Našim tržištem udžbenika vladaju firme iz Nemačke, Slovenije i Hrvatske. Uprkos najavama vlasti da će se to promeniti, ništa nije urađeno, slično kao sa zakonom o ćirilici
Pre tačno dve godine na instagram nalogu predsednika Srbije pojavio se tekst sledeće sadržine: „Srbija je slobodna i nezavisna zemlja i, upravo zbog toga, ovi najznačajniji udžbenici moraju da budu deo srpskog izdavaštva i posao od najvišeg javnog interesa. Živela Srbija!“. Radi se o udžbenicima iz srpskog jezika i književnosti, istorije i geografije. Ovo se desilo nakon niza incidenata u kojima su u udžbenicima iz ovih predmeta prošvercovane vrlo problematične teze, što je otkriveno u nizu javnih afera.
Ministar prosvete je lepo objasnio da je u zemljama Evropske unije normalno da domaći izdavači objavljuju udžbenike iz tih oblasti i da se sa identitetskim pitanjima ne treba igrati. Najave su govorile da će novi udžbenici biti u upotrebi već od 2022 godine.
Uznemirujuća vest
Prošlo je kao što rekosmo dve godine i o ovoj incijativi se odavno ništa nije čulo. Štaviše, nekako ispod radara medija promakla je odluka vlade da istovremeno postavi na čelo i Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike i nastavana sredstva bivšeg ministra Mladena Šarčevića. Za ljude koji poznaju materiju ovo je dosta uznemirujuća vest. Gospodin Šarčević je poznat kao jedan od zagovornika pune liberalizacije sistema obrazovanja i posebno tržišta udžbenika. Nažalost, nedovoljan broj ljudi zna da našim tržištem udžbenika, na kome se godišne okrene 70 do 100 miliona evra, suvereno vladaju firme iz Nemačke, Slovenije i Hrvatske, da je udeo domaćih izdavača sveden na dvadesetak posto a da nekada dominatni Zavod za udžbenike danas pokriva svega tri posto tržišta. Upitajmo se da li bi npr u Hrvatskoj ili Sloveniji bilo moguće da srpske firme kontrolišu oko 50 procenata tržišta udžbenika.
Dakle, ako sudimo po ovom potezu vlade Srbije, izgleda da ne samo da se odustalo od vraćanja makar dela tržišta udžbenika pod domaću kontrolu, već vlast priprema da i ove posledenje velike sisteme za privatizaciju, odnosno predaju stranim kompanijama. Zašto pobogu? Zašto radimo ono što niko čak ni u Evropskoj uniji ne radi? Ovo su ona pitanja na koja ni od koga ne možete da dobijete odgovor, isto kao i sa pitanjem zašto se uopšte ne primenjuje isto tako pompezno usvojen Zakon o upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma iz 2021. godine.
Inače, ko prati šta se dešava sa obrazovanjem na prostoru Evropske unije i zapadnog sveta generalno, dobija dodatne argumente za borbu protiv evrointegracija. Jedna od osnovnih tendencija je opšta seksualizacija javnog prostora, pa i obrazovanja. U italijanskoj Breši, nedavno su na časovima seksualnog vaspitanja deci staroj 10 godina puštali porno filmove, bez ikakve najave i bez ikakvog obaveštenja rodtitelja. Deca su se u šoku vratila kući, neka su dobila temepraturu i težak stres. Na proteste šokiranih roditelja odgovoreno je da deca danas brže sazrevaju, ranije stupaju u seksualne odnose i da zato granicu za njihovu edukaciju, čitaj seksualizaciju, treba dodatno pomerati. Ovo potvrđuje tezu da se uveliko radi na dekriminalizaciji pedofilije.
Živela Srbija?
Vrlo zanimljivi primer dolazi iz Kanade, gde je učenik srednje katoličke škole Džoš Aleksandar bio oštro kažnjen jer je protestovao zbog uvođenja transdžender politike u toalete. Naime katolička škola je uvela mogućnost da srednjoškolci koji se osećaju kao devojke mogu da koriste ženski toalet. On je javno govorio protiv toga na času na kome je inače bila navodno podstaknuta diskusija o ovim pitanjima, i supsendovan je sa pohađanja nastave. Kada je probao ponovo da dođe u školu pozvali su policiju da ga uhapsi.
Ovakve vesti stižu svakog dana. Zapadnim obrazovnim prostorom zavladala je relativizacija znanja i ideja, dženderizacija i sve više sistem prisile. Postoji opšta tendencija smanjivanja prava roditelja da kontrolišu i vaspitavaju svoju decu. Tako se serijom presuda sve više smanjuje nekada garantovano pravo roditelja da biraju vrednosni i verski sistem vaspitavanja svog deteta. Druga tendencija je da se stalno donose zakoni o pravima deteta u kojima se takođe smanjuje mogućnost roditeljske kontrole nad detetetom, povećavaju prava dece u odnosu na roditelje i država sve više postavlja kao stalni arbitar između njih i kao titular zaštite dece.
U stvarnosti, smanjivanjem mogućnosti roditelja da kontrolišu i vaspitavaju decu, osnovni učitelji dece postaju korporacije koje preko interneta i društvenih mreža nameću modu, sisteme vrednosti, pravce socijalizacije i sve ono što su nekada radili roditelji, crkva i škola. Kad je u pitanju visoko obrazovanje sve presudniju ulogu imaju iste te korporacije preko sistema grantova, stipendija i sličnih oblika korupcije kojima nameću i teme i načine njihove obrade. I tu dominiraju teme poput (trans)dženderizacije, ekološkog fundamentalizma i transhumanizma, odnosno raznih oblika zanimanja za genetsko nasleđe i njegovu transformaciju i utilizaciju.
Ovo su nesumnjivo problemi koji već donose nove izazove, No zašto pre toga ne možemo najpre da uradimo ono što smo već obećali da će biti urađeno? Živela Srbija?
AUTOR:Miša Đurković
