O Jovanki je napisano nekoliko knjiga. Snimljena je i igrano-dokumentarna serija, koja se dobrim delom bazira na onome što su o njoj prikupile bezbednosne službe. A službe su prikupile dosta toga.
Deset godina prošlo je od smrti Jovanke Broz – žene koja je prešla put od ličke seljančice, preko komunističke Pepeljuge i prve dame Jugoslavije, od suvladarke, do špijunke, koja je poslednje tri decenije života provela praktično u izolaciji – bez osnovnih ljudskih prava, bez lične karte, pasoša, primanja, u kući čije je stanje bilo takvo da bi je se maltene i skvoteri klonili.
I danas, međutim, priča o Jovanki Broz izaziva veliku pažnju. Jednostavno i zbog činjenice da sve priče koje se odnose na glavne državno-partijske funkcionere u periodu posleratne Jugoslavije, a koje danas izlaze na videlo, ne mogu da zaobiđu ženu koja je više od 20 godina praktično neprestano bila uz Tita, sve dok je maltene na silu nisu odvojili od njega.
Kako je to jednom prilikom napisala Latinka Perović, „priča o Jovanki Broz je okrutna priča o odsustvu dostojanstva: u Partiji i partijama, u Državi i državama, u postjugoslovenskim društvima“.
„Najpre je, još za života Josipa Broza Tita, bila od njega nasilno odvojena, najverovatnije zato da borba za vlast u senci njegove već oslabljene moći ne bi imala neposrednog svedoka. Nije joj bilo dozvoljeno ni da ga posećuje u mesecima njegovog umiranja. Pojavila se na njegovoj sahrani, po nekim izvorima, na traženje prijatelja iz inostranstva. A zatim je bukvalno iščezla iz javnosti. Umesto bilo kakve službene informacije, kružili su glasovi da je na brutalan način izbačena iz kuće u Užičkoj, u kojoj je sa Titom živela…
Nisam prema Jovanki Broz imala nikakav lični odnos. Za mene je ona bila deo jedne institucije i u tom smislu i sama institucija. Verujem da će istorijska nauka rekonstruisati sudbinu Jovanke Broz: ona to već čini kroz biografije Josipa Broza Tita.
Kakva god bila, ta će sudbina biti jedno od važnih ogledala u kojima se ogledamo mi, jučerašnji i dojučerašnji savremenici Jovanke Broz, u kojima je žudnja za političkom osvetom utulila osećanje za složenosti života i istorije, za tragiku čoveka. Bez tog osećanja, mi smo u slepoj zoni moralnog relativizma kao osnove svekolikog nasilja nad čovekom: živim i mrtvim“, pisala je Latinka Perović.
Jovankin životni put je nesumnjivo vredan jednog dobrog filmskog scenarija. Od toga kako je iz rodne Like, mlada partizanka stigla do kabineta Maršala Tita, najpre kao sekretarica, a potom postala i „prva drugarica“. Ni taj segment, naravno, ne može proći bez misterije – da li je ona, zapravo, „inaugurisana“ u Titovu suprugu, za šta se zasluge pripisuju tadašnjem šefu Ozne za Hrvatsku, Ivanu Stevi Krajačiću, koji je nesumnjivo imao vrlo bliske kontakte sa Moskvom.
Jovanki je često pripisivano da je imala moć koju ona, prema njenim svedočenjima koja je dala kada je prekinula „zavet tišine“, nekoliko godina pred smrt, nije imala. Mnogi su govorili da je ona bila jedna od ključnih osoba koja je dovela do sklanjanja Rankovića. Ona sama, međutim, rekla je da je to sve bila igra koju su vodili ljudi koji su strahovali da bi Leka mogao da nasledi Tita.
O Jovanki je napisano nekoliko knjiga. Snimljena je i igrano-dokumentarna serija, koja se dobrim delom bazira na onome što su o njoj prikupile bezbednosne službe. A službe su prikupile dosta toga. Jer pune 42 godine, od 1971. do kraja života, 20. oktobra 2013, bila je pod potpunim nadzorom tajnih službi, po čemu je verovatno apsolutni svetski rekorder.
