Nakon decenija života provedenih u Nemačkoj, sigurnih poslova, stvaranja porodice i svih uslova za pristojan život, Dražen i Branka Šarić odlučili su da ostatak života provedu u krševitoj Bukovici.
Svoju oazu mira Dražen i Branka Šarić stvorili su u rodnom kraju roditelja, okrenuli se ka turizmu, i upravo u tom kraju koji mnogi smatraju zabačenim i zapuštenim, danas dočekuju svoje prijatelje, ali i turiste sa svih krajeva sveta nudeći im ono što, kako kažu, malo gde na svetu još ima.
– Moja supruga je uvek govorila kako mašta o tome da ima kuću u dvorištu prepunom stabala maslina. I evo, sada joj se i taj san ostvario – tim rečima dočekuje nas Dražen Šarić iz sela Krnjeuve kod Kistanja, dok između stabala maslina starih tek par godina zajedno koračamo ka kući.
U sred tog bukovačkog krša, gde je smreka odavno već zagospodarila okolicom, Šarići su izgradili svoj raj na zemlji. Tu im dolazi rodbina, prijatelji, poznanici iz svih krajeva sveta, i tu, kako kažu, provode svoje najlepše dane u životu. Da će jednoga dana iz Nemačke, u koju su i njegovi roditelji otišli još šezdesetih godina, ponovo doći da žive u Krnjeuvama, teško da je i sam mogao pomisliti. Ali „Čovek snuje, a Bog odlučuje” rekao bi narod, pa je tako, veruje Dražen, bilo i u njegovom slučaju.
– Moj otac je rođen u Krnjeuvama, a majka u Smrdeljima, selu nedaleko od ovog. U tim teškim i siromašnim godinama kada je moj otac bio mladić, odlazio bi u Slavoniju, Srem, tamo brao kukuruz, kosio žito, sve ono što se moglo raditi. Nije se od toga moglo baš dobro živeti, i ubrzo nakon što su se venčali otišli su zajedno u Nemačku. Bile su to one prve generacije gastarbajtera koji su u inostranstvo odlazili „trbuhom za kruhom” ali na određeni period. Ja sam rođen u Kninu, i to iz razloga što su moji roditelji želeli da im deca budu rođena u tadašnjoj državi, ne u inostranstvu. Već sa pola godine starosti ostao sam na čuvanju kod bake i ujaka, da bi roditelji mogli nastaviti da rade. Jedan deo detinjstva proveo sam ovde, drugi u Nemačkoj gde je i u to vreme bilo puno naših ljudi. Ono što je svima njima bilo važno, mislim na naše roditelje, jeste da decu ovamo šalju u školu, da ne zaborave svoj jezik, pismo, svoj identitet, jer svi oni planirali su da se nakon nekog vremena vrate odakle su otišli – uvodi nas Dražen pričom u svoj životni put.
Jedno vreme pohađao je školu u Kninu, zatim u Šibeniku, pa opet u Kninu i te godine, kaže Dražen, ubraja u onaj lepši deo mladosti. Za vreme srednjoškolskog obrazovanja odlučuje i on za roditeljima u Nemačku, i tu ostaje narednih trideset i pet godina. Tamo je završio zanat, usavršio jezik, radio različite poslove na najrazličitijim mestima, istraživao, učio od drugih i dokazivao se, ne želeći da i njega večito smatraju samo došljakom, gastarbajterom. Tamo je upoznao svoju sadašnju suprugu, oženio se i dobio dva sina, stvorio siguran i organizovan život, ali svoj rodni kraj nije prepustio zaboravu. Nakon rata napravili su kuću u Srbiji i na odmore najčešće odlazili tamo, sve do 2002. godine kada je, po prvi put nakon rata, ponovo došao u svoj zavičaj.
– Kažu da je čovek odande odakle mu je žena pa je možda i to donekle presudilo, uzevši u obzir da mi je i supruga Dalmatinka – šaljivo ali ne i daleko od istine konstatuje Dražen.
