Nekada smo mogli da biramo između dva zla i nismo se žalili koliko danas protestujemo kada su i izbor i ponuda daleko veći
Eto tako, jednom mislim da mi se ne sviđa što Glavni, dok se obraća opoziciji, govori sa visine. Jes da je u odnosu na nju viši za glavu, ali opoziciji niko ne može da zabrani da Glavnog želi da liši tog preimućstva. To je, kažu, u demokratiji sasvim normalno i legitimno. Međutim, i opozicija bi morala, bar ponekad, da pokaže kako, pored želje za vlašću, ima i ljudske samilosti prema onima koji još više pate.
Neka se samo zamisli kako je idolopoklonicima u glavi i naročito u kičmi, a o drugim organima i da ne govorimo, kada moraju pred šefom da se poklone do crne zemlje i da ga, pri tom, gledaju pravo u oči. A njegova dva oka u glavi i sama glava potpuno u oblacima.
Takođe mi se ne sviđa što bi mi ponovo da smo SVI, SVI, SVI, a ne shvatamo da nas je SVE, SVE, SVE manje. I tako dalje.
Nekada smo mogli da biramo između dva zla i nismo se žalili koliko danas protestujemo kada su i izbor i ponuda daleko veći.
Protiv toga sam da opozicija pljuje po skadarlijskoj kaldrmi, a posle se žali kako je kaldrma klizava i kako joj to namerno podmeću samo da bi se samookliznula.
Nije pošteno i biti protiv fontane na Slaviji zbog toga što fontana ne peva pesme iz njihovog rodnog kraja gde su odžaci zadimljeni, krivi i da se, kada u mimohodu prođu pored fontane osete uprskano. To ide toliko daleko da se i u Novom Sadu, kada pokisnu i kada se uprskaju, takođe ljute na fontanu. Razumem samo one koji su gnjureći uporno tražili Tree coins in the fountain, i nisu našli ništa osim onog pevača koji se krio na dnu dna. I nije vredeo ni tri pare.
Kada sam nekada išao na dobrovoljno davanje krvi obraćao sam se medicinskim tehničarima sa „izvolte, gospodine Drakula“! Verujte mi da nisu krili ponos u svojim očima na sopstveno grofovsko poreklo. Danas moja krv više nikom nije potrebna i kažu da je dovoljno što mi uzimaju od penzije jer ispada na isto. A i grofova je sve manje. Još gore je kada odem na dobrovoljno davanje glasova. Tamo se osećam kao krme u Teheranu na Baš–čaršiji. Svi me gledaju ispod oka, zveraju i pokušavaju da dokuče u koju ću se kaljugu umočiti. A meni, kao i svakoj drugoj svinji, leži svaki kalj i svako blato. Samo da je glib dovoljno mokar, ali ne i transparentan kao bistra voda u fontani gde se sve vidi i sve zna.
Jedino što mi se sviđa jeste kada odem lekaru, a on, pre nego što me i pogleda, ljubazno pita: Koliko imate godina? Šta vam bi da dođete?
– Žalim se na povišeni pritisak, – kažem.
– Znači vi ste nezavisni i slobodni novinar… strani plaćenik … prodana duša… peta kolona. Džabe ste došli, tome nema leka – deklamuje doca ne dižući glavu sa papira.
– Proradio mi je i kamen u bubregu – nastavljam.
– Normalno da je proradio. Svaki dan se čuje kako je nezaposlenost smanjena na zadovoljavajući nivo, a vi biste hteli da se vaš kamen provlači kroz biroe za nezaposlene. Ne može to tako! – zaključi.
– Znači, crno mi se piše, poklonim se i krenem ka izlazu dok doktor uzvikuje
– Više se nikom ništa ni crno, ni belo ne piše. Sada su recepti elektronski. Takoreći nevidljivi. Kad bismo još mogli da i pacijente učinimo nevidljivim, medicina bi nam bila kao i politika – završi doktor, pokloni se i ode na sastanak svoje stranke.
Dragoslav Pakić
stanjestvari.com
Nije sve tako crno
beli su mantili!!?
…и погледи