Neka podsećanja i upozorenja, makar delovala i dosadno, treba ponavljati po ko zna koji put. Tako se radi i ponavlja, i ono na šta se podseća! Daleko od „ne naročito značajnog“. Tako je i ovih dana, posle upada maskiranih na izložbu stripa u Novom Sadu, i cepanja eksponata. Ne samo na taj čin, nego i saopštenje Ministarstva kulture. I na prilično mlako reagovanje takozvane javnosti, uključujući i umetnička udruženja i pojedinačne umetnike. Pa i druga udruženja i pojedince, jer se ovo tiče nečeg znatno šireg!
Nema spora da između umetnosti i „neumetnosti“, ma kako je zvali, postoji nepremostiva razlika. I da samo prva ima društveno poželjnu ulogu, zaslužuje zaštitu i pomaganje. Sporno je, „samo“, ko s pravom povlači granicu između njih! U svetu, demokratskom i naprednom, ne smatra se da je to administracija. Uključujući i ministarstvo kulture, ukoliko ne sasluša glas umetničkih krugova. I kad mu je na čelu, kao svojevremeno u Francuskoj, umetnička i ljudska veličina zvana Andre Malro. Zar dati više prava, Vladanu Vukosavljeviću? Nema spora ni da „izdajnik“ zaslužuje najoštriju osudu, a „nacionalni interes“ svaku podršku! Ali baš zato ne treba da svako optužuje bilo koga da je izdajnik, a pomenuti interes brani kako mu se ćefne…
Ključni dokaz ministarstva da je maskirana „kritika lažne umetnosti“ opravdana, bilo je: Da li biste tu „umetnost“, pokazali svojoj deci? („Za našu decu!“, jednom je upalilo). A najobičnija je detinjarija! (Nezrelo ponašanje odraslih, nikako dece). Zašto bi ih autori, gledaoci, branioci prava da se izlažu radovi, uopšte nosili kući? A tek dodatak ministarstva: briga za „mentalno zdravlje“ autora i poznavalaca umetnosti, branilaca slobode umetničkog (i svakog!) izražavanja…
Ništa neočekivano, pogledajmo šta se dešava sa „Mirdita. Dobar dan“, i „narodnim patrolama!“. U umetnosti, ranije sa „Sveti Sava“ i „Golubnjača“, pre toga „Kad su cvetale tikve“. Baš kao u „komunizmu“, kada je neko bez uvijanja rekao da inkvizicija zaslužuje osudu ili podršku, zavisno od toga kakvom (čijem!) cilju služi. Ali je drugi digao glas protiv prakse da se o odlukama opštinskih službi govori u kategorijama Hegelove logike, a o tim kategorijama rečnikom i rezonom opštinskih službi… Uz neobrazložena dolaženja na pozicije u administraciji, očekivano je dolaženje svakog pozicioniranog u vladajućoj stranci, bilo gde. „Može on, to!“, pa i da sudi o umetnosti i neumetnosti, mentalnom zdravlju, bilo čemu i bilo kome!
Ne treba grešiti dušu: „presvučeni komunisti“ ne ostvaruju Lenjinov san o državi u kojoj i kuvarica može biti ministar. Mislio je na mnogo drukčiju državu… Ali je greh misliti i da je samo narušavanje ljudskih prava i sloboda!
To je i prepuštanje jedne oblasti administraciji i njenom birokratskom mentalitetu, i nestajanje nadležne institucije! „Samo jedno“ prekoračivanje svog i uzurpiranje tuđeg prava, presedan je posle koga i van administracije, kreće isto. U Francuskoj, nastavnik istorije ostade bez glave! A kod nas je nekoliko „izdajnika“, prošlo kako je prošlo…
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs