Mene, mene, tekel, ufarsin

„Izmjeren si na merila, i našao si se lak.“ (Dan. 24 – 27) Znaci se gomilaju, a iskusno političko oko ih nepogrešivo prepoznaje, da tiraniji otkucavaju poslednji časovi. Pa ipak, razlozi za slavlje nisu mnogobrojni. U zemlji nema nijedne organizovane političke snage koja bi tiraninu mogla stati na put, oteti mu protivzakonito ugrabljenu vlast i presumeriti tok događaja. Nepomjanika koji unesrećeni i unezvereni narod već godinama vara, kinji i mrcvari, spremaju se da skinu oni koji su ga doveli i postavili, i da ga zamene drugim od koga očekuju da njihovim ciljevima još efikasnije posluži. U toj predstavi koju, kao što je već decenijama slučaj, režiraju službe stranih sila preko svojih lokalnih agentura, ojađenom i obeznanjenom narodu biće opet dodeljena uloga pukog posmatrača, a pojedinima kao i u prethodnim sličnim performansima čak i počast statista, ali nikako delotvornog faktora čija će osećanja, interesi i želje biti uvaženi.

Narod koji svojim kolektivnim kriterijumom, ili zamrlom prirodnom intuicijom, ako se baš hoće, nije sposoban da donese ni jednu ispravnu političku ocenu, nije dorastao da igra glavnu ulogu u zbivanjima od kojih njegova daljnja sudbina zavisi. Tako bi rekli objektivni politički posmatrači, a teolozi i moralisti ne samo da bi se sa time složili već bi suštinu stvari zasigurno još težim rečima opisali. Ali ni njihova dijagnoza ne bi se značajno udaljila od okosnice koju smo manje dramatičnim rečima upravo postavili. Neuobičajeni predlog predsednika Ruzvelta u vezi sa jednim susednim narodom (ili „narodićem,“ kako ih je veliki Dučić radije imenovao), u zločinu ogrezlom, da bi ga trebalo staviti pod starateljstvo, potresnim obrtom sada se čini gotovo primerenim i sprovodi se u slučaju srpskoga. Ali ne zbog pada u ponor zločinstva, nego zbog utonuća u vrtlog teško izlečive sluđenosti.

Zato je nerealno preterano se oduševljavati sporadičnim komešanjima, i tumačiti ih kao pripremu i uvod u preokret koji bi mogao biti od koristi za narod kao zajednicu i njegovu državu. Činjenica koja takve fantazije ruši je to da ni jedne organizovane političke snage, sa jasnim ciljevima formulisanim sa srpskog stanovišta, nema. Sa izuzetkom pojedinaca izuzetnog moralnog i intelektualnog kalibra, nesumnjivo iskreno zabrinutih stanjem svoga naroda i države, ali koji su raštrkani, nepovezani, van dodira sa kritičnom masom i bez mogućnosti da je pokrenu, i naravno izuzimajući politički beznačajna gunđanja na privatnim skupovima i u kafićima, otrovni status kvo (koji se sastoji iz trenutnog tiranina i njegovih sistemskih kritičara i suparnika) nema efektne konkurencije ili ugrožavajućeg izazova. Stručno izabrani i izvanredno raspoređeni lokalni glumci na javnoj bini igraju dodeljene im uloge i recituju svoje naučene dijaloge u pozorišnom komadu koji niti je pisan niti režiran u Srbiji.

Sve opcije su pod kontrolom i pokrivene su. U pripremi nije promena nego rotacija. Marionetski kadar koji je narod oterao sa julskih demonstracija, u kratkom periodu dok su bile zaista spontane, bezobrazno i osiono i dalje polaže pravo na svoj deo javnog prostora kao odskočnu dasku za daljnje operacije, po nalogu i sa podrškom stranih kontrolora. Za to dobijaju intenzivnu artiljerisku podršku preko svih raspoloživih sredstava, domaćih i inostranih. Cilj nije rušenje sistema tiranije, nego tiranina, da bi mogao biti zamenjen zgodnijom, efikasnijom i manje diskreditovanom figurom, a sve u službi programa koji nije srpski. Samo politički nepismeni to nisu sposobni da vide i dele se na tabore „ovih“ ili „onih,“ kao da između njih ima razlike u moralnom profilu ili preuzetim političkim obavezama.

