Nigde kao na KiM rodoljublje vas neće toliko koštati

„Ako bi mediji preneli realnu sliku o stanju Srba na KiM to bi desetkovalo napore političara da se počini sav ovaj užas i izdaja koji su nas zadesili. Naprosto, izgubili bi svaku podršku i zato rado pristaju da finansiraju uticajne medije koji tako potpadaju pod njihovu kontrolu. Jako je mučan osećaj koji ponesete odatle„.

Opstanak Kosova i Metohije je zadatak svakog Srbina ma gde bio. Kosovo i Metohija je svedok naše viševekovne prošlosti, naše sadašnjosti i naše budućnosti. Srbi na Kosovu i Metohiji žive na okupiranoj teritoriji države Srbije skoro dve decenije i o njima se piše samo kad se povratnicima ukrade stoka, zapali letina… ili sprovode neki od izdajničkih „dogovorenih“ stavki sa šiptarskim teroristima i EU-okupatorima iz Brisela (tada, naravno, na sasvim pogrešan način). O Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji niko i ne govori van konteksta političkih interesa.

Povod za razgovor sa novinarom srbskog glasila KM Novine Ivanom Maksimovićem, koji živi na Kosovu i Metohiji, jeste upravo potreba da saznamo više o uslovima i svakodnevnom životu Srba na Kosovu i Metohiji, u onim mestima gde oni još uvek žive.

*Živite na severu Kosova i Metohije, koliko često ste u kontaktu sa našim narodom južno od Ibra i u kakvim uslovima danas žive?

Eto, baš sam poslednja dva-tri dana obilazio Ugljare kod Kosova Polja, Staro Gracko, Gračanicu i neka srpska sela u okolini. Iako sada živim na severu KiM, ne odlazim baš toliko često južno jer upravo sloboda kretanja to ne dozvoljava, nema je. Ona je uvek, u manjoj ili većoj meri, ugrožena a stepen ugroženosti se povećava sa intenzitetom političkog naboja, ovih dana je to priča o nesrećnom i, imamo sve razloge da tako mislimo, nameštenom Sudu za zločine terorista UĆK nad Srbima. I bez toga vrlo je teško doći do pravih informacija o stanju i životu naših ljudi u pokrajini.

*Postoje takozvani „mediji na srpskom jeziku“ na KiM, ali postoje i KM novine u kojima vi pišete. S obzirom na to da ste novinar možete li nam reći kakve informacije u stvari dobijamo sa terena, jer se stiče utisak da oni rade samo i isključivo u funkciji aktuelne politike?

Mediji informacije sa KiM ne pružaju ni u dovoljnoj meri, a još manje u pravom svetlu. Mi u KM novinama sa ponosom, ali još većom tugom i zebnjom, ističemo da smo jedini srpski portal na KiM. Svakako nismo jedini na srpskom jeziku ali to što je nešto na srpskom jeziku ili sadrži prefiks „srpski“ uopšte ne mora da znači i da je zaista srpsko, da zastupa srpske interese i da se brine o interesima države Srbije i srpskog naroda. Najbolji primer za to je „Srpska lista“ koja zapravo jedino daje puni legitimitet šiptarskim separatističkim težnjama. Mediji, koji na srpskom izveštavaju ukinuli su ćirilicu kao pismo, a to je u skladu sa administracijom separatista sa KiM i dovoljno jaka poruka sama po sebi.

Takođe su i na druge načine aktivni promoteri te lažne države, iako se ne vode konkretno tim interesom, mada ima i takvih, ali se trude da raznim projektima sebi obezbede finansijska sredstva. A svi znamo da finansijeri, koji se najčešće pojavljuju kao pokrovitelji tih projekata, jesu američka, britanska, nemačka ili neka od vlada zapadnih zemalja, vrlo često pored njih pojavljuju se NVO poput Rokfeler i Soroš fondacija, Vatikana, obaveštajnih službi i njihovih satelitskih organizacija čiji je zajednički cilj takođe otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije. Zbog toga ni ti novinari ne mogu, niti smeju, da svoje izveštaje podređuju istini sa terena, kako bi trebalo, već političkim ciljevima. Neki od medija se nalaze na budžetu Republike Srbije ali ni među njima nema razlike, svi zastupaju zajedničku politiku po diktatu Briselskog dijaloga i potreba svojih finansijera a u svrhu potpune albanizacije Kosova i Metohije.

*Sa druge strane, kako ocenjujete izveštavanje novinara iz centralne Srbije o Kosovu i Metohiji?

