Krvna slika jednog tranzicionog Prometeja

Šta znači i šta nam govori pokušaj Bogoljuba Karića da se administrativnim putem podmladi za dvadeset godina?

Bizarni medijski naslovi su svakodnevna pojava tranzicionih društava: što zbog profitne orijentacije medija, što zbog specifičnih uslova jedne tranzicione javne sfere. Kada, međutim, oni govore o visoko profilisanim ličnostima, em je broj klikova nešto veći, em je to i prostor za nešto temeljniji pogled u tranziciju i prateće ideološke sklopove – a kadkad i najava nekih novih megaprograma čiji je cilj ukidanje onih dronjaka socijalne države koji su nekako uspeli da prežive.

Izgleda da šizofrene politike nisu rezervisane samo za poremećena pandemijska vremena i da se savremeni svet do te mere davi u sopstvenim kontradikcijama da su baš takve – šizofrene – politike postale svakodnevica, a da se najbizarniji primeri tog ludila nalaze na kapitalističkoj periferiji i u – po definiciji mentalno poremećenim – tranzicionim društvima.

Lokalni je tajkun Bogoljub Karić, kažu mediji koji vest prenose sa nemalom dozom oduševljenja, zatražio od nadležnog državnog organa da mu se u ličnim dokumentima promeni datum rođenja, sa 1954. na 1974. godinu te da u jednom administrativnom potezu postane mlađi celih dvadeset godina. I mada manipulacija, niti manipulacija sopstvenim biografijama nije ni najmanje strana porodici Karić – a medicinska i frizerska rejuvenacija nisu strane dotičnom najvažnijem Kariću – ostaje za trenutak nejasno zašto se sada pribegava administrativnom botoksiranju i zašto se to radi uz poprilično agresivnu medijsku pratnju.

Sama se od sebe postavljaju i druga pitanja birokratske prakse: da li će se Kariću sada prorediti skrining testovi protiv ovih ili onih oblika zloćudnih i dobroćudnih kancera? Da li će najednom morati da ide ponovo po vojnu opremu koju je zadužio pa svojevremeno razdužio? Kako će se administrativno rešiti njegova školska sprema: ako je rođen 1974, onda je svoje formalno osnovno i srednje obrazovanje takoreći završio i pre nego što se rodio, što bi ga svrstalo u do sada nepoznatu kategoriju nadarene dece. A kad smo već kod škole: sa kojom će turom nekadašnjih đaka sada Karić ići na proslavu mature? I da li ću ga možda u nekom sledećem turnusu sopstvenih proslava možda sresti, odluči li on da se za nekoliko godina dodatno podmladi?

No, onkraj ovih dilema sa razmeđa ideologije, administracijske magije i ulične škole, izgleda da je sam Karić – u procesu kondenzacije razloga za neuobičajeni zahtev – odgovore destilovao u nekoliko kategorija legitimacijskih matrica. Sa jedne strane, kaže Karić, u pitanju su suvoparni i dosadni biološko-hematološki razlozi: prema rečima dotičnog, njegovi su krvni sudovi toliko dobri da bi mogli pripadati i nekom vitalnijem četrdesetpetogodišnjaku te da čistota njegovog krvotoka sasvim komotno može dobiti i svoju administrativnu potvrdu upisanu u nove (sa čipom) lične dokumente ovog preduzetnika poreklom sa Kosova i Metohije.

Medijska je svita, međutim, nešto ornije istakla alternativni Karićev odgovor: nije stvar samo Karićevog krvotoka već jedne vrste fiskalne i državotvorne nesebičnosti. Tako Karić tvrdi da je „zahtev podneo u ime svih koji se, bez obzira na godine života, osećaju sposobnim da rade (…) (i onih) koji ne žele da se penzionišu i budu na teretu budžeta Republike Srbije, Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja i Fondu zdravstvenog osiguranja, koji ne žele prava iz tih fondova, da ne bi umanjili sredstva, koja bi pripala drugim ljudima, kojima su stvarno potrebna“.

Drugim rečima – Karić pohvalno brine o svojoj državi i njenoj fiskalnoj stabilnosti pa svi se mi kolektivno možemo smatrati zaista srećnim i zato što imamo ovakvog altruistu za sunarodnika ali zbog činjenice da živimo u zemlji Arkadiji u kojoj se socijalne tenzije rešavaju dobrovoljnim državotvornim intervencijama onih sa vrha hijerarhije pa njegovo tajkunsko bogatstvo – procenjeno na negde oko dvadeset i jednu milijardu američkih dolara – stoji kao garant, makar i na ovako posredan način, dugoročne perspektivnosti našeg fiskalno-ekonomskog sistema a u prvom redu – stabilnosti penzionog fonda.

