Nemačkoj, u koju već odlazi veliki broj ljudi iz Srbije, nedostaju milioni radnika i radnica. Kao država sa najačom ekonomijom u EU, Nemačka planira da donese niz mera koje će olakšati pristup njenom tržištu rada ljudima koji žele da rade tamo, to će neminovno dovesti do novog talasa iseljenja. Da li Srbija i njena privreda imaju načine da radnu snagu zadrže u zemlji?
U poslednje vreme sve je više vesti o tome da se najveća privreda EU suočava sa problemom popunjavanja radnih mesta. Prema pisanju Dojče Velea Nemačkoj nedostaju milioni radnika i radnica, a kao rešenje tog problema sve je izvesnije uvođenje nekog vida zelene karte po ugledu na zemlje kao što je Kanada. Prema planovima, za strance koji bi želeli da rade u ovoj državi postojali bi određeni uslovi kao što je obrazovanje iz određenih profila koji su potrebni privredi, znanje nemačkog jezika i starost do 35 godina.
Srbija je jedna od zemalja koja za Nemačku već predstavlja značajan izvor nove radne snage, a nove mere bi mogle dodatno da pospeše proces iseljavanja što bi zaoštrilo demografsku sliku Srbije i probleme sa lokalnim nedostatkom radnika koji već postoje.
Naše sagovornice sa kojima smo razgovarali o ovom problemu su saglasne da Srbija već ima određene mere koje su usmerene, pre svega na zadržavanje mlađih radnika i radnica, ali da te mere nisu dovoljne ili da su čak i kontraproduktivne.
„Odlukom Vlade 2019. godine formirano je Koordinaciono telo za praćenje tokova iz oblasti ekonomskih migracija koje, između ostalog, treba da se bavi prevencijom daljeg odlaska građana Republike Srbije u inostranstvo. Šta je ovo telo uradilo ne znamo jer izveštaji koje treba da podnosi Vladi na 90 dana ne mogu nigde da se nađu. Ali ono što znamo, jer podaci postoje na stranici Eurostata da je u 2021. godini prvu dozvolu boravka u državama EU dobilo 44.200 građanki i građana Srbije od koji njih 17.273 zbog zaposlenja“, kaže za Mašinu psihološkinja Sarita Bradaš.
Jelena Jevtović, Unija poslodavaca Srbije za Mašinu objašnjava da su radnici i radnice koji nedostaju Nemačkoj sličnog profila kao i oni radnici koji nedostaju Srbiji i drugim privredama u regionu. S tim da je, kako kaže naša sagovornica, u nekim oblastima poslovanja taj nedostatak izraženiji i gotovo kritičan.
„Činjenica da je Zapadnoj Evropi, a posebno njenoj najsnažnijoj članici Nemačkoj potreban dodatni broj radnika svakako će imati uticaj na naše tržište radne snage, pa samim tim i na redovno poslovanje naših preduzeća“, kaže Jevtović.
Bradaš podseća da je doneta i Strategija o ekonomskim migracijama za period od 2021. do 2027. kao i akcioni plan za njeno sprovođenje. Jedna mera u okviru Strategije se odnosi na zadržavanje radne snage i glasi: „Razvoj programa za zadržavanje ljudskih kapaciteta iz kategorije deficitarnih zanimanja“.
„Ovde je zanimljiva namera da se zadrže samo oni koji imaju deficitarna zanimanja mada nigde nije definisano šta su to deficitarna zanimanja. Još zanimljivije je kako je u Akcionom planu zamišljena realizacija ove mere: vodiće se društveni dijalog o međugeneracijskoj solidarnosti (jedna aktivnost) i analiziraće se potencijali radne snage u kontekstu emigracije (druga aktivnost). Ne treba da budete stručnjakinja za planiranje da biste shvatili da aktivnosti nemaju nikakve veze sa merom odnosno razvojem programa zadržavanja ljudi“, kaže Bradaš za Mašinu.
Ipak, i pored toga što i domaćoj privredi nedostaje radne snage mere koje se u Srbiji sprovode kada se pogledaju dostupni podaci nisu dovoljne da zadrže mlade ljude u zemlji kako to za naš portal objašnjava Jovana Božičković iz Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Prema tim podacima koje iznosi naša sagovornica 57% mladih ne zarađuje niti ima bilo kakva primanja, dok svega 12% mladih zarađuje više od 80.000 dinara, što je posebno zanimljivo uzimajući u obzir činjenicu da najveći broj mladih ljudi kaže da je za pristojan i dostojanstven život potrebno više od 100.000.