To je još strašnije, na isti način izveštavaju i mediji na prostoru centralne Srbije. To se, naravno, na mnogo načina odražava i na stav Srba koji žive na centralnom Kosovu ili u drugim delovima pokrajine, budući da čak i po cenu ugroženosti života oni nemaju izbora. Vlast Aleksandra Vučića je ugasila sve srpske institucije i oni više gotovo da nemaju kome da se obrate ukoliko žele da opstanu kao Srbi. Čak šta više, to nemaju kome ni da ispričaju jer su interesi toliko gusto isprepleteni da običan narod mora da živi povučen kako bi iole uspeo da opstane. Zbog toga postojimo mi, vaš portal kao i još nekoliko rodoljubivih portala oko kojih se u poslednje vreme plete nova mreža lažnih alternativnih medija koji imaju zadatak da svojim načinom izveštavanja dovedu javnost u obmanu i nadvladaju i taj prostor koji za sada uspešno držimo.

Obavezno moram da pomenem i „Magazin Tabloid“ koji mi već više godinu dana daje prostora koliko god je potrebno da pišem o situaciji na KiM i to bez ikakve cenzure i sa potpunom slobodom. Naravno, svestan sam i veće odgovornosti koju moj rad mora imati zbog toga. Poverenje, predusretljivost, razumevanje a često i strpljenje koje pokazuju u redakciji tog magazina, nećete naći nigde drugo pod pokroviteljstvom pomenutih finansijera, ali baš zbog toga u materijalnom smislu i oni dele sudbinu alternativnih internet glasila i spadaju u one koji najteže, ali i najozbiljnije funkcionišu. Iskoristiću ovu priliku da se zahvalim prijateljima našeg sajta koji dolaze iz običnog naroda ne iz interesnih grupa, a koji su nas podržali samo zato što radimo ovako kako radimo, i čija je podrška omogućila da ove reportaže uopšte budu zabeležene.

*Koliko je sigurno kretati se Kosovom i Metohijom da biste saznali istinu o nekim događajima, kakvi problemi Vas prate?

Iako mesta koja sam obilazio nisu udaljena više od 50 kilometara od Kosovske Mitrovice gde sada živim, do njih je izuzetno teško doći i vratiti se upravo zbog nedostatka slobode kretanja koja jedino Srbima nedostaje. Ono što smo slušali o unapređenju te slobode tokom pregovora u Briselu odnosi se jedino na Šiptare i njihovu slobodu da se kreću kako severom pokrajine tako i ostatkom Srbije sa oznakama svoje lažne države, Srbima je to isto ali sa razlikom realne države, uskraćeno sada još i više nego ranije. Za prevoz vašim automobilom neophodna su vam šiptarska dokumenta da bi ste se vozili, što se u mom slučaju nikada neće desiti.

Tako da, bez ičije podrške na terenu vi se oslanjate na dobru volju i mogućnosti ljudi na koje naiđete, pa umesto da nešto učinite za njih time što ćete istražiti istinu i dati joj prostora u medijima, dođete u situaciju da vas oni prevozom, hranom, prenoćištem ili nekom drugom uslugom zaduže. Ali, to onda stvara neviđeno mnogo problema. Od jednog do drugog mesta vas prevoze poznanici ili ljudi koji žele da vam izađu u susret, pa ponekad vi zavisite od njihovog vremena ili oni od vašeg. Ako pitate nekoga kome biste platili da vas odveze od tog do drugog mesta, cene su stvarno malo previsoke. Ali morate da znate da su oni prinuđeni da u to uračunaju i rizik kome se izlažu tokom vožnje kroz šiptarska naselja, i da probaju da bar nekako dođu do nekih sredstava za život, jer bukvalno gladuju. Bez ozbiljnog budžeta niste u stanju da to sebi priuštite. Srećom, možete da naiđete i na one ljude koji, kada vide da ste došli sami, obavezno vas ponude pićem, hranom, smeštajem, šta već da misle da vam može trebati. Ne dozvoljavaju da im platite gorivo ili bilo kako nadoknadite troškove i vreme, razumeju vašu nameru iako su puni nepoverenja prema novinarima nakon gotovo dve decenije iskustva. Bilo bi čudno da je drugačije. Mada, moram da kažem, barem delimično je ostvaren cilj našeg sajta, jer oni koji znaju za naš rad su upravo ljudi koji nam i pružaju podršku i pomoć, jer znaju da će tu istina biti u potpunosti prikazana.

