Prvooptuženi je mrtav, zloupotreba u nabavci citostatika nije dokazana. Međutim, još ništa nije gotovo…
Operacija „Kraba“ dobiće epilog bez prvooptuženog. Dr Nenad Borojević, bivši direktor Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu, nađen je prošle srede obešen o drvo na Košutnjaku. Za sobom je ostavio dva oproštajna pisma, nevericu mnogih da je bio spreman na takav korak i (sve blažu) sumnju da mu je neko pomogao da umre, nakon što je nedelju dana pred smrt u intervjuu za „Press“ naveo da mu je nuđeno 20.000 evra da bude isključen iz krivične prijave (vidi okvir „Oproštajno pismo“).
Samim tim što je mrtav, postupak u aferi „citostatici“ se protiv njega obustavlja, ali to ne amnestira ostale umešane, od kojih su neki prisustvovali Borojevićevom pogrebu prošle subote.
POČETAK: Priča počinje u martu 2009. Zbog sumnje da je organizovana grupa lekara u periodu od 2007. do 2009. godine primala mito od farmaceutskih kuća kako bi nameštali tendere za nabavku citostatika, policija započinje istragu pod imenom srodnim temi – „Kraba“ (rak). Četrnaest meseci kasnije, 30. juna 2010. uhapšeno je četvoro ljudi sa Instituta za onkologiju: Nenad Borojević, direktor Instituta, Zoran Bekić, načelnik Odeljenja pedijatrije, Ivana Popović, načelnica apoteke Instituta, i Zoran Tomašević, zamenik direktora Instituta. Istoga dana uhapšeni su i predstavnici farmaceutskih kuća: Vojislav Petrović, direktor preduzeća „Roš“, Andrej Soretić, direktor onkološkog sektora u „Farmasvisu“, Predrag Marinković, menadžer preduzeća „Astra Zeneka“ i Ana Matović, mlađi produkt menadžer u istoj kompaniji, a krivičnom prijavom obuhvaćeni su i Kauc Rene Andreas, generalni direktor preduzeća „Merk“, i Ivan Popov, naučni savetnik za kliničku onkologiju i savetnik direktora Klinike za medikalnu onkologiju Instituta za onkologiju, u tom trenutku van zemlje.
Borojević, označen kao vođa grupe, opisao je svoje hapšenje u intervjuu u „Pressu“ 3. januara: „Jutro, šest sati, normalan početak dana… Spreman izlazim na vrata svog stana. Na pola puta do službenog automobila čekaju me policajci u civilu i lišavaju slobode. Agonija počinje zakonskom procedurom, pretres stana, pretresi sefova u bankama, pretres kancelarije na Institutu, oduzimanje svih kompjutera i telefona, oduzimanje ušteđevine i svega drugog što može ‘pomoći istrazi’. Sve ovo u prisustvu advokata, svedoka i velikog broja policajaca. Dan prolazi u nepoznatim događanjima i procedurama. Smeštaju me u samicu Centralnog zatvora. Samica je samica samo po dimenzijama, ali u njoj nisam sam, odgovarajuće društvo prave mi dva narko-dilera koji, za razliku od mene, imaju svoje krevete na sprat, dok je moje mesto na podu između vrata i nužnika i delom ispod kreveta zaslužnih narko-dilera.“
Zaposleni u Institutu za hapšenje svog direktora saznaju iz medija. Detaljnije informacije daju im reporteri koji dolaze u ovu ustanovu.
U policijskom saopštenju izdatom par dana nakon njihovog hapšenja navodi se da su Borojević, Bekić, Popović i Tomašević prilikom sprovođenja nabavki citotoksičnih lekova „zahtevali i dobijali novac – mito od predstavnika farmaceutskih kuća“, koje distribuiraju lekove, „kako bi favorizovali nabavku i potrošnju lekova tih kuća“. Drugim rečima, policija ih sumnjiči da su nameštali tendere tako da na njima pobedi ona farmaceutska kompanija koja će im se za to „odužiti“. Koliko su im se odužili – saznalo se: za nepune dve godine obuhvaćene istragom, preko 40 miliona dinara i 150.000 evra, dakle više od pola miliona evra.