„Iako postoji program kao što je Moja prva plata, on nema karakter plate i nadoknada koja se dobija za rad nije adekvatna. Nacrt zakona o radnoj praksi je kreiran, ali je pitanja da li će i u kom obliku biti usvojen. Skoro svaka peta mlada osoba radi bez bilo kakvog ugovora, što dodatno onemogućava njihovo pre svega ekonomsko, pa onda i svako drugo osamostaljivanje. Uz ovakav težak položaj, najčešći razlog koji mlade zadržava u Srbiji su porodica i prijatelji“, kaže Božičković za naš portal.
Kako otkloniti uzroke zbog kojih ljudi odlaze?
Kao i kod svakog lečenja potrebno je otkloniti uzroke zbog kojih ljudi odlaze, veruje Sarita Bradaš prema kojoj su ti uzroci utvrđeni brojnim istraživanjima. To su: nemogućnost nalaženja posla u struci, slabo plaćen posao i nizak životni standard.
„Životni standard nisu samo finansijska i materijalna dobra (kojih većini stanovnika ove zemlje manjka) već i dostupno i kvalitetno obrazovanje, zdravstvena zaštita, funkcionalno pravosuđe… Namere da se otklone uzroci iseljavanja nema za šta je dobra ilustracija to što ministar finansija povećanje minimalne zarade na 40.000 dinara smatra velikim napretkom. Nema većeg podsticaja za kupovinu karte u jednom pravcu od ovakve izjave“, smatra Bradaš.
Unija poslodavaca je sa svoje strane ranije predložila sveobuhvatan razgovor o reformi obrazovanja, u kojem bi učestvovale sve zainteresovane i relevantne strane.
„Potrebno je promeniti sadašnji sistem školovanja u pravcu da on formira kadrove koji su zaista potrebni privredi, a to znači i da se mladi ljudi motivišu u pravcu tih zanimanja za kojima postoji realna potreba. Potrebno je takođe da se unaprede i okviri za realizaciju stručne prakse u preduzećima, kao i uslovi za prekvalifikaciju, dokvalifikaciju i samozapošljavanje građana. Očekivanje da naša preduzeća ponude plate konkuretne sa onima na Zapadu, ili konkretno u Nemačkoj, jednostavno nisu realna“, kaže Jelena Jevtović iz Unija poslodavaca Srbije.
Ona dodaje da domaća preduzeća u velikom broju posluju u otežanim uslovima kao i da naša ekonomija „ne raspolaže nekim viškom sredstava koji je tu negde akumuliran, ali poslodavci ne žele da ga podele sa radnom snagom“.
„Prostora za značajno povećanje zarada nema u akumulaciji preduzeća, to je izvesno, ali se izvestan prostor može pronaći u smanjenju dažbina na plate koje plaćaju poslodavci. Ukoliko bi se država odrekla dela tih prihoda, otvorila bi mogućnost da se ovaj novac prelije u zarade zaposlenih, a samim tim i oni motivišu da ostanu da rade na našem prostoru“, kaže Jevtović.
Ovde se moramo osvrnuti i na aktuelne pregovore o visini minimalne zarade koje je pomenula i Sarita Bradaš. Predstavnici poslodavaca prihvataju povećanje minimalne zarade ali uz smanjivanje poreza, međutim ni takvo povećanje ne bi minimalac dovelo na nivo minimalne potrošačke korpe niti bi pratilo rast inflacije. Ostaje i pitanje kako bi se i odakle u slučaju smanjenja nameta na zarade finansirale one stvari iz državnog budžeta koje su direktno povezane sa prihodima od poreza na zarade kao što je javno zdravstvo, ili pak kako bi se punio penzioni fond, a kako smo čuli od naših sagovornica to su neke od ključnih stvari koje su potrebne za osiguravanje standarda života potrebnog da ljudi ostanu u zemlji.
Naša sagovornica iz KOMS-a smatra da država treba da izmeni i usvoji određene javne politike poput pomenutog Nacrta zakona o radnoj praksi, Strategije za mlade i pratećeg Zakona o mladima.
„Pored adekvatnih javnih politika, neophodni su različiti programi podrške – poput garancije za mlade kako bi mladi ljudi u Srbiji smanjili period procesa tranzicije iz obrazovanja na tržište rada koji često traje i do dve godine, dok je evropski prosek svega nekoliko meseci. Potrebni su programi podrške i na nivou ne samo ekonomskom, već i stambenom osamostaljivanju poput podrške alternativnim vidovima stanovanja poput stambenih zadruga recimo odnosno mera koji nemaju partikularno usmerenje, kao što je to bilo sa subvencijom za stanove i pomoć za mlade bračne parove, zaključuje Božičković.
autor:Marko Miletić
izvor:https://www.masina.rs/