Jedna gotovo komična ilustracija ove prevare je isprva diskretno, a sada sve učestalije i agresivnije korišćenje, preko celog spektra „opozicionih“ medijskih glasila, apsurdnih navoda sa očigledno lažne internet prezentacije „američke obaveštajne zajednice“. Na tom amaterski koncipiranom sajtu tekstovi koji se odnose na prilike u Srbiji pisani su u stilu ostrašćenih političkih pamfleta, a ne ozbiljnih obaveštajnih procena, i to ih već dovoljno odaje. Glavna namena ove nevešte lakrdije, vetar u leđa kritičarima režima u Srbiji, kamuflirana je tekstovima na druge teme i iz raznih delova sveta. Ali u napisima koji se odnose na Srbiju i njenog tiranina, umesto ubojitih i suvislih činjenica, iznose se teške besmislice koje zatim dobijaju svoj koordinisani eho u „izveštajima“ i „saopštenjima“ srpskih piona. Te jevtine propagandne salve ispaljuju se u velikoj igri da bi se tiranin pritisnuo da i pred samo svrgavanje za svoje strane gospodare odradi još poneki od zadataka kojima je bilo uslovljeno  njegovo postavljenje.

Simptomatično je da su tiraninove agilne skutonoše za sada još   uvek neobjašnjivo nemi na ovu providnu propagandnu šaradu uperenu protiv njihovog šefa. Iako su svi doktor do doktora, a ima ih pretpostavljamo i sa „Megatrendovim“ diplomama iz engleskog jezika i književnosti, ni jednom od njih nije zapalo za oko da se bezbojni tekstovi na druge teme i oni tekstovi koji bi trebalo da budu predmet njihovog posebnog zanimanja u jednoj pojedinosti bitno razlikuju. Oni drugi tekstovi sa ovog navodnog sajta američkih špijunskih službi, mada sasvim isprazni i potpuno beznačajni sa obaveštajnog stanovišta, ipak očigledno su pisali autori kojima je engleski maternji jezik. Izuzetak čine jedino tekstovi sa ostrašćenim i ničim potkrepljenim ekstravagantnim tvrdnjama na račun srpskog tiranina, očito sračunati ne da otkriju špijunske tajne nego da zagolicaju prizemnu balkansku glad za senzacijama. Njih jeste pisao neko ko dobro vlada engleskim jezikom, ali sigurno ne kao maternjim. I, zamislite čuda, u Lengliju, odakle ti izveštaji navodno potiču, nema lektora koji bi to mogao stilski i jezički saobraziti ne samo standardnom engleskom govoru nego, što je u ovom slučaju daleko važnije, karakterističnoj sintaksi koja nepogrešivo obeležava pisanu komunikaciju unutar američke obaveštajne zajednice. Taj „sitan detalj“ u Srbiji je promakao svima zato što se zamajavanjem naroda, kako bi se pikantno izrazio monah Antonije, bez razlike bave svi.

Ali u pažljivo isplaniranoj i kontrolisanoj političkoj buri koja je na pomolu, takve lako prepoznatljive jevtine paškvile, u kombinaciji sa prljavim vešom solidnije provenijencije, biće korišćeni da se položaj tiranina poljulja, da bi konačno, kada postane potpuno beskorisan svojim šefovima, bio šutnut sa svog pijedestala. Nije isključeno ni da će se odjedanput volšebno na ulicama pojaviti reke od stotina hiljada ogorčenih protestanata za koje, posmatrajući današnje malobrojne i mukom napabirčene protestne skupove, nismo znali ni da postoje.

Ali oni postoje, samo što su vrlo diskretni i zapravo nevidljivi sve dok im strane službe, koje su jedine sposobne da ih organizuju i usmere, pritiskom na dugme ne pošalju signal da treba da izađu na ulice, kao 1997. i 2000, da ne zaboravimo na slične izlive „narodnog nezadovoljstva“ i u neposredno minulim godinama. Kao što su na dugme izašli na ulicu da odigraju ulogu statista, tako su se na naredni pritisak dugmeta, čim je pala zavesa i predstava se završila, vratili kući da čekaju sledeći angažman.

Prikazana panorama jeste obeshrabrujuća, ali je realna. Država je pod neokolonijalnom upravom, a narod je već pod starateljstvom, ali ne onih koji brinu o njemu i nastoje da obnove njegove samoupravne kapacitete i osposobe ga za borbu da opstane, nego neprijatelja odlučnih da ga sputaju i unište. Gde je svetlo na kraju ovog mračnog tunela?

Izvor: Reiss Institute