve zaposlene porodilje, i to u visini njihove plate koja može biti daleko iznad republičkog proseka.
Tako nastaje paradoks da značajan deo novca iz ove široke kategorije socijalne pomoći, ide zapravo bolje stojećim građanima, a ne targetira siromašne. Po tome je, ako se poredimo sa EU, od nas jedino gora Španija koja ima najmanju pokrivenost siromašnijih građana programima socijalne pomoći. U isto vreme zemlje koje izdvajaju slično, ili čak manje za socijalnu pomoć nego Srbija, pokrivaju veći procenat siromašnih: u Letoniji čak 70 odsto, a u Bugarskoj 59 odsto.
Upravo zato je Svetska banka preporučila Vladi da reforma ovih programa mora biti prioritet i da bi na taj način vlada ili uštedela ili preusmerila novac ka programima za najsiromašnije. Simulacija je pokazala da bi preusmeravanje novca ka programima materijalne socijalne pomoći koji gađaju najugroženije stanovništvo, smanjila rizik od siromaštva za čak osam procentnih poena. (Trenutno stopa rizika od siromaštva iznosi 24,5 odsto što znači da četvrtina građana prima manje od 60 odsto nacionalnog dohotka).
Ukazivanjem na ove činjenice Istinomer ne implicira da porodiljama treba smanjiti naknadu za porodiljsko odsustvo ili roditeljski dodatak koji dobijaju sve majke za prvo, drugo, treće ili četvrto dete. Čak naprotiv, ukazujemo da su zbog mešanja populacione i socijalne komponente u finansijskoj podršci porodici – država, a sa njom i svi mi koji ovde živimo – na dvostrukom gubitku: nema željenog efekta na broj novorođenih beba jer izdvajanja za roditeljski dodatak treba zapravo da budu veća nego što su danas. I drugo, kako smo ukazali, tek svaki treći građanin koji nema za hleb – zaista dobija pomoć države iako se čini, gledajući statistiku na koju se poziva premijer, da je država vrlo velikodušna u pomoći ovoj kategoriji stanovništva, čak i u poređenju sa mnogo bogatijim evropskim zemljama.
Zbog pokušaja da uz pomoć tačne, ali ne i do kraja relevantne statistike o izdvajanjima za socijalnu zaštitu, uveri javnost da Vlada Srbije brine o siromašnim građanima, premijeru Srbije ocena – skoro neistina.
www.istinomer.rs
17 oktobra 2016. na Dan borbe protiv siromaštva, kancelarija Evropske mreže protiv siromaštva objavila je listu najsiromašnijih zemalja. Na 1. ( prvom) mestu je Srbija sa stopom rizika od siromaštva od 25,4 i sa podacima da je 1/4 stanovništva izložena riziku od siromaštva, apsolutno siromašno je oko 628 000 građana. Zatim po podacima od 03 novembra o klsifikaciji zemalja najboljih za život Srbija je na 66 mestu, daleko iza ostalih zemalja u regionu ( samo BiH nije ispred Srbije jer se nije na listi a npr. Slovenije je na 20 mestu). Ako davanja za socijalnu zaštitu posmatramo u kontekstu pomenutih podataka ovde se radi o zameni teza. Socijalnim davanjem rešavamo posledice neikih ozbiljnijih problema i umesto da se bavimo uzrocima siromaštva i beznađa i rešavamo te uzroke mi se bavimo time trebaju li sve porodilje dobiti socijalnu pomoć. Rešite ekonomsko-političke uzroke koji su dovlei Srbe na život koji je ispod ljudskog dostojanstva , pa vam mozganje oko socijalne pomoći neće biti ni potrebno.