Već čitav niz godina zapadne zemlje pokušavaju da umanje značaj i ulogu međunarodne administracije UN-a u južnoj srpskoj pokrajini. Od kraja 2008. godine sve su učestaliji pozivi tzv. prištinskih vlasti ključnim državama članicama UN-a u kojima se traži redefinisanje pozicije UNMIK-a i postepeno smanjivanje njegove kadrovske, organizacione i finansijske konstrukcije kako bi se stvorili uslovi za njegovo trajno ukidanje.
Hašim Tači, Isa Mustafa, Ramuš Haradinaj, Enver Hodžaj, Edita Tahiri i čitava preostala bulumenta kvazidržavnih predstavnika tzv. Kosova na sve moguće načine lobira kod zapadnih pokrovitelja kosovske nezavisnosti da se na dnevni red SB UN uvrsti pitanje poništavanja Rezolucije 12 44. Cilj im je da SB UN donese novu Rezoluciju koja bi legitimizovala protivpravnu secesiju južne srpske pokrajine, afirmisala briselske sporazume i tzv. Kosovu garantovala punu državnost i nepovredivost njegovih, na etničkom čišćenju srpskog naroda stvorenih „granica“.
Ramus-Haradinaj-i-Hasim-Taci-e1473376927718-600×364
Zbog čega Priština toliko vatreno insistira na smanjivanju obima misije UN i njenoj eliminaciji? Odgovor je vrlo jednostavan.
Da bi se određeni entitet prema međunarodnom pravu tretirao kao njegov punopravni subjekat, kao država, on mora ispuniti tri ključne uslove:
1.) Posedovati sposobnost da uspostavi svoju jurisdikciju na čitavoj državnoj teritoriji.
2.) Biti u stanju da stupa u odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.
3.) Biti nezavisan i ravnopravan učesnik međunarodnih odnosa.
Drugim rečima, mora imati sposobnost da na svojoj teritoriji vrši vrhovnu, isključivu suverenu vlast.
Separatističkoj tvorevini na jugu Srbije upravo to nedostaje kako bi se afirmisala kao država. Ona ne kontroliše čitavu teritoriju Kosova i Metohije i (još) nije u stanju da na njoj sprovodi svoju „trajnu suverenu vlast„. Prema Rezoluciji 12 44 UNMIK je taj koji osnovnim administrativnim, policijskim i pravosudnim funkcijama vrši privremenu vlast u pokrajini, promoviše uspostavljanje znantne autonomije (a ne državnosti!) KiM, omogućava uslove za povratak srpskih izbeglica, zastupa južnu srpsku pokrajinu pred međunarodnim telima i daje podršku centralnim vlastima (!) u Beogradu i lokalnim u Prištini u proces njihovih političkih pregovora.
Svrha UNMIK-a zato nije (i ne sme da bude) izgradnja tzv. „kosovskih državnih institucija“ već podrška razvoju autonomnih organa samouprave. Kao privremena administrativna uprava na KiM ona jedina ima pravo da donosi izvršne, zakonodavne i sudske odluke, i to samo u okvirima međunarodnih garancija suvereniteta koje Srbiji pruža 12 44.
Prisustvo organa UN-a blokira Prištinu na njenom putu da postigne „pun međunarodnopravni subjektivitet„. Zato je UNMIK rak rana, opasni „tumor“ na „državnom aparatu“ Prištine čija likvidacija bi trasirala put tzv. Kosovu u sve međunarodne institucije, sve do dobijanja stolice u Ujedinjenim nacijama.
Gledano sa stanovišta kako srpskog tako i međunarodnog pravnog poretka misija UNMIK i dalje predstavlja snagu koja je jedina ovlašćena da donosi važeće i obavezujuće odluke po pitanju unutrašnjih i spoljašnjih odnosa južne srpske pokrajine. Ona svoj legitimitet crpi direktno iz Rezolucije 12 44, čiji titular je Srbija, bez čije saglasnosti ne mogu i ne smeju da se menjaju priroda i mandat UNMIK-a.