Kasnije ćemo saznati da je Borojević optužen da je u periodu od 2007. do 2009. od farmaceutskih kompanija primio poklone u novcu na osnovu fiktivnih ugovora u ukupnom iznosu od 11,2 miliona dinara i 11.800 evra. Načelnik Odeljenja pedijatrijske onkologije Zoran Bekić je, prema optužnici, po istom osnovu dobio 10,2 miliona dinara i oko 7000 evra od farmaceutskih kompanija, dok je svedok Goran Orlić iz farmaceutske kompanije Aktavis, prema optužnici, Borojeviću i Bekiću platio 95.000 evra, a oni su mu zauzvrat dali informacije, koje su mu omogućile da njegova firma dobije na tenderu nabavku citostatika. Direktorka apoteke Instituta Ivana Popović je, po navodima optužnice, od farmaceutske kuće dobila motornu kosačicu sa delovima, put na Rodos i nameštaj, a zauzvrat je uticala na Borojevića i Bekića da se prihvati kao najpovoljnija ponuda te kompanije u postupku nabavke citostatika.
Novac je osumnjičenima, kako navodi policija u saopštenju, isplaćivan u gotovini ili preko „navodnih autorskih ugovora“, i to kako se pretpostavlja kao honorari za razna predavanja. Borojević je inače u obavezi da Agenciji za borbu protiv korupcije podnese izveštaj o imovinskom stanju, i prema tim podacima, on u trenutku hapšenja mesečno zarađuje 132.000 dinara na Institutu i još 58.000 dinara od Medicinskog fakulteta na kome je vanredni profesor. Njegov advokat Zoran Jakovljević je tada izjavio da je ostatak novca koji je policija pronašla, a prema nekim informacijama radilo se o stotinama hiljada evra, Borojević zaradio držeći predavanja na naučnim skupovima širom sveta.
O ceni citostatika i novcima koji se oko njih vrte govori vrednost poslednje nabavke Instituta za koju je faktura potpisana kada su ovi lekari već bili uhapšeni – oko 1,5 miliona evra.
Policija u julu 2010. navodi da su lekari po prethodnom dogovoru sa predstavnicima „favorizovanih i unapred određenih proizvođačkih farmaceutskih kompanija uvodili nove i proširivali već postojeće indikacije“ za njihove citostatike koji su nabavljani preko RZZO-a, te su i na taj način uticali na povećan obim potrošnje citostatika favorizovanih farmaceutskih kompanija. U prevodu, to znači da je proširivana lista onih pacijenata koji treba da zbog svog zdravstvenog stanja prime određene citostatike, dakle, reč je o više lekova i većoj raznovrsnosti lekova. Kako je „Vreme“ početkom jula 2010. saznalo, na Institutu za onkologiju nabavljani su citostatici koji se upotrebljavaju svuda u svetu i koji spadaju u uobičajenu i očekivanu terapiju, sličnu kao i u državama u okruženju. Onkolozi kažu da je najveći deo potreba za citostaticima pokriven i da je u ovoj oblasti izbor lekova u nivou sa većinom drugih oblasti medicine. „Ako je policija u pravu da su tenderi nameštani, izgleda da bar na njima nisu nabavljani pogrešni lekovi. Međutim, favorizovanje farmaceutskih kuća može da se čini na malo drugačiji način, jer jedan isti lek, samo pod različitim imenom, često proizvodi više farmaceutskih kuća“, piše „Vreme“ 8. jula 2010.
Prema zaduženjima i funkcijama, nabavkama citostatika najbliže je rukovodio načelnik Odeljenja pedijatrije na Institutu, Zoran Bekić. Bekić je bio i član Komisije za stavljanje humanih lekova u promet koja daje preporuku šta se od lekova stavlja na pozitivnu listu, a šta ne, ali je, prema informacijama dostupnim „Vremenu“, na Institutu bio i u komisijama za nabavku lekova, a po pravilu glavni za nabavku citostatika.
