Sad kad se malo slegla prašina oko Jokićevog otkaza i sad kad nismo ni pametniji ni mudriji, ajde da i ja izjavim nešto za Dnevnik…
Za početak, moram da priznam da me UOPŠTE NIJE IZNENADILO ono što je toliko potreslo naciju i rastužilo košarkaške fanove, u koje i sebe ubrajam.
Kako? Pa lepo…
Jednostavno, to je on, Nikola Jokić. Ko ga je iole pažljivije pratio i analizirao proteklih godina mogao je da pretpostavi da će ova “nacionalna tragedija” da se desi i da ga nećemo videti u dresu reprezentacije na Svetskom prvenstvu. Potrudiću se da objasnim…
Svi mi, naravno, volimo njegovu basketašku genijalnost, ali nam je nekako još draži taj njegov ljudski šarm i nonšalancija. Ta nas Džokerova deranska, mangupska strana uvek posebno uzbudi. Svima nam je, elem, do jaja kad na američkoj TV izjavi da mu je košarka samo posao, ili kad se na konferenciji za štampu posle osvojene NBA titule tobož iznervira i kaže da neće da ostane na pobedničkoj paradi u Denveru jerbo ga čekaju trke konja u Srbiji…
Tad kolektivno svršavamo i dižemo ga u nebesa jer je tako cool, jer ga je baš briga i nadasve jer podjebava napaljene Amere…
Ali nas zato najstrašnije izbaci iz takta kad je isto tako cool i neće da se odazove pozivu majke Srbije jer ga, kao i u prethodnom slučaju, više zanimaju konji, porodica, rafting ili neke pete stvari.
Dakle, nije problem u njemu nego u nama i našim očekivanjima. Pa je možda, posle ovog poslednjeg slučaja, krajnje vreme da prihvatimo tu njegovu nonšalanciju i kada nije u našem interesu. Ili da je ne prihvatimo, i da nastavimo da se nerviramo i pljujemo ga. Kako je izdajnik i nije patriota, ako je igranje basketa uopšte mera nečijeg patriotizma. Ako mene pitate, jeste. Ali za Jokića očigledno nije. I kraj priče.
Neko se na te stvari loži, a neko kalkuliše, gleda svoj interes. A priznaćete da je malo pokvareno u zemlji u kojoj se sve svodi na novac i u kojoj je sve podređeno interesu, ličnom, partijskom, u kojoj svoja posla gledaju političari, ministri, bukvalno svi, pa i Vi koji ovo čitate, tražiti od nekog basketaša, pa makar bio i najbolji na svetu, da se busa u grudi junačke i gleda nacionalni nauštrb sopstvenog interesa.
A koji je taj interes, mi o tome nemamo pojma. Ali volimo da se pravimo pametni, zapravo da nagađamo.
Da li mu je od Pešića, grba i zastave preča žena i dete, odmor i razbibriga, konji i salaši, ‘bem li ga, to samo on zna. Ali mi ne bismo bili mi kada i te motive ne bismo znali “bolje” i od samog Jokića.
I uvek se, naravno, uhvatimo onog najbanalnijeg, zapravo onoga što nas najviše boli i do čega je nama najviše stalo – novca!
Pa se tako ubismo, od dežurnih mudrosera u komentarima po mrežama, pa do “ozbiljnih” kolumnista, da ubedimo naciju da je najjači razlog za Jokićevo “jok” to što ima veliki ugovor pa će, jelte, da izgubi silan novac ako se, ne daj Bože, povredi. A to je toliko besmisleno da ne mogu da Vam opišem.
Prvo, Jokić ima garantovani ugovor od 264 miliona $ na pet godina i on će te pare dobiti, pa taman skrljao sva rebra i polomio obe noge u Japanu, na Filipinima, na Drinskoj regati, gde god. Sa tom lovokm on je obezbeđen do kraja života. Ovog i naredna tri. I on, i njegova ćerka, i unuka njegove ćerke. Dakle, brinuti za Jokićevu egzistenciju i to predstavljati motivom njegovog otkaza je krajnje deplasirano.
Naravno, njegovom klubu ne bi bilo svejedno da mu se desi neka povreda pred sezonu u kojoj treba da brane titulu, ali, gle čuda, Denver nagets ga je ovog leta apsolutno podržao da zaigra u dresu reprezentacije. Čak je i zvanični klupski sajt pisao o tome, podvlačeći kako je važno za njega da se kao igrač ostvari i na reprezentativnom planu, kao što su te pre njega, a posle osvojenog NBA prstena, uradili Po Gasol sa Španijom i Dirk Novicki sa Nemačkom.
E, sad…Mi možemo da žalimo to što Jokić u ovom trenutku ne oseća prema srpskom dresu ono što Katalonac Gasol osećao prema španskom ili Poljak Novicki prema nemačkom, ali tako je kako je.
Da li ga, kao što čitam da predlažu pojedinci po medijima ovih dana, treba iskulirati i ubuduće ne pozivati na takmičenja, i tako mu se “osvetiti” za ovaj otkaz?
Ne, daleko bilo. Treba ga, kao i sve druge, pozivati svake godine, a on neka odluči da li neke naredne godine ima ili nema interesa i motiva da zaigra. Osim ako ne mislimo (a neki očigledno misle) da je patriotizam odreći se najboljeg košarkaša na svetu da bi dokazali ne znam šta.
I ne znam kome…
Piše: Antonije Kovačević
Bravo, sve je napisano tacno. A zasto Nikola nece da igra – mislim da je vise pitanje stanja u KSS i Danilovica.