…Mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo…

0
641
Foto: printscreen

Korona virus, kao putujući karavan, stigao je u srpsku čergu. Čekao je mart mesec, kobni mesec za srpski narod, i predizborno godišnje doba. 

Kako se otac nacije poneo kada je virus pucao iz prangija i najavljivao da nam je pred vratima? Bio je moćan kao i do sada. Bio je samoljubiv. Na kraju se i naljutio na svoje stado. Uvredilo ga je što je narod znao bolje od njega i apelovao da se zatvore škole i vrtići. Da li se smelo znati bolje od njega kada je on na pandemiju koja je gmizala kroz države, gledao kao na goluba koji svoj tovar neće istresti na njegovo rame.

Kao i uvek, svoju neuništivost, svoju silu, stavio je u prvi plan i time se podsmevao i virusu i zabrinutom narodu.

Noć je pala, novi dan je svanuo i on se pojavio u novoj ulozi, sa novom epizodom svog večnog bitisanja.

Pred kamere, sa postolja vladara čergarske drzave, i pred zaslepljen narod, stao je kao vrhovni komadant, kao vladar Ustava, kao Ratnik iz terakote. Raspustio je škole i vrtiće. I dalje samoljubiv podsmevao se ko će sada čuvati decu dok su roditelji na poslu i da njega zbog toga ne prozivaju jer je njegova obaveza da se suprotstavi Korona virusu.

Uveo je policijski čas. Priznao da su ga evropski prijatelji izneverili i kao isposnik zavapio Kini da pomognu njegovom narodu. Ne zbog naroda, već lične računice koliko visoko će se njegovo bitisanje popeti kad se pošast završi…ko preživi slaviće ga večno…pevati ,,…mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo…,,.

Da li u srpskoj čergi postoji drugi put sem puta koji vladari senke popločavaju za njega? Ne postoji. Istog smo soja ,,lako ćemo,,.

Pre nego je pokorio narod da slepo gledaju u TV ekrane i aminuju svaku njegovu retoriku, psihološkom patetikom je rekao da će nažalost mnogi ostati bez nekog svog voljenog ali će život pobediti. Kad su se kamere ugasile i on se povukao sa mesta svoje moći, narodu je pušten snimak hora koji je pevao pesmu ,,Ovo je zemlja Srbija…govore grobovi ratnika,,.

Nastavio je u večernjim časovima da slavi svoju silu, um, brzo reagovanje, da štiti penzionere i poručuje radnoj raji da će svi biti sigurni, materijalno neokrnjeni, da je sila srpske države spremila kamenčiće i praćke u odbrani od nevidljivog neprijatelja.

Nije izostavljao da udara narodu packe i da ih opominje da sutra ne krive njega ako groblja budu mala da prime sve junake pale pred silom Korona virusom.

Ali, u apotekama nema maski, nema sredstva za dezinfekciju. Ratnik terakote je zaboravio da su Kinezi u vreme epidemije virusa za 24 časa napravili bolnicu…u njegovoj velesili protiv virusa maske se tek sada prave.

Ko je svemoćni? Ko je Korona virus? Da li su i on i virus mutirani produkti? On mutirana slika srpskog naroda ,,lako ćemo,, zbog koje lakoće on ima vlast nad dostojanstvom svojih gradjana i nad Ustavom drzave. Virus ,,mutirana,, tvorevina laboratorijskog oružija. Prvi eksperiment da se dobije statistika imunog sistema ljudkse populacije za ozbiljan hemijski rat.

Setimo se reči mučenika Gadafija, koji je 2009 godine u UN rekao ,,Oni će sami stvoriti viruse i prodavati vam lek!,,

Da li je Italija i sada žrtvovana kao što je bila žrtvovana kao poligon za poletanje aviona u bombarodvanju Srbije? Ili je sama sebe žrtvi ,,alavo,, dala kao što su sebe dali da bi se jedan narod ozračio uranijumom? Ako polako životarimo u zagrljaju uranijuma, možda smo zaista nebeski narod pa nadjemo zajednički jezik i sa Korona virusom.