HISTERIJA: Dodatnu pometnju, gnev i strah u javnosti, posebno kod onih koji su bili lečeni na Institutu, unela je izjava ministra policije Ivice Dačića data 1. jula, da su Borojević i njegovi saradnici, „da bi povećali potrošnju, osumnjičeni da su prepisivali više lekova nego što je pacijentima bilo potrebno“.
Usledile su izjave neimenovanih izvora bliskih istrazi u kojima se tvrdi da su „prema operativnim podacima, osumnjičeni lekari nekim pacijentima, među kojima su i deca, prepisivali citostatike i kad nije bilo potrebno, a nekima su davali duple ili trostruke doze“ („Blic“ 1. jul 2010).
Istražni organi, piše dalje „Blic“, u tom trenutku proveravaju da li je neko od pacijenata, među kojima je bilo i dece, preminuo upravo zbog prevelike doze citostatika koje su im lekari Instituta za onkologiju i radiologiju davali. Zabrinuti roditelji, ali i rođaci i prijatelji pacijenata koji su se lečili na Institutu kojim je rukovodio doktor Borojević, javljaju se policiji.
Očekivano, usledili su senzacionalistički naslovi i optužbe za monstruoznost. Narednih dana mogli smo da čitamo i slušamo kako su Borojević i Bekić više od milion evra mita koje su dobili od beogradskih predstavništava farmaceutskih kompanija „Roš“, „Astra Zeneka“ i „Farmasvis“ trošili na lagodan život, kupovinu više stanova u Beogradu, na Crnogorskom primorju i drugde u inostranstvu. Čitali smo da je Borojević vlasnik dva stana u Beogradu i jednog u Herceg Novom, a Bekić vlasnik četiri nekretnine u Beogradu (od kojih kuća u Ulici Sime Igumanova ima 650 kvadrata), kao i stana u Budvi.
„Blic“ je tada objavio da je u privatnom sefu dr Nenada Borojevića nađeno 20.000, a u kasi Andreja Soretića 50.000 evra. „Blic“ čak otkriva „da je Borojević prodao na crno 800 flaša viskija koje je dobio od pacijenata“; da je oštro kritikovao one koji mu nisu dali skup viski; da je kupio mobilni telefon ‘vertu’ za 8000 evra i da je jedan osumnjičeni kupio ‘audi RS’, koji vredi oko 100.000 evra“.
Atmosfera postaje toliko usijana da zdravstveni radnici i predstavnici medija 14. jula organizuju tribinu pod nazivom „Afera ‘Kraba’: Lekcije za novinare, lekare i policiju“. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević tada se izvinio javnosti zbog svojih, kako je naveo, „nervoznih nastupa u poslednje vreme“, a predstavnici medija su priznali da se pojedine kuće nisu odnosile na pravi način prema ovom problemu. Ipak, svi su se složili da veliku odgovornost snosi i ministar policije Ivica Dačić, koji je izjavio da su lekari pacijentima prepisivali više citostatika nego što je potrebno, da bi ostvarili profit.
Dan nakon tribine ministar policije Ivica Dačić odbacuje optužbe da je svojim izjavama o aferi „Kraba“ naneo štetu zdravstvu. „Ja sam ministar policije i kada govorim, govorim precizno. Nema potrebe da moje reči relativizuju oni koji nemaju uvid u dokumentaciju“, bio je kratak Dačić.
U međuvremenu, na Institut za onkologiju i radiologiju otišla je inspekcija Ministarstva zdravlja da sprovede hitne vanredne provere kvaliteta stručnog rada Klinike za medikalnu onkologiju i Službe pedijatrijske onkologije, kako bi se utvrdilo da li su uhapšeni lekari pacijentima davali veće doze lekova. Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS) saopštila je da je iz medija upoznata sa aferom na Institutu za onkologiju i da će se uzdržati od komentara koji bi mogli da ometaju tok istrage, ali da će podržati nadležne u istrazi.
Istražni organi su pregledali zapisnike Komisije za citostatičke lekove, kao i dokumentaciju Agencije za lekove i medicinska sredstva i Ministarstva zdravlja.
Na pitanje da li je to ministarstvo kontrolisalo nabavku citostatika, Tomica Milosavljević je rekao da je „svaka zdravstvena ustanova samostalno pravno lice koje odgovara za svoj posao u skladu sa zakonima zemlje“: „Procedura nabavke citostatika je takva da se najpre na nivou republičke komisije, koja razmatra protokole za lečenje, donosi generalni stav o tome na koji način treba unaprediti protokol svake godine.“
Kada se takav stav usvoji, on se predstavlja Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, koji ima svoju komisiju za lekove u kojoj postoji više potkomisija. Potom se usvaja stav zavisno od količine novca koja je na raspolaganju, a procenat koji odlazi za kupovinu citostatika u Srbiji jeste petina ukupnih sredstava namenjenih za kupovinu lekova.
Svetlana Vukajlović, tadašnja direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, potvrdila je da i pored proširivanja liste indikacija za citostatike, pacijenti nisu oštećeni na ovaj način jer se naše indikacije za primenu citostatika ne razlikuju od evropskih.
Svima je veoma zanimljivo to što odobrenje o količini citostatika koju treba da dobije neka bolnica donosi baš Komisija za citotoksične lekove, čiji je član uhapšeni dr Tomašević. Komisija, koju čini 15 vodećih onkologa u zemlji, preporučivala je koji će se citostatici primenjivati i za koje indikacije, ali da pritom imaju najbolji efekat na pacijente.
NOVA HAPŠENjA: Nedelju dana nakon prvih hapšenja, služba MUP-a za borbu organizovanog kriminala podnela je dopunu krivične prijave protiv načelnice apoteke na Institutu za onkologiju Ivane Popović. Popovićeva je bila član Komisije za nabavku lekova na Institutu, a dopuna krivične prijave tereti je za primanje mita u vezi sa distribucijom leka proizvođača „Slaviamed“ i distributera „Velefarm“.
Istoga dana saznali smo da je Tužilaštvo za organizovani kriminal podnelo zahtev za sprovođenje istrage i protiv naučnog savetnika za kliničku onkologiju i savetnika direktora Klinike za medikalnu onkologiju Instituta Ivana Popova i predstavnika farmaceutske kompanije „Merk“ Renea Kautza.
Doktor Ivan Popov, koji je prema saznanjima „Blica“, pacijente sa Instituta za onkologiju i radiologiju, prebacivao u privatnu kliniku „Nova vita“, gde im je naplaćivao lečenje citostaticima, inače, nije bio u zemlji kada je policija počela hapšenja zbog zloupotreba u korišćenju citostatika, pa je policija za njim započela potragu. Ovaj lekar, koji je prema transkriptima prisluškivanih razgovora ugovarao poslove sa farmaceutskim kućama „Roš“ i „Merk“ i to naplaćivao hiljadama evra, sumnjiči se da je proširivao indikacije za korišćenje lekova ovih proizvođača, čime je povećao njihovu potrošnju.
Pacijenti su, prema nezvaničnim saznanjima, uglavnom bili u kasnoj fazi bolesti, kod kojih terapija citostaticima u državnoj bolnici više nije davala rezultate.
Prema transkriptima prisluškivanih razgovora iz akcije „Kraba“, Popov se sa kompanijom „Roš“ dogovarao kako da dobije što više novca za prepisivanje njenog leka „avastina“.
NASTAVAK: Ivica Dačić nije lagao kada je rekao da se akcija „Kraba“ nastavlja. Početkom novembra uhapšeno je petoro lekara i dva predstavnika farmaceutske kuće „Merk“.
Uhapšeni su: lekari Borislava Nikolin, internista onkolog u Institutu za onkologiju iz Sremske Kamenice, Aleksandar Dagović iz Kliničkog centra Kragujevac, načelnik Odeljenja za hemoterapije iz Kliničkog centra u Nišu, zatim Stojan Radić, načelnik Klinike za onkologiju, Milan Marković, internista onkolog iz KBC-a „Bežanijska kosa“, kao i Zoran Andrić, internista onkolog. Iz kompanije „Merk“ uhapšeni su Jasmina Gutović i Vladan Jovanović.
Petoro lekara uhapšeno je pod sumnjom da su od zaposlenih u farmaceutskoj kući „Merk“ tokom 2008. i 2009. godine zahtevali mito u iznosu od preko dva miliona dinara da bi povećali promet citostatika „erbituks“ koji proizvodi ta firma.