*Kakav je osećaj kada se kao novinar sa pričom vratite sa terena?

Ovo i meni samom zvuči kao da pričam o nekom mestu van civilizacijskih tokova, sa nekog drugog kontinenta, ali to je baš zato jer nedostaju informacije o životu naših Srba na Kosovu i Metohiji. Kada se tu nađete shvatite da je to svet o kome vi ništa ne znate, ili vrlo malo u mom slučaju, jer je to ipak kraj u kome sam rođen ali za 7 godina, koliko tamo više ne živim, promenilo se baš sve. Ako bi mediji preneli realnu sliku o stanju Srba na KiM to bi desetkovalo napore političara da se počini sav ovaj užas i izdaja koji su nas zadesili. Naprosto, izgubili bi svaku podršku i zato rado pristaju da finansiraju uticajne medije koji tako potpadaju pod njihovu kontrolu. Jako je mučan osećaj koji ponesete odatle.

Onda se vratite u Kosovsku Mitrovicu i na ulici, u prolazu čujete kako ljudi razgovaraju o provodu, pecanju, kozmetici, kolačima… I oni žive u nekoj teskobi koja raste iz dana u dan, ali dalje vode iole normalne razgovore. I onda vas pritisne muka od saznanja da ćete uskoro svedočiti o istoj sudbini i Srba sa severa pokrajine, ukoliko se nešto drastično ne promeni u samom vrhu vlasti u Beogradu ili makar na globalnoj sceni.

*Prošle godine je bilo punih 18 godina od ubistva 14 žetelaca u mestu Staro Gracko. Da li Srbi mogu slobodno da se kreću, rade na svojim imanjima, šta govore, kako se osećaju?

Nekako su osećanja pomešana. I tu nisam naišao na ono na šta sam očekivao na osnovu iskustva od pre samo par godina. Ali, ako mogu da uprostim, Srbi su u potpunosti i gotovo od svih zaboravljeni. Posebno u Starom Gracku jer jedini dan kada se o njima govori, parastos žeteocima, bude dan kada se predstavnici vlasti i Srbi iz šiptarskih „institucija“ pojave i fotografišu. Kažu po neku reč, okrenu se i odu. Obećanja se daju pred novinarima i sve se na tome završi. Kažu da je Vulin davao najizdašnija obećanja a posle njega nastala najveća šteta. Zbog svega toga ne žele da govore pred kamerom, svega je jedna porodica pristala na to. Drugi, tek kada im objasnite da ne možete da pamtite svaku reč i da morate da uključite diktafon da zabeležite sve to, ali obećate da nigde nećete da objavite, pristanu na uključeni diktafon. Ne žele čak ni da budu fotografisani.

Činjenica da je od 1999. godine, kada je počinjen masakr nad srpskim žeteocima pa do danas, od dve šiptarske kuće koje su se pre rata nalazile u selu, sada odnos 50% – 50% sa jasnom tendencijom sve bržeg porasta šiptarskih porodica. Jedna Srpkinja iz tog sela kaže da je odnos placeva 50% naspram 50%, ali u broju kuća odnos je mnogo veći u korist Šiptara. Najveći broj srpskih placeva zauzima površinu od 25 ari i na njima Srbi izgrade po jednu kuću a Šiptari izgrade po tri, četiri.

Na igralištu više nema srpske dece jer su u mnogo manjem broju i izbegavaju da provode vreme sa šiptarskom decom, iako kažu da u samom selu nema provokacija na nacionalnoj osnovi. Upravo na igralištu dolazi do čestih prepirki između ekipa na terenu, dok u Starom Grackom te dečije čarke mogu i krajnje katastrofalno da se završe. Zato Srbi izbegavaju da svojoj deci dopuste zajedničku igru sa šiptarskom. Prolazio sam i fotografisao baš u trenutku dok su se ta deca igrala na terenu i moram da kažem da nije bilo ni jedne jedine provokacije. Na mene su obraćali pažnju u početku, kratko, onako kako je to uobičajeno za bilo koju manju sredinu. Ali, kada su shvatali da sam srpski novinar kao da su namerno uskratili sebi interesovanje, kako se ne bi stvorila neprijatna situacija i vratili se odmah svojoj igri. To je zaista jako dobro u tom smislu, ali je zapostavljenost Srba podstakla proces prodaje srpskih imanja u Starom Gracku i možemo samo da zamišljamo kako će život ovde izgledati kroz nekoliko godina i hoćemo li imati gde da izmasakriranim žeteocima održimo parastos?