A možda se i iza ovog altruizma sakrio čak i ideal univerzalnog humanizma koja izdaleka najavljuje antropološki još optimističkiju pozadinu – pored toga što Karić intenzivno misli na svoje sunarodnike, on misli i na celi ljuski rod i njegov (do sada) neizbežni usud starosti i smrti. Jer i sam je Karić rekao da se iza njegovog samo-podmlađivanja – na dalekom kraju štapa, vidimo, čak i brige za državu i njenu ekonomsku stabilnost – nalazi jedan duboko altruistički motiv te da ceo događaj pripada i registru visokih humanističkih ideala. Jer uspešni preduzetnik tvrdi i da je „zahtev podneo u ime svih ljudi koji, kao i on, misle da čovek nikada nije star, dok god se oseća mladim i sposobnim da radi i da niko, osim Boga, nema pravo da određuje do kada ćemo biti na ovom svetu, do kada ćemo raditi i stvarati.“

Pa se tako, izgleda, Bogoljub svrstava u red savremenih Demijurga koji samog sebe hvata za perčin – ali nikako da bi jednostavno iščupao sebe, već da bi sa sobom povukao i celokupnu ljudsku vrstu ne bi li je izvukao iz prokletstva oronule konačnosti; u red Prometeja koji lome neizbežnost sudbe. I to savremenim diskurzivnim sredstvima: jer on je preduzetan (a ne pasivan kao vi) i za njega je biologija jedan izazov koji valja preduzetničkom kreativnošću i duhom savladati i prepreka koju sopstvenom nesavladivom (i preduzetnom) voljom treba prebroditi.

I uistinu, možda eventualnim alternativnim perspektivama ne bi trebalo kritički reflektovati na ovaj pastoralni odnos preduzetnika obdarenog altruizmom i humanizmom i njegove države te jedne – možda uskoro i birokratski overene – biološke veze između tajkuna i državne administracije, ili, preciznije rečeno: državne administracije i tajkunske biologije. Na primer nekom perspektivom koja će ukazati da je u pitanju ništa više do deo predizborne kampanje i/ili profilacije Karića kao brenda posredstvom eksploatacije sada već globalno ukorenjenog libertarijanskog mita: preduzetnički David u epskoj borbi protiv birokratskog Golijata.

Niti (nek nam je dobri Alah u pomoći) onom klasnom koja bi ukazala na recimo radikalnu razliku između toga kada Bogoljub Karić za sebe tvrdi da je vitalan i da želi još raditi i nekoga ko je kroz tranzicionu surovost sa donjih socijalnih lestvica preživljavao do penzijice koja većini nesrećnika koji su se našli na suprotnom kraju tranzicione batine često da znači i jedini – makar i veoma bedni – izvor egzistencije. Takva opasna klasna perspektiva bi jasno ukazala da postoji radikalna razlika između te dvojice: u tome što je telo potonjeg tranzicija mlela, davila, mučila, cedila i ponižavala dok je telo Bogoljuba Karića tranzicija mazila i negovala.

Jer, sem što će sada Karić postati dvadeset godina mlađi od svojih vršnjaka, sasvim je sigurno da će Bogoljub nadživeti većinu nas koji smo završili na drugom kraju tranzicionog uspeha (a to je otprilike svi ostali) usled poprilično lagodnijeg života poslednje tri decenije od kada su porodično izgurali od kvartovske svirke do gradnje kvartova u Beogradu. I možda se sada u stvari pokušava jednostavno unapred normalizovati to što će Karić biti dugovečniji od tih svojih klasića (kako onih iz 1954, tako, bože zdravlja i čistih krvnih sudova, i od mnogih vršnjaka iz 1974).

Glatkoća zidova krvnih sudova Prvog od svih tajkuna obrnuto su proporcionalni kvalitetu kardiovaskularnog sistema onih koji su tranzicioni mlin prošli (i mnogi nisu preživeli) kao što je vitalnost Karića, izgleda, obrnuto proporcionalna vitalnosti našeg društva. Jer setimo se da je vasionski uzlet porodice Karić – od kafanskih svirača, preko različitih faza popularnih tropa kojima su se poslednjih decenija ogrtali i maskirali vlasnici kapitala: biznismeni, tajkuni, narodni tribuni, optuženici, begunci, povratnici1 pa sve do poslednje (i globalne) iteracije ove mode: dinamični preduzetnici – stvarnost u ogledalu Srbije poslednje tri decenije. Jer za ono vreme za koje je nama bivalo sve gore, Karićima je bivalo sve bolje.

