Pre izbora sam ozbiljno razmišljala da dignem ruke od svega, ili da nastavim putem koji verovatno neće krenuti većina.
Na tu moju dilemu uticalo je mnogo činilaca, sumnji, problema…
Onda sam pričala sa komšinicom koja je meni bila beskrajno simpatična i draga starija gospođa.
Pink je kriv za to što voli Vučića, gleda ga po ceo dan i ponavlja mantre o zloj opoziciji koja napada decu jadnom čoveku.
Prvo iznenađenje sam doživela kada sam joj argumentovano objašnjavala da to nije istina, niko iz opozicije ne preti Vučićrvoj deci, niko im ne želi smrt, uzalud.
Iako me sluša i često pita za savet u vezi bukvalno svega, ne želi da me sluša dok pobijam laži.
Onda kuka na skupoću, kuka što ne može da zakaže kod lekara već sedam dana, kažem joj da za to nije kriv opozicija, već Vučić.
Kaže, svi su oni isti???
Na kraju sam bila malo gruba, rekla šta ja u želim Vučiću i Vučićeviću i Mitroviću i svoj ostaloj žgadiji (a to nije za javnost).
Počela je da kuka:
„Nemoj Sanja da ih kuneš, jooj, šta to pričaš, jooj, ja ih volim!
Kako ih voliš?
Imaš decu, imaš unuke!
Ako ostane na vlasti još par godina, Srbija će nestati!
“ Nek nestane, ja ću ionako biti mrtva“
Bila sam zgrožena, zagađena i sleđena.
Ta fina baka je na tren pokazala suštinu ljubavi prema Vučiću koja se svodi na mržnju.
On vlada mržnjom, jer je ukapirao da ljudi više vole da ih pojiš mržnjom nego mlekom.
Ti ljudi, koji mrze svoje uspešnije i lepše komšije će se identifikovati sa čovekom koji je počeo da se bavi politikom jer je bio nesposoban da se bavi bilo čim, i mrzeo je one koji mogu da se ostvare u bilo čemu, one koji žele svet u kome će se ljudi vrednovati po svojom vrlinama.
Odlučila sam da nastavim sa borbom.
Još žešće.
Da ako treba da odem u mrak, otići ću uz veliki prasak.
Ja nemam ništa, sem ovo malo duše, šake prijatelja, ovih 23 posto dobrih ljudi u Srbiji koje kao i mene boli činjenica da ona neće postojati kada mi ne budemo živi.
Malo li je?
Mora borba i to žešća!
Deca cveca i šetnje R. I. P!
Autor: Aleksandra Ćurčić