Interesantno je da je upravo dr Radić, posle prvog hapšenja u akciji „Kraba“ kada je uhapšeno troje rukovodilaca Instituta za onkologiju u Beogradu, bio u komisiji koja je trebalo da sprovede kontrolu rada osumnjičenih lekara sa direktorom Instituta Nenadom Borojevićem na čelu. Dok je Radić kontrolisao kolege, inspektori SBPOK-a kontrolisali su njega, ali i nekoliko njegovih kolega i predstavnika farmaceutskih kompanija. Mito je, kako je utvrđeno istragom, „pran“ kroz lažna predavanja osumnjičenih lekara, za koja je utvrđeno da nisu ni održana. „Dva miliona su tako dokazana, i na toj cifri se temelji krivična prijava, mada saznanja do kojih se došlo u istrazi govore o daleko većem novcu koju su osumnjičeni lekari uzeli“, piše „Blic“. Izvor ovog lista tada navodi i da je osumnjičena Jasmina Gutović iz kompanije „Merk“ bila povezana i s grupom lekara koji su krajem juna uhapšeni u prvoj akciji hapšenja. Zbog te „veze“ ona je privedena istražnom sudiji Specijalnog suda za organizovani kriminal.
„Blic“ dalje piše da je Jasmina Gutović bila na vezi s osumnjičenim Bekićem, tada članom komisije za citotoksične lekove Ministarstva zdravlja i načelnikom Odeljenja pedijatrije Instituta za onkologiju. Bekić je bio i u komisiji za citotoksične lekove Ministarstva zdravlja. U istrazi završenoj početkom novembra 2010. utvrđeno je, piše „Blic“, da su Borojević i Tomašević od kompanije „Roš“ uzimali mito kako bi povećali potrošnju citostatika „avastin“, ali i da su favorizovali i lek „erbituks“ koji je direktna konkurencija „avastinu“.
Oba leka namenjena su obolelima od raka debelog creva sa metastazama na jetri, ali su davani i pacijentima sa metastazama na plućima. „Erbituks“ nije ugrožavao zdravlje pacijenata, ali je širenje indikacija omogućavalo zloupotrebe, odnosno povećanje potrošnje ovog citostatika, što je i bio cilj farmaceutskih kompanija.
Pet meseci kasnije – novo hapšenje. Dejan Dragojlović, vlasnik firme „DMD holding“ (javnosti poznat i kao bivši dečko pevačice Goce Tržan koji je svojevremeno zakupio celu salu za njen koncert, te bio jedini posetilac), uhapšen je 16. marta 2011. zbog, kako je navedeno, zloupotrebe teške 12,5 miliona dinara koju je počinio u dogovoru sa Nenadom Borojevićem. Dragojlovića su pripadnici Službe za borbu protiv organizovanog kriminala uhapsili u njegovoj vili na Dedinju.
On se sumnjiči da je 2006. godine, kao faktički vlasnik banjalučke firme „Medifarm“ a u saizvršilaštvu sa Borojevićem, Institutu za onkologiju i radiologiju ispostavio falsifikovan predračun za carinjenja aparata za bronhoterapiju vredan 14 miliona dinara. Istog dana 14 miliona dinara uplaćeno je na račun Dragojlovićeve firme „Medifarm“, a istragom koja je pokrenuta 2010. godine utvrđeno je da je stvarna vrednost ovih aparata 1.162.000 dinara.
U međuvremenu, dolazi do promena u Ministarstvu zdravlja na čije čelo dolazi Zoran Stanković. U intervjuu koji daje 10. maja, Stanković kaže da je „Kraba“ u završnoj fazi i da se tokom istrage nailazi na sve dublje probleme. „Moguće je da se istraga proširi na još ljudi. U toku su veštačenja i istražne radnje i mogu da kažem da se ne planira puštanje pritvorenih lekara“, rekao je tada ministar i ispostavilo se ubrzo – pogrešio.