Specijalni predstavnik UN, koji je i šef UNMIK-a na KiM, ima vrhovno pravo, ali pre svega i obavezu da poništi svaku odluku privremenih institucija u Prištini kojom se narušava Povelja UN, Rezolucija 12 44 i Ustav Srbije.
Upravo taj garant međunarodnog prisustva na KiM, sadržan u Rezoluciji SB UN predstavlja trn u oku zapadnim centrima moći. On naime otvara mogućnost da u okolnostima velikih geopolitičkih promena u svetu i jačanja međunarodnih pozicija Rusije i Kine ta dva strateška saveznika Srbije kroz svoje delovanje i u SB UN ali i na terenu, kroz strukture UNMIK-a, dobiju veći uticaj na samu međunarodnu misiju. U tom slučaju zapadne zemlje gube moć apsolutne kontrole nad UNMIK-om, a Srbija dobija priliku da postepeno obnovi i ojača određene segmente svog suvereniteta i integriteta na Kosovu i Metohiji.
Svestan da svaki, pa i najmanji, trag prisustva misije na čije delovanje mogu da utiču Moskva i Peking predstavlja prepreku potpunoj realizaciji projekta „nezavisnog Kosova“ Zapad je godinama tražio (i traži) načine da trajno eliminiše strukturu, uspostavljenu Rezolucijom 12 44. Ispostavljam tri ključne etape tog procesa.
Prva etapa bila je nametanje „širokog“ (tzv. ekstenzivnog, kreativnog) tumačenja Rezolucije 12 44 i na tom osnovu pokušaj formalne autorizacije misije EULEKS i Ahtisarijevog plana o nadgledanoj nezavisnosti KiM u SB UN. Ulogu sponzora te ideje preuzeli su Bernar Kušner, bivši šef francuske diplomatije i Havijer Solana, bivši gensek NATO pakta.
Dok je zbog pritiska na Beograd Srbija pristala na razmeštanje misije EU na KiM, Ahtisarijev plan na međunarodnom nivou (UN) nikada nije dobio zvanično odobrenje. Kada je status Euleksa u pitanju važi napomenuti da ni ta inicijativa Brisela nikada nije dobila legitimitet u Rezoluciji Saveta bezbednosti, već u zajedničkom „predsedničkom saopštenju“ njegovih članica, koje za razliku od rezolucija nije pravno obavezujućeg karaktera.
Druga etapa bila je minimizacija uloge UNMIK-a i pokušaj da se ona obezvredi zapadnom logističkom i finansijskom podrškom jednostranoj secesiji Kosova. U godinama koje su usledile nakon unilateralnog poteza Prištine pre svega SAD i Velika Britanija nasilno su oduzimale nadležnosti UNMIK-u i prenosile ih jednim delom na Euleks, a drugim na nelegalno formirane „nove kosovske državne institucije„. Naime, nadležnosti Unmika su veće nego one koje bi imao Euleks.
„Razliku” u nadležnostima tako je preuzimala separatistička vlast tzv. Kosova. Kao primere navodim energetiku, železnice i trgovinu za čije upravljanje su zadužene specializovane komisije pod kontrolom i okriljem UNMIK-a. Te funkcije nisu u domenu misije EU i zato je oduvek postojala opasnost da njih preuzme kosovska „državna“ arhitektura. Taj crni scenario se delimično obistinio kroz briselske sporazume kada je Beograd nateran da u kosovske ruke preda telekomunikacionu infrastrukturu, dok slična sudbina sada preti da zadesi najvažniji rudnik na Balkanu i najveći rezervoar pitke vode u Evropi, Trepču i Gazivode. Ovo je lep primer kako zapadne sile putem briselskog „dijaloga“ (čitaj: jednostranog nametanja rešenja Srbiji) vrše de fakto reviziju Rezolucije 12 44, kako bi je obesmislili.