*** 

,,Korona virus,, odavno je zarazio moj život. Onog trenutka kada su bubnjevi najavili pad Miloševića i dolazak demokratije. Demokratski režim mi je oduzeo pravo na radnu obavezu. Uveli su me u tor tehnološkog viška. Zašto? Razmišljala sam svojom glavom. Štitila svoj karakter koji nije bio na prodaju. Ostavljeno mi je da odaberem, podobnost ili gubitak posla. Odabrala sam gubitak posla.

Godinama je ispred mene stajao kamenolom i godinama sam grebala po njemu, od prašine hranila svoj život…i opet bih isto ako bih morala. Lice svog dostojanstva im nikada ne bih prodala. Ni za jednu moju dronjicu nemaju dovoljno visoku cenu.

Kad više nisam mogla opstati u gradu, sklonila sam se u svoju malu šumsku kućicu. Tišina koja je ćutala godinama je bila jedini svedok mojih dana i noći. 

Po ko zna koji put, kao ptica Feniks, podigla sam se iz pepela i povukla svoj život za sobom.

Otišla sam u drugi grad i počela da radim sa decom ometenom u razvoju. Još jednom sam gledala kroz oči ideala da sam na terenu humanog rada. Humanost je jedino bila u toj posebnoj deci, koja su zaključana u odajama svoje unutrašnjosti, ne znajući šta je inkluzija, ne znajući ni šta smo mi oko njih, nesebično pružala lekcije trpljenja, čistote duše i bezuslovne ljubavi.

Zašto spominjem te andjele na zemlji?

Za rad sa njima plaćani smo iz gradske kase. Od januara meseca tekuće godine preuzeo nas je Budzet. Iako sa radom na crno, sa Ugovorom o delu i obaveznim javljanjem kao nezaposlena lica u Nacionalnu službu za zapošljavanje, kroz taj budzet postali smo ,,radnici,, državmpg sektora.

Pitali smo ih zašto sklapamo Ugovor o delu, kad to ne rešava naš problem rada na crno. Odgovorili su nam da ćemo time biti na nivou godine obezbedjeni sigurnim sredstvima za mesečne zarade.

Poverovalo se u to. Nisam ni verovala, ni neverovala. Boreći se sa kamenolom, naučila sam da tek u ponoć verujem da sam iznela još jedno vreme od 24 časa. Sve drugo u meni je samo jedna socijalna kultura i dug prema životu da ga moram i želim dostojanstveno odživeti do zadnje sekunde. I ono preboleno, da više nemam svoju državu i da sam nevažan organizam u svojoj otadzbini.

***  

Sutra dan po uvodjenju vanrednog stanja, stopirali su naše plate. Kada smo ih pitali zašto nam bar februarsku platu ne isplate dobili smo odgovor koji neću citirati već ga opisati onako kako je bio u originalu iza njihove slatkorečivosti…,,država se našla u teškoj situaciji…sada je samo važno da se spreče žrtve…moramo biti solidarni i uz svoju državu…kad sve ovo prodje dobićete svoje zarade,,.

Još jednom sam spakovala svoje stvari i krenula putem seobe. Nebežeći pred Korona virusom, već povlačeći se nazat u svoju šumicu, u svoju kućicu, daleko od velegrada, svog rodnog grada, daleko od daha 21. veka i NJEGOVE ,,brige,, o svim gradjanima…da u tišini koja ćuti nosim svoju dronjicu nedužne nemaštine i osionog bacanja malih organizama da pasu travu, skupljaju šišarke, čekaju april da zelje napupi, kopriva zarudi…dostojanstveno da prehranim sebe.

Da sam imala sreću da se rodim i u starenje zakoračim u zdravoj državi, danas bih bila u penziji…možda bih imala sreću da me ON izvuče na tomboli, da mi donese pred vrata namirnice, kusur i fiskalni račun.

Da li bih mu tad pevala ,,…mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo…,,? NIKAD!!!

***  

Da li je opasniji Korona virus za ovaj oslepljen narod, ili njegova moć koja će nas zadesiti kao teža pandemija kada se završi ova pandemija?…ko preživi odgovor će doživeti.

***  

Vi koji pišete, i vi koji čitate, svi mi koji smo se sabrali na ovom vrednom ,,listu,, papira, pod krilima velikog srpskog sina, zagrlite svoje korene, otvorite vrata srca za Gospoda, i pošast neka prodje pored vas ne dodirnuvši vas ni sa mikronskim delom svoje zlokobnosti.

Neka vas Gospod sve čuva.

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime