Ako nisi u stanju, sa izgledima na uspeh, da direktno udariš na protivnika, „čupaj perje iz njegovih krila“. Drugim rečima – uništavaj njegove najvažnije pristalice. Tako ga onemogućavaš da leti onoliko visoko koliko bi mogao bez toga, odnosno postepeno pripremaš pogodnije okolnosti za neposredan udar na njega. To su odavno znani i isprobani elementi političke borbe, o kojima se u prethodnim nedeljama kod nas, na ovaj ili onaj način, mnogo pisalo i govorilo u vezi sa famoznim „slučajem Vulin“.
Neskrivene pristalice režima,lažne opozicione ura-patriote, kao i mnogi prozapadni kritičari Vučića, naglašavali su da Amerikanci na taj način nastoje da polako oslabe njegovu poziciju. Prvi i drugi su ih optuživali da progone pomenutog bliskog saradnika aktuelnog predsednika Srbije jer znaju da mu je nepokolebljivo lojalan te značajno doprinosi, navodno, nacionalnom i proruskom kursu Srbije. Treći su aplaudirali Vašingtonu jer je, konačno, „ozbiljnije“ pritisnuo oficijelni Beograd zbog neadekvatne spoljne i unutrašnje politike. Uz to su najavili i nove slične poteze, usmerene protiv nekih drugih Vučićevih saradnika, pre svega iz tzv. bezbednosnog sektora.
Kako god sve to zvučalo, stvari su u praksi drastično drugačije!I jedni, i drug, i treći, greše ili tačnije namerno manipulišu. Niti je Vulin izvorno moćan i posebno bitan, niti se akcijom protiv njega sasecaju Vučićeva krila. On ima niz saradnika sličnog kalibra i može da ih iskoristi po sopstvenom nahođenju. Nije mu od značaja da li vodu nosi Janko ili Marko, dok god ga ništa ne ometa u košenju. Naći će već nekog ko će pokorno obavljati radove koji su mu od koristi.
Suštinski je, da budemo realni, za funkcionisanje sistema bitan samo Vučić, tako da svaki pokušaj sputavanja paklenog točka poretka čiji je tvorac, mora da bude direktno usmeren ka njemu. Vučić ništa ne može bez saradnika, ali ponaosob su nebitni jer ima kapacitete da na površinu izvlači nove i nove pione. To dobro znaju oni koji su Vulinu uveli sankcije kao i mnogi koji ih komentarišu u skladu sa nalozima Vučića ili stranih ambasada. Namerno zamagljuju stvari jer im nije važna naša demokratija već inostrani geopolitički račun ili „carev“ interes.
Drugačije stvari stoje sa srpskom javnošću. Ona, što je i normalno, stvari neretko sagledava površno i vrlo emotivno. Za utehu, bar je iskrena. Stvarno misli ono što makar i pogrešno govori.Tako je i u zemljama sa mnogo većom demokratskom tradicijom i političkom kulturom od naše, što političarima i propagandistima raznih boja, otvara značajan prostor za ozbiljne manipulacije.
Da u tom svetlu konkretizujem stvari. Oni, između ostalog, zloupotrebljavaju to što se ljudi koji nemaju iole veći značaj za opstanak pa i funkcionisanje režima, neretko od strane građana pogrešno prepoznaju kao njegovi nosioci. Prenebregava se da oni to nisu, već su samo iritantni pratioci lidera, kojima je često planski stavljeno u zadatak da budu njihovi gromobrani. Stub sistema i sistemska strašila – nisu isto. Nažalost, tako se doživljavaju.
Jedni su zbog toga što ih pogrešno vide kao važne karike u lancu, prema njima izrazito negativno nastrojeni, drugi ih iz istih razloga hvale. A svi oni zaboravljaju da u tzv. novim personalnim autokratskim sistemima – gde je glavešina sam uspeo da usredsredi moć u svojim rukama (nije mu ona nasleđem ma koje vrste pala u ruke) –on sam, bez igde ikoga sa kim bi se dogovarao, vodi kolo i može u njega da uvrsti ili iz njega isključi, razne izvršioce. Stalno procenjuje šta mu najviše koristi, a kako naš narod kaže: „koga nema bez njega se može“. Izuzetak je samo onaj ko je nosilac autoritarnog poretka. Bez njega, odnosno bez mogućnosti da bar na unutrašnjem planu nesputano radi sve što želi, takav sistem pada. Sve drugo je efemerno. Zato ne treba nasedati na trikove koji štite Vučića.
Vulin je jedno od lica Vučićevog poretka, ali on u svom skladištu ima stotine takvih maski. Stvari idu kolosekom koji on odredi i realizuju se kako naredi. To dobro znaju i Rusi, koji brane trenutnog šefa BIA, jer je, kao, njihov veliki prijatelj i to prijateljstvo „preliva“ na Srbiju. Odlično razumeju stvari i Amerikanci, koji ga, iz istih razloga pozerski ciljaju. Zapravo, i jedni i drugi šalju Vučiću poruke.
Moskva: da je bitno da se ne okrene od Rusije, a ona onda neće cepidlačiti oko drugih stvari koje radi (ako joj je Vulin simbol srpsko-ruskog prijateljstva, onda sve prolazi). Vašington: da je važno da što pre potpiše „kosovsku kapitulaciju“ i posle ubrza kurs ka NATO, te će mu u tom slučaju svi gresi biti oprošteni. Preciznije, biće prebačeni na one koji su izabrani da budu žrtveni jarci. U NATO „pravnoj državi“, zbog narodnih očekivanja, neko mora da odgovara, ali nije bitno ko.
One iz Vučićevog kruga kojima je namenjeno da budu kolateralna šteta njegove potencijalne nagodbe sa Belom kućom, nema razloga da žalimo. Sami su pristali da bespogovorno, šta god on našem narodu i državi radio, služe gospodaru Vučiću. Sada im se sprema ceh za to. Iz drugog razloga od onog koji bi trebalo da bude primaran, ali nema veze. Krivi su. Otuda, nije s moralnog stanovišta problematično što Amerika nameće njihovu odgovornost.
Neprihvatljivo je to što je spremna da amnestira Vučića ako joj bude geopolitički lojalan. Ujka Sem se pravi da je neko drugi a ne naš svemoćni predsednik kriv za ono što je trulo u državi Srbiji. I još gore od toga, što je, dok isprazno priča o ljudskim pravima i demokratiji, spreman da mu, ako ispuni njegove zahteve, i u narednim godinama toleriše dosadašnje ponašanje na unutrašnjopolitičkom planu. Nije Sjedinjenim državama bitno šta će biti sa ugroženim građanima napaćene Srbije, kao što, istine radi, i Kremlj, koji se zaklinje u prijateljstvo sa srpskim narodom, olako prelazi preko toga što Vučićev režim samoživo trguje našim nacionalnim interesima.
Polazeći od sveta toga – bili mi kao građani pre svega zainteresovani za razvoj demokratije ili očuvanje Kosova u sastavu Srbije, stavljali akcenat na EU integracije ili veze sa Rusijom – moramo da budemo svesni stare izreke: „tuđa ruka svrab ne češće“. I da budemo spremni da se sami potrudimo da se izbavimo od onoga što nam je neprijatno. Pri tome bitno je da nastojimo da što preciznije razlučimo gde je istinski izvor onoga što nas tišti. A on je, makar kada govorimo o unutrašnjem generisanju problema, na prvom mestu Vučić. Ne Vulin, Gašić ili Brnabić, šta god mislili o njima.
Vučić vedri i oblači ovom zemljom, on iz svog tamnog džaka izvlači kadrove koji izvršavaju sve njegove naloge (a u vreći ih ima ko zna još koliko). Stoga je imperativ borbe za to da Srbija postane drugačija zemlja, stavljanje njega u fokus svake formalne i neformalne opozicione akcije. Nasuprot tome, guranje u pravi plan ljudi kao što je Vulin, samo olakšavaju položaj Vučiću i daje mu veći manevarski prostor za opstanak na vlasti. Smeniće sutra tog ili bilo kog drugog svog izvršioca, i šta onda? Da li će biti bolje? Neće!!!
Najvažniji cilj zato mora da bude smena Vučića u paketu sa njegovim satrapima, a ne samo bilo koga od njih bez njega! Ako strane sile iz svojih interesa režiraju predstave u kojima se ta istina dubinski relativizuje, na nama je da je stalno afirmišemo da ne bi sve što činimo kako bi sadašnja vlast otišla, još dugo bilo jalovo. Niko sa strane nema čarobni štapić da naš grozni društveno-politički ambijent promeni nabolje. Tim pre što strancima to i nije posebno bitno. Znači, još jednom, ništa bez nas samih, a za to nam treba pravilno usmerena volja da do promena dođe a ne robovanje mitovima bilo koje vrste.
Autor:Dragomir Anđelković, publicista i politički analitičar