– Uglavnom, kada sam te 2002. godine prvi put došao, sve mi se opet vratilo, oživela su sećanja na detinjstvo, slike prirode i zvuci cvrčaka, i opet sam se osećao kao svoj na svome. Ovde u selu nismo imali ništa, pa smo kupili komadić zemlje i kuću koju smo odlučili da prilagodimo svojim potrebama. Sećam se jednog popodneva dok smo igrali balote kako mi je moj rođak Boro rekao, da bih i ja mogao nešto napraviti u svome selu, makar leti da nas bude više. Sedam godina nakon toga kuća je bila gotova, tu smo dolazili na odmore, dva puta leti i jednom zimi. Nakon očeve smrti 2010. godine, shvatio sam da ne želim da do penzije radim u inostranstvu, jer čovek nikada ne zna koliko dugo će živeti. Tada smo odlučili da sivo nebo u Nemačkoj i radne nedelje u kojima se živi za vikend, zamenimo za život u Krnjeuvama. Mir i tišinu koju stranci traže u unutrašnjosti, u prirodi, daleko od gradske vrve i ubrzanog tempa života mi ovde imamo i tada smo odlučili da se okrenemo seoskom turizmu koji će nam biti osnovni izvor prihoda. Pre dve godine supruga je prva dala otkaz na poslu, u ozbiljnoj firmi u kojoj je imala odlične uslove, a za njom i ja. Sada smo tu gde jesmo i mogu sa sigurnošću reći da nema tih novaca koji bi me više vratili u Nemačku – navodi Dražen neke od razloga za povratak selo u kojem danas živi svega šezdesetak stanovnika.
„Stranci vole našu bliskost i gostoljubivost”
U vreme kada ne samo ruralne krajeve Dalmacije, već i čitavu Hrvatsku napuštaju sve radno sposobne generacije stanovništva, u potrazi za, veruju, boljim životom, Šarići su taj bolji život prepoznali upravo u jednom pustom kraju. Ono što strance sve više privlači, naši ljudi su odavno prestali da vrednuju, smatra Dražen.
– Strane turiste sve više privlače priroda, prirodne lepote, autentični krajevi, autohtoni proizvodi, sve ono čega je u svetu svakim danom sve manje. Ljudi koji dođu ovde pa vide suhozid, čuju priču o njegovom nastanku, o tome kako su naši preci taj kamen vadili da bi imali parče obradive zemlje, budu fascinirani više nego bilo kakvim kupanjem na moru. Zatim su tu vinogradi, maslinici, stočarstvo koje je ovde još uvek zastupljeno na taj neki primitivan način, da tako kažem. Ovde dan traje duže, jer je tempo drugačiji i sve ono što vam u svakodnevnom funkcionisanju treba je u neposrednoj blizini. Mi smo zasadili oko stotinu i pedeset stabala maslina i svake godine nam dolaze Nemci koji jedva čekaju da krenemo sa berbom. Zajedno idemo u polje, zajedno nosimo masline na otkup u uljaru, imaju priliku da gledaju proces prerade maslina u maslinovo ulje i to isto ulje na kraju sipaju u flaše i nose sa sobom. Uz to obavezno ponesemo domaću slaninu, pancetu kako mi kažemo, domaći sir, kapulu, jaja, vino, uglavnom ono što se proizvodi u selu pa zajedno ručamo, družimo se sa ljudima. Na tu vrstu bliskosti i gostoljubivosti oni nisu navikli i to im se jako dopada – kaže Dražen.
A o onome što sve može ponuditi ljudima koji mu u Krnjeuve dođu, i šta sve stranci u ovim krajevima vole, mogao bi, bez preterivanja, danima pričati. Netaknuta priroda, nepokošena trava, neasfaltirani putevi, stada ovaca kroz selo, samo su neke od stvari koje strani turisti, za razliku od domaćeg stanovništva, neuporedivo više vrednuju.
– Stranci kada vide ovce kroz selo, malo jagnje da trči uz majku, za njih je to doživljaj. Njihova deca nemaju mnogo dodira sa prirodom i domaćim životinjama, pa im je glavna atrakcija sačekati nekog od domaćih pastira da sa stadom ovaca prođe kroz selo. Istim tim prostranstvom u kojem, u krugu od gotovo sto kilometara nema nekih većih fabrika i zagađivača, pa ni gustog saobraćaja, oni posle idu sa mnom da beru majčinu dušicu, vresak, ruzmarin, smokvin slist, list od masline od kojih sušimo i pravimo čajeve. Lovorov list i smreku beru i nose u Nemačku gde to stavljaju u svoje specijalitete kao, recimo, kiseli kupus. Bobice smreke, koje su takođe zdrave, beru i stavljaju kao dodatak ili dekoraciju za neka aromatična pića. Bilo je slučajeva da su me pitali da li neku smreku, čuvarkuću, koja kod nas raste po krovovima, mogu poneti sa sobom i presaditi u svojoj zemlji. Neposredni kontakti sa ljudima, opuštene priče i druženja sa meštanima koji nenajavljeni svrate u naše dvorište u povratku iz polja, druženja u vreme kada se zaigraju balote, strancima su doživljaji za pamćenje, iako većinu toga što se priča gotovo da uopšte i ne razumeju – navodi Dražen.
Selo ima šta da ponudi
Baviti se turizmom u ovim krajevima zaleđa gde mora nema iako je blizu, znači biti originalan. To prvenstveno znači biti dobar domaćin, dobro poznavati svoj kraj, znati da ljudima približiš prednosti onoga što je tradicionalno i dostupno, a potencijala je mnogo.
– U današnje vreme bogatstvo je imati domaće proizvode. Pršut koji se ovde suši na buri i čistom zraku najmanje godinu ili dve, ne može biti isti kao onaj koji se veštački suši i obrađuje za par meseci. Domaći sir proizveden od čistog kravljeg, ovčijeg ili kozjeg mleka nije istog ukusa kao onaj koji kupujete u trgovačkim lancima. Ni domaća jaja od koka koje šetaju uokolo po livadama i dvorištima sigurno nisu ista kao ona na rafovima trgovina. Ista situacija je sa uljem, vinom, rakijom, medom, smokvama. Šteta je što kod nas to još nije dobro organizovano, ujedinjeno na jednom mestu, pa da neko ko dođe ima gde da kupiti neke od tih proizvoda koje domaće stanovništvo može da ponudi. To bi ujedno otvorilo i mogućnost za još više proizvodnje i možda bi se više ljudi vraćalo da žive na selu, jer selo zaista nudi mnoštvo potencijala – kaže Dražen, dodajući da su tu i brojna mesta u okruženju koja obiluju prirodnim lepotama i istorijskim znamenitostima.
– Naša opština Kistanje ima svoje prirodne lepote, tu je prvenstveno Nacionalni park Krka, arheološki lokalitet Bribirska glavica, tu je Roški slap, rimski logor i amfiteatar Burnum, vodopad Manojlovac. Nedaleko odavde je i Knin sa svojim izvorom reke Krke, slapom Krčić, Tvrđavom koja je po veličini druga vojna tvrđava u Evropi, zatim Park prirode Dinara. Sa druge strane blizu je more, grad Skradin, Visovac, Bilušića buk i ono što je posebno interesantno Nemcima, a to su Tulove grede i lokaliteti na kojima je sniman film „Vinetu” – navodi Dražen tek jedan deo lokacija koje su za obilaske atraktivne ne samo leti, već u svim godišnjim dobima.
Upravo zbog svega navedenog, Dražen i njegova Branka ne da nisu požalili zbog odluke da dođu u Krnjeuve i tu život krenu iznova, nego su svakim danom sigurniji i srećniji zbog te odluke. Sada konačno vole sve što rade, jer u tome istinski uživaju. Zbog iskustava koje nam je prepričavao u početku našeg razgovora, života i rada u stranoj zemlji, siguran je da se na svojoj zemlji i u svom kraju može i više i bolje nego tamo gde te uvek gledaju kao stranca. Pa čak i u Krnjeuvama za koje, oni koji puta ne znaju, neretko misle da su „na kraj sveta”.
