CRNA GORA JE KONAČNO POČELA DA LIČI NA DRŽAVU, A HOĆE LI SAMO LIČITI – TEK ĆE SE POKAZATI.
- Da se SPC kolebala, ili da je izabrala ”bezbednost” umesto (samo)poštovanja sopstvene istorije i misije, to bi sigurno uticalo i na Krivokapićevu Vladu da krene linijom manjeg otpora zarad tobožnjeg mira u kući. I to bi dalo Milu i njegovoj, sada je jasno, terorističkoj organizaciji DPS, pobedu, iz koje bi oni crpili novu energiju, i novu podršku – i spoljnu i unutrašnju, a Cetinje bi postalo njihovo uporište, svojevrsni crnogorski Idlib
- Nikakve podle zamene teza od strane glavnog crnogorskog teroriste Mila Đukanovića i njegovog DPS ne pomažu. Nije helikopter dovezao Patrijarha, Mitropolita i ostale na ustoličenje zbog nekog njihovog straha za sopstveni život – već da bi se učinilo sve da ne dođe do ozbiljnijih sukoba, pa čak i gubitka života
- I delovanje saučesnika iz Srbije, poput Nenada Čanka, Vuka Draškovića, Žena u crnom, Dinka Gruhonjića, itd. – potvrdilo je višedecenijsku spregu tobožnjeg ”liberalizma” sa ekstremistima i teroristima svih vrsta. Dačićev poziv na hapšenje Čanka ukazuje da svest o tome najzad sazreva i u državnim strukturama. Jer, ko je spreman da podrži terorizam u drugoj državi, sutra će isti podržati i u svojoj
- Pokazalo se još jednom da čvrsta državna volja, čvrsto duhovno uporište i čvrsto jedinstvo većinskog stanovništva predstavljaju posebno tvrdi bedem protiv spoljne agresije. To je recept koji valja zapamtiti, jer će nam svakako trebati u vremenu koje predstoji – i u Srbiji, i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Koje se, razume se, moraju tretirati kao celina. Ako ni zbog čega drugog, a onda iz prostog razloga što NATO ili bilo koji drugi spoljni faktori ne mogu imati više prava da se o njima brinu nego što to imaju Srbi
Piše: Aleksandar PAVIĆ
OBEZBEĐIVANjEM ustoličenja Mitropolita crnogorsko-primorskog g. Joanikija u Cetinjskom manastiru, Crna Gora je napokon počela da liči na državu.
Da li će ostati na tome da samo liči ili će to napokon i postati – pokazaće dani i nedelje i meseci pred nama.
Postoje različite verzije dešavanja iza scene, i to sa visokih adresa. Neki tvrde da se Vlada kolebala, da je prvo donesena odluka da se ustoličenje odloži pa je posle preinačena, dok drugi, uključujući i samog premijera Krivokapića, insistiraju na tome da odlaganje nikad nije bilo opcija.
Ali je jedno sigurno: da nije SPC, na čelu sa Njegovom svetošću Patrijarhom Porfirijem i Mitropolitom Joanikijem pokazala nepokolebljivu odlučnost da ustoličenje mora biti na istom mestu gde su se ustoličavali i prethodni mitropoliti – 5. septembar je mogao da bude upisan crnim slovima u istoriji Crne Gore, SPC i srpstva uopšte.
Da se SPC kolebala, ili da je – što jednostavno nije u njenoj prirodi – izabrala ”bezbednost” umesto (samo)poštovanja sopstvene istorije i misije, to bi sigurno uticalo i na Vladu da krene linijom manjeg otpora zarad tobožnjeg mira u kući. I to bi dalo Milu i njegovoj, sada je jasno, terorističkoj organizaciji DPS, pobedu, iz koje bi oni crpili novu energiju, i novu podršku – i spoljnu i unutrašnju, a Cetinje bi postalo njihovo uporište, svojevrsni crnogorski Idlib.
Da je Crkva odustala od ustoličenja na Cetinju, odustala bi od sebe. Ovako je svim vernicima SPC sad jasno – kao i njenim neprijateljima – da je jerarhija njihove Crkve, na čelu sa Patrijarhom, čvrsta kao stena u odbrani svog dostojanstva i svojih svetinja. Bilo je to već jasno tokom prošlogodišnjih veličanstvenih litija, ali ovo je bio možda još složeniji ispit, koji je Crkva takođe besprekorno položila, kao što je uvek i činila otkako postoji.
I tu nikakve podle zamene teza od strane glavnog crnogorskog teroriste Mila Đukanovića i njegovog DPS-a ne pomažu. Nije helikopter dovezao Patrijarha, Mitropolita i ostale na ustoličenje zbog nekog njihovog straha za sopstveni život, a još manje da bi se demonstrirala sila nad ”mirnim” Cetinjanima koji su ”samo” nasrtali čak i na ograde kad već nisu mogli na ljude – već da bi se učinilo sve da ne dođe do ozbiljnijih sukoba, pa čak i gubitka života.
A prošlogodišnje litije su već pokazale na čijoj strani je više nego ubedljiva brojčana nadmoć u Crnoj Gori.
Potez SPC je bio istinski potez viteštva, čuvanje drugih od sebe, tj. malobrojnih izgubljenih cetinjskih montenegrinskih ovčica od stotina hiljada branilaca svetinja.
Da je SPC htela da ”demonstrira silu” kao što joj DPS-teroristi imputiraju, ona ne bi otkazala planirani svenarodni sabor, već bi štaviše pozvala sve učesnike prošlogodišnjih litija da mu se pridruže.