Ukoliko bi Srbija formalno pristala da sva upravljačka prava nad njenom imovinom na KiM pređu na Prištinu automatski bi se otvorilo i pitanje vlasništva kao odraza srpskog suvereniteta. NJegovim gubitkom dajemo legitimitet ukidanju UNMIK-a i odričemo se garancija iz Rezolucije 12 44. Rečeno laičkim jezikom – pristajemo na kosovsku „državnost“ i stavljamo tačku na priču da je KiM sastavni i neotuđivi deo Srbije.
Treća etapa se upravo odigrava pred našim očima. „Zapadna trojka“ (V. Britanija, Francuska i SAD) otvoreno je zatražila na poslednjoj sednici Saveta bezbednosti da najviši organ UN-a donese obavezujuće korake u smeru daljeg smanjivanja prerogativa UNMIK-a. Time bi se zapravo pružio legalitet dosadašnjoj eroziji uloge te međunarodne misije.
Velika verovatnoća izbora ratnog zločinca Haradinaja za budućeg „kosovskog premijera“ koji je već najavio da će se zalagati za veću intervenciju Amerike (a ne UN) na KiM govori u prilog tezi da će predstavnici američkog globalnog establišmenta na Balkanu (neoliberalne NVO i ambasadori SAD, sledbenici klintonističke politike) intenzivirati svoju borbu za ukidanje UNMIK-a. Pri tom, misija EU nikada nije bila statusno neutralna. Brisel je svojim pristrasnim stavom i podrškom svojih institucija nezavisnosti tzv. Kosova odavno pokazao da nije i ne može biti legitiman mentor pregovora.
U takvoj, naizgled bezizlaznoj situaciji, mi moramo biti svesni nekoliko činjenica. Jačanjem međunarodnih pozicija Moskve i Pekinga otvara se mogućnost njihovog jačeg angažovanja u okviru UNMIK strukture, što bi išlo u korist pre svega Srbiji. Zbog toga je dalji opstanak UNMIKA- noćna mora Prištine, jer se time koči proces zaokruživanja kosovske „državnosti“.
Svako ko se ozbiljno bavi (geo)političkom situacijom u regionu zna da je, u okolnostima globalne prekompozicije snaga u svetu, atlantističkim strukturama dalje prisustvo administracije UN u južnoj pokrajini kost u grlu koju treba što pre izvaditi. Vraćanjem fokusa ruske i kineske spoljne politike na Balkan pitanje „konačnog statusa KiM“ dobija sasvim novu dimenziju.
Američkoj spoljnopolitičkoj agendi oduvek je bilo svojstveno da međunarodno pravo koristi samo kao paravan za postizanje svojih ciljeva. Dok se na jednoj strani deklarativno zalagao za primenu međunarodnih normi, Vašington ih je na drugoj strani, svojim postupcima, brutalno gazio i međunarodne institucije koristio za realizaciju svojih interesa. Tako je bilo i sa UN. SAD je to išlo za rukom baš zbog njihove „neograničene globalne dominacije„. Više to nije moguće. Sada kada je ta dominacija ozbiljno načeta prisustvo UNMIK-a neće biti puka poluga za penetraciju zapadnih geostrateških interesa ka Istoku već sredstvo koje na duži rok može da spreči ostvarenje velikoalbanskog projekta i bude brana daljoj teritorijalnoj dezintegraciji Srbije.
Uprkos tome što je vraćanje pitanja KiM pred UN jedan dugotrajan i mukotrpan put, on mora biti dugoročan proces kojem treba da težimo jer je to jedini okvir u kojem možemo da zaštitimo svoje nacionalne interese. Za to nam je potrebna snažna geopolitička podrška, čije temelje ćemo pre svega učvrstiti strateškom političkom, ekonomskom i bezbednosnom saradnjom sa Rusijom i Kinom, ali i svim onim državama koje uvažavaju naše legitimne interese.
Mi moramo pred svim mogućim međunarodnim telima i forumima iznositi činjenice o stvarnom dešavanju u južnoj pokrajini, teroru prištinskih institucija i težiti ka rasvetljavanju istine o događajima koji su doveli do okupacije naše južne pokrajine. Moramo insistirati na očuvanju i reafirmaciji uloge UN na Kosovu i Metohiji.
Sad je pravi trenutak.
www.patriot.rs
