Nikad nisam bio zadovoljan svojim životom. Uvek mi se činilo da zaslužujem bolje, da mi je sudbina okrenula leđa, da svi koje poznajem žive lepše i ugodnije od mene. Bezbrižno, čak! Kasnije ću promeniti mišljenje i gorko ću žaliti za onim što sam imao, a nisam cenio. Međutim, od naknadne pameti nikakve vajde. Samo još više gorčine u srcu.
Živeo sam običnim, svakodnevnim životom. Otkako mi je majka umrla, kad sam imao pet godina, brigu o meni u potpunosti je preuzeo otac. Još je bilo neko drugačije vreme, kad su ljudi imali pomalo srca i dušu. Otac je radio u lokalnom građevinskom preduzeću. Već mu je zdravlje prilično popustilo. Nikada u potpunosti nije ni zalečio ranu iz rata. Mene je kasno dobio. Poslali su ga u invalidsku penziju. Usput su mu dodelili i stan. Ništa posebno, 44 kvadarata, ali za nas je to bila carska rezidencija.
Nešto malo zemlje što je nasledio od oca na selu, prodao je braći. Takoreći, poklonio im. Više se nismo ni videli ni čuli s rodbinom. Otac je još bio relativno mlad, ali više se nije ženio. Nijednu ženu nije ni pogledao onako kao ženu. Preranu smrt moje majke nije preboleo do kraja života. Svake nedelje je išao na majčin grob. Uvek je nosio buket svežeg cveća. I dugo bi nemo stajao kod groba.
Škola mi nije išla, no, nekako sam završio zanat. Električarski. Potom je došlo radno mesto u obližnjoj ciglani. Deset minuta biciklom od stana do posla. Otišao sam u vojsku, a nakon povratka iz armije, nastavio s poslom električara u ciglani. Kao što je red, i na veliku očevu radost, došla je i ženidba. Nekako prebrzo. Iznenada. Upoznao sam devojku na igranci, odigrali nekoliko igara, tačnije, đuskali, jer drugo nisam ni umeo, popili piće, i, valjda se zaljubili. Barem ja jesam. Još dva-tri puta smo otišli na kolače i sok, i samo sam je doveo u stan.
Otac se iznenadio, ali video sam da mu je milo. Poželeo nam je sreću i blagoslovio nas. Malo nas i počastio s nekom ušteđevinom za koju nisam imao pojma da postoji.
Nekoliko godina smo živeli skromno, ali ni u čemu nismo oskudevali. Moja plata nije bila tako loša. Ni očeva penzija s boračkim dodatkom, takođe. Marija, moja žena, imala je samo da se stara o Jeleni, ćerkici koja nam je svima ulepšala život. U sebi sam ponekad patio što nemam auto kao drugi oko mene. Što živim u tesnom stanu dok se drugi baškare u ogromnim kućama. Što nijednom nisam odveo ženu i dete na more ili planinu. I što svakodnevno trpim zajedljive opaske moje sada sve bahatije i bezobraznije žene. Počelo je sve da joj smeta. Čak me je i izbegavala kao muža. Za drugo dete nije htela ni da čuje. – I ovo jedno ne možemo da izvedemo na put, pa ću drugo da rađam. Možda bi hteo u podrumu da spavaš? –
Onda dođoše stvarno teška vremena. Država poče da se raspada. U Sloveniji i Hrvatskoj se ratovalo. Kod nas u Srbiji još se nije osetilo, ali se naslućivalo. Ciglana je koristila mazut kao gorivo. Za pečenje crepa i cigle, jedinih naših proizvoda. Međutim, sa sankcijama koje svet nametnu Srbiji, nafta i derivati od nje više se nisu mogli regularno uvoziti. Ono malo nafte iz domaće proizvodnje i šverca, raspoređivano je po prioritetima i, kako to ide, moćnicima s jakim vezama. Moja ciglana je tu bila nebitna. Tako smo i ugasili visoku peć. Kroz dimnjak visok pedesetak metara nikada više nije pokuljao dim.
Marija se nešto ranije zaposlila u fabrici tekstila, ali ni to ne potraja dugo. Kroz godinu dana konfekcija zatvori kapije, a jedan od direktora otvori privatnu firmu. S istom delatnošću. Marija je nekim čudom, za mene naivnog, odmah dobila posao u toj privatnoj fabrici. Pored tolikih kvalifikovanih švalja s decenijskim iskustvom. Razjasnilo mi se kasnije kada se Marija s Jelenom i dva kofera najnužnijih stvari uselila u direktorovu vilu.
Otada kreće moja agonija. Nepunih šest meseci nakon izlaska iz stana, moja bivša žena mi je vratila ćerku. Direktor nije hteo tuđu decu da izdržava. A samo mesec dana potom od muke je presvisnuo moj otac. Ostao sam sa ženskim detetom od sedam godina, bez posla i ušteđevine, bez perspektive i ikakve nade.