Ali je čak i najmanja mogućnost sukoba usmerila SPC u, po nju, najtrnovitijem pravcu. Jerarhija i sveštenstvo su bili spremni ne samo da se odreknu brojčane nadmoći koja im pripada, već da budu u izrazitoj manjini u vrlo neprijateljskom okruženju.
I, tako bi i bilo da ”mirni Cetinjani” nisu podigli barikade i pretili nasiljem, onemogućivši (namerno) malobrojnoj skupini predvođenoj Patrijarhom i Mitropolitom da na Cetinje dođe na normalan način.
Upravo su Đukanović, njegova teroristička organizacija i ”mirni” Cetinjani usmerili SPC na jedinu moguću preostalu opciju koja je nudila najveću verovatnoću izbegavanja nasilja i nepotrebnog prolivanja krvi.
Dolazak Patrijarha i Mitropolita vojnim helikopterom u pratnji specijalaca je, paradoksalno, bio čin vrhunskog pacifizma, opcija koja je smanjila mogućnost nasilja i eventualnih žrtava na minimum minimuma.
Ali, u isto vreme je taj suštinski pacifistički čin oživeo nemanjićku simfoniju Crkve i države, ponovno venčanje duhovne i svetovne moći. Čemu je, na njihovu ogromnu žalost, kumovao upravo DPS na čelu sa Milom Đukanovićem, koji će verovatno ostatak života sanjati taj helikopter, možda čak i sa dve glave.
U svakom slučaju, sigurno su tačne ocene Dritana Abazovića da je teroristička organizacija DPS planirala destabilizaciju Crne Gore, čak i da je cetinjsko ustoličenje otkazano. To je, po svoj prilici, trebalo da bude sledeća karika u lancu destabilizacije regiona koja je krenula od famoznih ”non-pejpera” koji su doveli u pitanje postojeće mirovne sporazume i novouspostavljene granice u regionu, preko Inckove ostavke i munjevitog, nelegitimnog izbora njegovog ”naslednika” Šmita za tzv. visokog predstavnika uz svesno ignorisanje stavova Moskve, Pekinga i Banjaluke, pa do nametnutog Inckovog zakona o zabrani ”negiranja genocida”, Kurtijevog drskog miniranja briselskog pregovaračkog procesa i usvajanja deklaracije o Srebrenici u crnogorskoj skupštini.
Dovoljno je bilo samo videti vrlo blaga saopštenja zapadnih ambasada i institucija uoči 5. septembra, koja su praktično povlačila znak jednakosti između onih (Mila i DPS) koji su pozivali na nasilje protiv ustavno zagarantovanog prava na slobodu veroispovesti, i onih koji su samo želeli da obave ili svojim prisustvom uveličaju verski obred sa viševekovnom tradicijom.
Da je kojim slučajem srpska, odnosno crkvena strana bljuvala retoriku poput one koja je izlazila iz usta Đukanovića, njegovog DPS i njihovih poklonika – ne moramo mnogo da maštamo o tome koliko bi bila snažna i preteća reakcija zapadnih prestonica.
Nešto slično je konstatovao i predsednik Srbije.
Zapadne sile su dale svoj apsolutni minimum u korist sprečavanja mogućnosti nasilja u Crnoj Gori 5. septembra – ali ipak dovoljno da imaju alibi da su se oglasile u korist ”mira u svetu”. No, zapadna podrška, makar i pritajena, definitivno više nije ono što je bila tokom jednopolarnog momenta, koji je počeo da se drma još posle Putinovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru 2007. godine. Treba pitati Avganistance, uostalom.
A evo sad i Mila i njegov crnogorski ISIS, kojima je čak i običan, tradicionalni verski čin ”provokacija”, koju je opravdano sprečiti svim mogućim sredstvima, pa i nasilnim.
(Treba slično pitati i njihove saučesnike iz Srbije, poput Nenada Čanka, Vuka Draškovića, Žena u crnom, Dinka Gruhonjića, itd. – koji su sada i na delu potvrdili višedecenijsku spregu tobožnjeg ”liberalizma” sa ekstremistima i teroristima svih vrsta. Dačićev poziv na hapšenje Čanka ukazuje da svest o tome najzad sazreva i u državnim strukturama. Jer, ko je spreman da podrži terorizam u drugoj državi, sutra će isti podržati i u svojoj. Uostalom, ovi simpatizeri crnogorskih terorista to već godinama i rade, otvorenim zalaganjem za priznavanje terorističke tvorevine ”Kosovo” na tlu države čiji su građani. Nije li vreme da se država Srbija ozbiljnije pozabavi ovim fenomenom, i imenuje teroriste i njihove pomagače i simpatizere pravim imenom?)
Da li će zapadna duboka (duboka) država, kojoj je haos očigledno potreban, gde god ga može izazvati, odustati od svojih namera?
Naravno da ne.
Na sceni su igre bez granica. Ali se pokazalo još jednom da čvrsta državna volja, čvrsto duhovno uporište i čvrsto jedinstvo većinskog stanovništva predstavljaju posebno tvrdi bedem protiv spoljne agresije. To je recept koji valja zapamtiti, jer će nam svakako trebati u vremenu koje predstoji – i u Srbiji, i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Koje se, razume se, moraju tretirati kao celina. Ako ni zbog čega drugog, a onda iz prostog razloga što NATO ili bilo koji drugi spoljni faktori ne mogu imati više prava da se o njima brinu nego što to imaju Srbi.