A eventualna klasno-antropološka analiza bi možda na kraju i zaključila da je Bogoljub Karić i ostatak odnegovane i mažene buržoazije nešto poput savremene forme vampira koji žive od sisanja krvi svojih žrtava; da su stem ćelije i organi koje se redovno ugrađuju u vitalna tela tranzicionih pobednika na ovaj ili onaj način transplantirane iz onih namučenih sirotinjskih koja se već trideset godina bacaju na smetlište istorije, baš kao što su organi socijalističke privrede povađeni i onda ugrađeni u bogatstvo lokalne buržoazije; da je vitalnost lokalnih poslovnih elita plaćena nekim manje vidljivim životima i da je izvor njihovog mladolikog života isceđen iz tela tranzicionih gubitnika; te da je vitalnost buržoaskih tela direktno proporcionalna slomljenosti onih radničkih.2 U tom smislu ključni problem klasne analize je u tome što bi na koncu ona možda došla i do bezobraznog zaključka da Karićev administrativni manevar nije nikakav altruizam već simboličko potvrđivanje hijerarhijskih pozicija te pišanje po sirotinji izvedeno kombinovanim biološko-administrativnim sredstvima.

Pa bi tako čitav slučaj postao i opasna metafora lažne (pravne) jednakosti u kapitalističkim društvima. Jer u tranziciji je pravilo bovija i jovija prvi juridički princip pa – pored toga što sada uopšte nije isključeno da će državna administracija naći načina da izađe u susret zahtevu sa ivice pameti – to znači i da vam je taj isti Karić sasvim legitimno pljunuo u usta jer je za nakaradne etičke sisteme tranzicionih društava, na neki teško razumljiv način, zaista isto3 i kada je jedno telo tranzicijom odnegovano, pa ima čiste krvne sudove, snage i vitalnosti za agresivne poslovne poduhvate i kada za nju država igra ulogu fontane večne mladosti; i kada je neko drugo (radničko) telo slomljeno, uništeno i poniženo i za koje država igra ulogu maćehe. Jer ta su dva procesa deo jedne intagralne celine – privatizacije – i uvezani pupčanom vrpcom koja u sokove mladosti sprovodi samo u jednom pravcu.

Ali iza svega se zapravo sakrila i jedna znatno neposrednija opasnost. S obzirom na globalni karakter ovakve forme imidža buržoazije4 – u pitanju je jedna veoma konkretna tendencija: tendencija da se svima upakuje i isporuči optužba za lenstvovanje te da se zakorači u proces legitimacije ukidanja bilo kakvih oblika solidarnih (dakle državno garantovanih) oblika egzistencijalne brige u starosti, jer ako može Bogoljub – možete i vi. A tako je najednom – sada kada Karić kaže da je penzija u stvari parazitiranje – onaj koji je uplaćivao u penzioni fond od svojeg jada i čemera – postao parazit.

Ucena je toliko temeljna i univerzalna i tako bezobrazno upakovana u formu bezizlazne protestantske etike – da nema nikakve šanse da joj izbegnete: svi ćemo mi jednom biti toliko matori (sem Karića) da će nam jedina uzdanica biti – društvo i penzija. Baš kao što je onomad predsednik republike sve nas kritikovao zato što koristimo pravo na odmor koje je nemoguće iskoristiti, Karićev cirkus vam poručuje: čak i kada tranzicija njemu redovno radi transakcije i temeljne detoksikacije i purifikacije životnih sokova – on je junačina i Prometej zato što odbija penziju; a vi, koji ste tranzicijom lomljeni i ubijani: vi ste govna.

Pa i ne treba da čudi što nam iskustvo govori da se uvek valja mašiti za neko izboreno radničko pravo kad tajkuni krenu da brinu za državni budžet i/ili svetlu budućnost ljudske vrste: u ovom konkretnom slučaju, pravo na slobodu od nužnosti rada onda kada nam, nakon četrdesetak ili pedesetak godina radnog odnosa i tridesetak godina tranzicionog čistilišta proizvodni i privatizacioni procesi biološku komponentu bića do kraja samelju i unište i kada nam tela ostare.5

Kad je administrativna klima postala malko povoljnija, odnosno kad su optužnice – zahvaljujući preciznoj administrativnoj traljavosti – zastarele.

Kao, uostalom, i fenomen radnog vremena: sa strana popularnih časopisa će vam malo-malo pa ispasti neki članak koji će pomno analizirati radne i spavačke navike savremenih (obožavanih) preduzetnika i na sva usta hvaliti njihovu organizovanost. No, sem što su najverovatnije potpune izmišljotine – radikalna je razlika između rada za sebe i rada za nekog drugog.

Ne verujete? Eno vam Robert Nozik na čitanje – pa vidite i sami.

Jer glavni je medijski trik kojim se danas performira vitalitet buržoaske klase – njen demonstrativni (i prividni) otklon prema državi i njenoj pomoći.

Kao što nas, uostalom, kroz proces uvezivanja rada u školski sistem, od slobode od nužnosti rada državne administracije oslobađaju i na onom drugom kraju života.

autor:Stefan Aleksić

https://www.masina.rs/