Ciglanu su čerupali svi od reda. U početku su moji kolege s posla, ali i oni iz uprave, iznosili zalihe cigala i crepova; odvozili su to noću traktorima ili zaprežnim vozilima. Potom se prešlo na oluke, mašine, kuhinjski inventar… Nešto sam i ja ugrabio, no, dockan. Na kraju, na ogromnom placu ostao je jedino da štrči dimnjak. I njega bi srušili, ali bio je izgrađen od takvog materijala da je bilo nemoguće. Makar ne bez dizalica i buldožera. Eventualno eksplozivom. Tako ostade toranj da prkosi varvarima, kiši i vetru, munjama i gromovima. Žalosno je bilo videti ga. Još kad počeše meštani da odlažu đubre na placu ciglane, uginulu stoku i da nesmetano prazne cisterne s fekalijama, skretao bih pogled kad sam tuda prolazio.
Desetak godina sam preživljavao od preprodaje robe na buvljoj pijaci, šverca benzina iz Bugarske i Makedonije i povremenih električarskih usluga komšijama i poznanicima. Sam sam trpeo, ali Jeleni ništa nije smelo zafaliti. Ipak, nisam umeo s ženskim detetom. Imala je najbolju odeću, džeparac, dozvoljavao sam joj da posećuje svoje društvo, da izlazi noću. Nije vredelo. Udaljavala se od mene svakim danom. Jednom zatekoh u stanu pismo. – Tata, ne traži me. Odlazim da živim kod majke!
Nadao sam se da je to hir razmaženog deteta. Mislio sam da će se pojaviti za dan-dva, možda nedelju? I, zaista je došla. Posle tri meseca. S upadljivo povećanim stomačićem! Moja Jelena, moja ćerka, bila je trudna. U sedmom mesecu. A ja, budala, ništa nisam primećivao. Pitao sam je ko je otac deteta. – Tata, moj dečko hoće da živi sa mnom, ali ovo će biti mali stan za nas četvoro. On zarađuje i staraće se o meni i detetu, ako bi ti izašao iz stana? Kod njega ne mogu jer me njegovi ne prihvataju!
Pokušavao sam da sakrijem osećanja. Tu noć sam probdeo. Od čega ću izdržavati unuče, ćerku, pa i sebe? Sustižu me promašaji u životu. Postao sam starac s jedva navršenih četrdeset godina! Primio sam zeta u stan, a ćerki sam predao ključeve i ugovor o poklonu. To je sva moja imovina koju posedujem. Njima stan, a ja ću se već snaći. Mada mi zet nije ulivao poverenje. Bio je zarastao u kosu i bradu i sav istetoviran. Više je ličio na klošara nego na glavu porodice!
Iznajmio sam garsonjeru na drugom kraju grada od mog bivšeg stana. Nisam redovno plaćao kiriju, pa me je vlasnik izbacio na ulicu. Potom sam promenio još nekoliko stanova. S istim rezultatom. Od mojih neredovnih prihoda nisam mogao da platim stanarinu, komunalije i još da mi ostane za život. Na kraju sam zamolio mog ranijeg šefa, bivšeg direktora ciglane, sada direktora gradskog komunalnog preduzeća, da me zaposli. Nije mogao ili nije hteo, ali mi je dozvolio da se uselim u baraku na gradskoj deponiji. Odmah pored barake čuvara deponije.
Ovde i nije bilo tako loše. Imao sam krov nad glavom. Papira i plastike je bilo u izobilju na deponiji. Neću se smrznuti. Nađe su tu i dobar komad odeće, još očuvane patike, kat-kad nešto hrane, pa čak i malo rakije u flaši. Na deponiji je bilo starog gvožđa i lima, pa sam od tog metala zarađivao koji dinar prodavajući ga privatnom otpadu u neposrednoj blizini deponije. Nevolje su došle s Ciganima koji su isto tako skupljali otpadni metal s deponije. Prvi put su mi zapretili da se ne mešam u njihov reon. Deponija im je dedovina! Ako hoću da sakupljam metal, mogu svugde samo ne na deponiji. Kako ih nisam poslušao, pretukli su me. Ali, tada me direktor spasao. Kada je čuo od čuvara šta su mi Cigani učinili, zapretio im je da će napujdati policiju na njih i da će im trajno zabraniti ulaz na deponiju. Pokunjeni Cigani me višu nisu dirali. Još su morali za pretrpljene bolove i povrede pedeset kila bakra da mi poklone.
Pomirio sam se sa sudbinom. Živi se i na deponiji. Žive ljudi u tamnici, te neće na đubrištu. U grad više i ne odlazim. Otkako je moja ćerka prodala stan i negde se odselila s onim hipikom i narkomanom, nemam želju grad ni da vidim. Ponekad prođem pored nekadašnje ciglane. Onaj dimnjak se nekako nakrivio. Valjda od vode i zuba vremena? A možda ga neko potkopava iznutra? Podseća me na krivi toranj u Pizi. Gledao sam na televiziji. Samo ovaj naš je nekako ofucan. Zarastao u trnje i koprive i grca u fekalijama. Gledam toranj, vidim sebe u ogledalu!
Autor Miodrag Tasić