Srpska deca odavde odmah nakon srednje škole upisuju fakultet i odlaze u Kosovsku Mitrovicu, Niš, Beograd i oni se više ne vraćaju. Roditelji usamljeni kreću za svojom decom, čak kažu da im nije bitno da li će kuću prodati ili zaključati, ali se tu neće vraćati ako se nešto ne promeni. Jedni će vam hvaliti Srbe u šiptarskim institucijama, drugi će vam objasniti da je tome razlog pomoć u građevinskom materijalu, stolariji, ogrevu ili projektima koje im ti predstavnici omoguće ukoliko im obećaju glas na lokalnim izborima. Kada vam kažu da su to „ti i ti ljudi“ pa vi odete i od jedne do druge kuće vidite identičnu stolariju i ulazna vrata na kućama, razumete ogorčenje ali i shvatite mnogo toga drugog. Oni koji se tom „podrškom“ hvale kažu kako to omogućava Srbima da tu opstanu, pa negde i razumete jer ih je država ostavila i nemaju nikakvu mogućnost da sebi nađu posao u tom selu. Sa druge strane vam neko kaže da tu podršku uživa jedan mali broj ljudi i to uvek istih, i da upravo zbog toga kod drugih raste ogorčenje i to ih tera na prodaju kuća i iseljavanje… Činjenica je da ne možete olako da osudite ni jedne ni druge, jer nemate rešenje koje bi ste mogli da ponudite, a oni koji čine to što čine imaju određeni budžet, mogućnosti, moć.

Rođaka i prijatelj više ubijenih žetelaca sa posmrtnicom na kojoj su likovi svih žrtava / Foto: Ivan Maksimović, KM Novine – Sva prava zadržana, zabranjeno kopiranje osim uz dozvolu redakcije.

*Od davne 2011. godine kada su pripadnici EULEKSa i KFORa upadali u kuće ljudima kao kauboji i pravili pretres, do danas se sigurno dešavalo mnogo toga o čemu ne znamo…

Moram vam priznati da se ne sećam upada te godine iako je moja porodica tada još uvek tu živela. Međutim, sećam se brojnih upada mnogo puta ranije. Na primer, jednom je na desetine okupatorskih vojnika upalo u jedno srpsko dvorište jer je neko zapucao u vazduh dok je njihovo patrolno vozilo prolazilo tuda. Mislim da su nešto tada slavili u toj porodici pa se po običaju ispalio neki metak u vazduh. Kad su završili sa tom kućom pretresli su i oduzeli oružje svim Srbima u tom kraju. Pitali smo vojnike zašto nikada nisu tako upali u šiptarski kraj odgovorili su, trudeći se da zvuče razumno, kako ti ljudi opet mogu da odu i ponovo kupe oružje pa je bolje ne uznemiravati ih, a vremenom će se i oni razoružati. Ne znam zašto takvo „upozorenje“ nije važilo za Srbe, ili su znali da je ilegalna trgovina oružjem raširena samo kod Šiptara pa su ćutali. Ako je tako, onda su svesno podržavali takvo stanje a više puta jesu. Na kraju, znamo da je i cilj KFOR-a i EULEKS-a bio potpuna neutralizacija i najmanje srpske moći da pruže bilo kakav otpor.

*Nekada je u selima Ugljare i Bresje kod Kosova Polja živelo oko tri hiljade Srba, sada se sigurno mnogo toga promenilo. Koliko tamo ima Srba, kako žive?

U samom Bresju danas se ne zna tačno koliko ima Srba, kažu oko dvadesetak porodica, neki kažu da ih ima i do pedeset. Ali, sama ta činjenica da o njima vrlo malo znaju i Srbi iz susednog sela, koje se zapravo nastavlja na Bresje i ničim nije razdvojeno pa čini jednu celinu, mislim da mnogo govori o uslovima o kojima opstaju. Bresje je uz sam magistralni put bilo povoljno mesto ra razvoj poslova a Šiptari su u tome oduvek bili vešti, tu je nikla prava industrijska zona u prethodnih nekoliko godina i neki delovi, čak i meni koji sam tu rođen, potpuno su neprepoznatljivi danas. Zbog brojnosti Šiptara ali i izopštenosti Srba iz glavnih privrednih, kulturnih i opštih tokova, oni tamo i ne zalaze.

