Boraveći krajem prošlog veka sa suprugom u Hanoveru, upoznali smo veliki broj prijatelja, koji su boravili u Nemačkoj. Jednog dana, pozvani smo da sa njima posetimo njihove kolege lekare, jedan bračni par, koji su živeli u malom gradiću Celeu, koji se nalazio nedaleko od Hanovera, na severu. Obilazeći gradić, našli smo se u centru na prostranom četvorougaonom prostoru, okruženom baroknim zgradama sa dominantnom katedralom , opštinskom zgradom i ostalim značajnim za grad, zgradama. Blistao je barok u najčistijem obliku. Sve netaknuto, očuvano i sada prezentirano posetiocima iz celog sveta. Zašto je sada ta prezentacija toliko značajna ?
Između dva svetska rata, u Celeu je živela lepa princeza, koja se zaljubila u engleskog princa, udala se za njega i preselila u London. Rane, nastale u Prvom svetskom ratu, čini se, polako se zaceljuju. Ali, Nemačka ne miruje. Dolaskom fašizma, počinje Drugi svetski rat, koji još žešće razara Evropu i ceo svet. U jeku rata, engleski bombarderi, i danju i noću izručuju „tepih“ bombe na nemačke gradove, naročito na severu zemlje. I danas mi u sećanju ostaju snimci razorenih gradova: Hamburga, Berlina, Lajpciga, sa ponekim ostatkom zidova, koji se kao kosturi uspinju ka nebu. Ko je tada mislio na arhitekturu baroka, na muzeje, umetnost? Životi ljudi, vojnika, postaju potrošna roba. Svima je to poznato.
Cele ostaje netaknuto od razaranja. Nemačka princeza je zahtevala od engleske vlade, da se njen rodni grad poštedi. I eto, sada mi razgledamo i divimo se čistom baroku i arhitektonskoj celini jednog grada, ali u originalu. U svim ostalim, većim gradovima, posle završetka rata, iznikle su replike, kopije starih zdanja, trgovi, katedrale i opštinske zgrade, zahvaljujući rekonstrukcijama veštih majstora. Da, ali to su kopije, nisu originali. Ako hoćete da vidite originalne srednjevekovne zgrade, treba da odete u Cele.
Da se vratimo u Srbiju, u malo lepo mesto, Arilje. U samom centru, odmah pored divne crkve Sv, Arilija iz 1293. godine, zadužbine kralja Dragutina, nalazi (nalazio) se Konak serdara Jovana Mićića, (dalje Konak) sazidanog pre oko 200 godina. Lep, dragocen primerak varoške arhitekture tog vremena. Građen od trošnog materijala, polako se urušavao, tako da je lokalna vlast pre 12 godina obavestila Republički zavod za zaštitu spomenika kulture (dalje R.Z.) o opasnosti, koja može da dovede do totalnog gubitka ovog spomenika kulture. Obavešteno je Ministarstvo kulture, koje daje licencu R.Z.-u, da o trošku Opštine Arilje, pripremi Glavni projekat sanacije i konzervacije Konaka. Kao preventivna mera, odlučeno je na inicijativu Ministarstva kulture, da se izvrši demontiranje Konaka uz nadzor stručnjaka iz R.Z-a. Tom prilikom sav trošan materijal je odbačen, dok se oko 60 % upotrebljivog građevinskog materijala odvojilo, fotografisalo, izmerilo i složilo u jednu improvizovanu ograđenu žičanom mrežom prostoriju, ali se taj materijal nije konzervirao zaštitnim premazima, što je bilo zahtevano u Rešenju Ministra kulture, upućenog R.Z-u.
Ta građa čeka na milost i nemilost, da se neko smiluje i da se pristupi sanaciji i konzerviranju i restauriranju Konaka na svoje staro i originalno mesto. To je pomenutim Projektom i predviđeno, sanacija sa kompletnom infrastrukturom. Date su tada i cene radova (oko 90.000 evra). Iz godine u godinu, dolazio je odgovor od nadležnih: “Nemamo para, nemamo para!“ U međuvremenu je zavladao i ovakav njihov odgovor: „Predviđeno je usvojenim Planom detaljne regulacije za gradski trg u Arilju, izmeštanje Konaka na drugu lokaciju“, ( u čemu je uzeo učešća Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, koji nema ingerencije za bilo kakve izmene u najužoj zoni zaštite u kojoj se Konak nalazi), kao i: “Treba prvo obaviti nerešene imovinsko – pravne odnose“ i tako dalje. Sve su to samo izgovori nezainteresovanih organa, da se to značajno kulturno zdanje sanira i od sačuvanog građevinskog materijala vrati na svoje originalno mesto („in sity“). Mogući odgovori na data pitanja su: O dislokaciji se može razmatrati, tek kada se utvrdi ispitivanjem originalne lokacije, (stav R.Z.) a ona je izvršena pre godinu dana pod nadzorom R.Z. i rezultati geofizičkog ispitivanja nedvosmisleno govore, da u zemlji stare lokacije nema nikakvih tragova starije civilizacije, pa prema tome ima se poštovati originalna lokacija, čime se poništavaju bilo kakvi razlozi za dislokaciju Konaka. Dalje, imamo odgovore iz Katastra ariljskog, da se imovinsko-pravni odnosi mogu razrešiti vrlo brzo i jednostavno. I najzad, novac. Potrebno je da Opština pripremi projekat i zatraži potrebna sredstva, kojih će svakako biti za ovakav plemeniti poduhvat.
Postoji vrlo značajan predlog. Da se Konak po završenoj sanaciji pretvori u Muzej crkve i grada Arilja. Postoji veliki broj arheoloških nalaza iz okoline Arilja. Oni su smešteni u Užički muzej. Zar ne bilo logično, da se oni povuku i smeste u Ariljski muzej? Sličan primer je Muzej grada Čačka, smešten u konak Jovana Obrenovića, brata kneza Miloša i koji se nalazi pored čačanske crkve. Nema lepšeg i prigodnijeg mesta za rekonstruisani Konak od njegovog starog i originalnog mesta. Posetioci hrama Sv. Ahilija posle razgledanja crkve, mogu svratiti u Muzej ariljski.
Svrha ovog pisanja je u tome, što se čuju sve češće, pa i od osoba, od kojih nikada ne bi čovek očekivao ovako nešto, ove pogrešne reči: „Šta i ako propadne originalan građevinski materijal, polako, sagradićemo isti Konak od novog materijala, pa i na novoj lokaciji“.Kakav promašaj u razmišljanju! Da li je potrebno pisati o prednosti originala svih predmeta od značaja, a posebno umetničkih i značajnih za Arilje u odnosu na kopije i replike? Ceo svet to zna i razaznaje, a u nekim glavama je to nevažno pitanje. Nisam ni princ, a još manje princeza, samo sam građanin Arilja i jedan od osnivača nedavno osnovanog Udruženja građana iz Arilja pod imenom „Za spas Konaka serdara Jovana Mićića, knjaza rujanskog“ .
autor: Mišo M. Mladenović Beograd akad. slikar i pisac
