Nekada je Srbe krasila vera, moral…

Typska je bila osiromašila srpski narod po svakom pitanju, izuzev u veri i moralu. Zato je, da bi se stanje popravilo, u vreme pre prvog rata, žena u Srbiji rađala sve dok je utroba za to bila sposobna; za nasilno prekidanje trudnoće, kad bi se veštački uništio plod, kažnjavalo se zatvorom. Prvo muško čedo nije podlegalo vojnoj obavezi. Sin prvenac je pomagao roditeljima u podizanju mlađe braće i sestara.

Domaćin kuće bio je i starešina, i ekonom, i na jedan poseban način sveštenik porodice. Živelo se u kućama čatmarama pokrivenim šindrom, u zemunicama, vajatima, kolibama. Malo je bilo kuća sa krevetima, spavalo se na zemljanom podu, na asurama, rogozinama, ili na kožama i slami, uz ognjišta, nogu okrenutih ka vatrištu. Odžaklije su bile usred kuće, na vatri i tu su preko cele noći goreli panjevi, glavnje, iverje. Hleb se mesio uglavnom od kukuruznog brašna, a jeli su se pasulj, krompir, kupus, sir, surutka, sušeno meso, slanina, pastrma. Od vremena kneza Milana Obrenovića, skoro svaka srpska kuća imala je pastrmu.

Škole su bile pri manastirima i crkvama; monasi su učili decu pismenosti. Ko bi se opredelio da bude sveštenik, morao je dve godine da provede u manastiru, da se nauči čestitom i pobožnom životu, da se opismeni i osposobi da samostalno vrši službu i vodi crkvene knjige. Narod je bio složan; ljudi su se ispomagali u svojoj sirotinji. Rodbina, stariji, kumovi, devojke, žene, poštovani su kao svetinja. Kad bi kome bio potreban kum, birao ga je među časnim i poštenim ljudima. Uzimao je onoga koji je radan, uvažavan i poštovan od većine. Odlazio bi tom čoveku, pao na kolena pred njim i rekao: „Kumim te Bogom i svetim Jovanom, krštavaj mi i venčavaj decu, donesi mi sreću u kuću.“ Kad bi ovaj pristao, on bi ustao sa zemlje i ljubio bi kuma u ruku, pa u grudi. Kum je poštovan kao svetac. Zato je najčešće i biran u drugom selu, da ne bi u čestim susretima dolazilo do neželjenih reči. Kumom je počinjalo svako veselje u kući, njemu je pripadala najveća čast. Kad bi on dolazio, svi ukućani, od dece do najstarijih, ljubili bi ga u ruku i u grudi, u srce bio on i vrlo mlad čovek.

Prilikom ženidbe i udadbe, stariji su se preko ljudi raspitivali o devojci, o mladoženji i prijateljima, o devojačkom ruhu i darovima. Muškarci su se uzdržavali od opštenja sa ženama u vreme trajanja posta i ženine trudnoće, a poneki sve dok dete doji, a dojilo je do dve pune godine života. Sviralo se u gajde i svirale. Krvne osvete u Srbiji, među Srbima, nije bilo; taj podmukli i neljudski običaj srpska hrišćanska duša nije mogla da primi.

Čuvali su se ljudi svakog greha i plašili ga se, kao samog đavola. Bili su uvereni da su u ropstvu azijatskom proveli pet stotina godina zbog svojih grehova i nepoštovanja Božjih zapovesti. Zato su se, pored redovna četiri posta, uzdržavali od hrane, pića, polnog opštenja i ružnih reči ili misli, još po nedelju dana pred praznik nekog sveca, da bi dobili od Boga neophodnu pomoć.

Mučen vekovima od Turaka, srpski narod je postao svestan da se može spasti samo Božjom milošću, slogom i međusobnom ljubavlju, pa je zato bio religiozan i moralan, vičan molitvi i trpljenju, kao malo koji narod u svetu.

Voleli smo svoju zemlju, svoga kralja i vladu. Država nije pljačkala svoj narod. Osamdeset odsto stanovništva u Srbiji bili su seljaci. U tom vremenu nije bilo velikih razlika između bogataša i sirotinje. Nenormalne razlike među ljudima pojavile su se tek između dva svetska rata, sa nastankom Jugoslavije.

Ljudi su poštovali prosjake i siromašne. Smatrali su ih Hristovom braćom, anđelima, pa je svako rado davao potrebitom. Ne pamti se da je u srpskom narodu neki čovek umro od gladi. Kad bi se oglasila crkvena zvona, ljudi bi kod kuća i u poljima prestajali sa svakim radom. Stajali su i, okrenuti ka crkvi, krstili se i pognutih glava molili Bogu, sve dok su se zvona čula.“

Autor: Milivoj M. Jovanović, knjiga Monahu Kalist

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!