SUĐENjE: U Specijalnom sudu u Beogradu 24. maja 2011. grupi lekara Instituta za onkologiju i predstavnika farmaceutskih kompanija optuženih za mito počinje suđenje. Na početku suđenja Nenad Borojević negira da je primao mito kao i da je bio na čelu grupe optuženih za nameštanje tendera prilikom nabavki citostatika.
Okrivljena Jasmina Gutović iz farmaceutske kuće „Merk“ sklopila je sa Tužilaštvom za organizovani kriminal sporazum o priznanju krivice koji je postao sastavni deo optužnice, i priznaje da je davala mito.
Mesec dana kasnije Nenad Borojević postaje prvi optuženik sa elektronskom narukvicom u Srbiji. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde dozvolila mu je da napušta stan, ali ne i teritoriju Beograda (otud i objašnjenje zašto niko nije reagovao na Borojevićevo napuštanje stana i odlazak na Košutnjak 10. januara 2012).
Borojević je, dakle, mogao da ide u šetnju, na pijacu i – na posao. Tu informaciju potvrdio je i v. d. direktora Instituta za onkologiju prof. dr Zoran Rakočević, rekavši da je Borojevićev prvi radni dan trebao biti 4. jul 2011.
Borojević je, inače, trebalo da počne da radi već 27. juna. Prethodno je u petak 24. juna posetio Institut i sa direktorom Rakočevićem razgovarao o svom novom radnom mestu, u stacionaru na Odeljenju raka dojke. Međutim, tog istog dana, usled oprečnih stavova javnosti, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija izrekla mu je meru zabrane napuštanja boravišta dok istražni sudija ne protumači da li može da napušta stambene prostorije ili ne.
Nenad Borojević 4. jula ipak nije otišao na posao. Ponovo je uhapšen 1. jula (ironično, tačno godinu dana nakon prethodnog lišavanja slobode) i umesto na posao otišao je u Okružni zatvor u Beogradu.
Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu je 17. juna 2011. podnelo sudu predlog za preduzimanje istražnih radnji protiv Borojevića i bivšeg načelnika odeljenja pedijatrijske onkologije Zorana Bekića zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo iz člana 72 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Prema rečima portparolke suda Ivane Ramić, istražni sudija je, postupajući po predlogu tužioca, Borojeviću odredio pritvor zbog opasnosti da bi mogao da utiče na svedoke i ponovi krivično delo.
Istražni sudija je saslušao Borojevića (kasnije i Bekića), a prema rečima Ramićeve, u pitanju je skraćeni postupak, za krivična dela do pet godina zatvora. Nova pijava protiv Borojevića je podneta jer nije prijavio svu imovinu koju je bio dužan da prijavi po osnovu Zakona o borbi protiv korupcije, a na to je bio obavezan jer je rešenjem Vlade Srbije bio imenovan na funkciju direktora Instituta za radiologiju i onkologiju.
EPILOG: Nenad Borojević je u međuvremenu (9. novembar 2011) ponovo pušten na slobodu. Završnu reč na suđenju trebalo je da dâ 16. januara. Ubio se šest dana pre toga. Zbog ovog „novog momenta“ sudski postupak protiv njega u aferi „citostatici“ biće obustavljen: Sud, međutim, neće odustati od postupka za oduzimanje imovine bivšeg direktora Instituta za radiologiju i onkologiju i biće nastavljen u odnosu na njegove naslednike.
Spekuliše se da je upravo oduzimanje stana bilo presudno da Nenad Borojević završi kako je završio. Portparol Specijalnog suda Maja Kovačević ukazala je prošle nedelje da na odluku Specijalnog suda u Beogradu kojom je od Borojevića i njegove supruge privremeno oduzet jedan stan u centru Beograda, članovi njegove porodice imaju pravo da ulože žalbu i napomenula da žalbeni rok još nije istekao.
Dan nakon što je telo Nenada Borojevića pronađeno u šumi u Košutnjaku, izašlo je novo izdanje nedeljnika „NIN“ i u njemu intervju sa v. d. direktora Instituta za onkologiju dr Zoranom Rakočevićem, koji, između ostalog, navodi da je slučaj „Kraba“ uticao na rad Instituta, ali da je dokazano da nije bilo zloupotreba s citostaticima.
Izvor: Vreme