U Ugljaru kažu da nije sve prodato, ali da nema toga ko nešto ne bi prodao. Za nekoliko meseci od mog poslednjeg odlaska tamo pa do sada, primetne su velike promene. Kažu da je ranije bilo onih koji su govorili da neće prodati svoje kuće, ali danas takvih više nema, ako i ima „lažu pred novinarima“. Generalno, i oni su ostavljeni. Da bi dobili deo humanitarne pomoći koji stiže preko srpske opštine Kosovo Polje moraju da imaju nekoga među onima koji tu pomoć dele, da mogu nečim da ih nateraju da im daju pomoć ili da budu članovi vladajuće stranke, to jest Srpske liste i SNS-a. U bilo kom drugom slučaju, izgledi su vrlo mali. Pa tako imate ljude čiji su svi članovi porodica zaposleni, neki i sa duplim radnim mestima, i veliki broj porodica iz kojih niko ne radi, na minimalcu je i potpuno je zaboravljen. Nigde kao u ovim krajevima rodoljublje vas neće toliko koštati. Zato nove generacije mladih sve manje vide smisla da na taj način razmišljaju, a njihovi stariji da ih tome uče.

*Kad izgovorimo reči Kosovo i Metohija u daljini čujemo zvona i u duši osetimo molitvu. Kad se pomene Gračanica kao da se nebo raskrili i suze poteku same… Šta boli naš narod srbski, o čemu priča, ima li vere u bolje sutra ili se izgubila i zbog čega?

Lepo ste ovo formulisali – u daljini. Molitva i zvona su sve dalje od Kosova i Metohije. U duši koja živi Liturgijskim životom ona odjekuju i na sam pomen ili sećanje na Kosovo i Metohiju ali na terenu vi ste bliže osećaju da ste u nekakvom muzeju, nekakvom „zajedničkom nasleđu“, prosto rečeno – izdaji pravoslavlja od strane uzurpatora trona eparhije raško–prizrenske i nekolicine Srba, koji su ostvarenje svojih materijalnih i ličnih interesa videli u podršci Teodosiju i onima koji iza njega stoje. Šta nam je to donelo videćemo na zidu kraj samog ulaza u manastir Gračanica, gde se nalazi natpis na srpskom, šiptarskom i engleskom jeziku o nazivu objekta ali nigde ni jedne reči da se radi o srpskoj svetinji. Klasičan informativni natpis na zidu sa simbolom „kulturne baštine“ lišene svake duhovnosti.

U samom manastiru reflektori. Ako primete da ste ušli ulaze i pale reflektore, niko vas ništa ne pita, na taj način vidite freske ali ne vidite manastir kakav je izgledao i bio vekovima unazad kada reflektora nije bilo. Sve je poprimilo neko novo ruho, praznije je, hladnije, nekako sterilno. Kao da se u prvi plan nameće virtuoznost feskopisanja koju svakako ne treba potceniti, naprotiv predstavlja biser pravoslavnog ikonopisanja to znamo, ali vam se to nameće na uštrb duhovnosti, osame, molitvenog raspoloženja. Oko manastira nema monaha ni monahinja, što je do progona vladike Artemija bilo nezamislivo i tada je manastir živeo svojim životom. Sada vam reflektore pali neki civil, on vam otvara vrata mehanički i zatvara, ne progovara ni reč. Nema dočeka, nema razgovora, nema pozdrava. Ostavljate za sobom svetinju gladniji utehe nego što ste bili pre ulaska u nju. Srbin iz Gračanice mi objašnjava da su portu, dvorište manastira „počistili“ tako da su sa starog monaškog groblja uklonili nadgrobne spomenike a ostavili samo one novijeg datuma i da se na taj način uništavaju i satiru tragovi starog prisustva Srba u manastiru, a da sve treba da dobije neki novi izgled. Da se lakše prikaže kao deo zaostavštine na koju i Šiptari imaju pravo, pa možda čak i jedini, a da su tu Srbi „okupatori“.

*Episkop raškoprizrenski i kosovskometohijski G.G. Artemije, posle proglašenja „nezavisnosti“, upravo zbog tog mogućeg prisvajanja manastira od strane Šiptara nije pristao da ih oni obnavljaju jer su ih oni rušili…

Čini mi se da je taj segment njegovog rada prilično nepoznat. vladika Artemije nije dozvoljavao da radove obavljaju oni čija je ruka rušila svetinje ali nije imao ništa protiv toga da ekonomski nadoknade štetu, međutim Sinod je insistirao na tome da u obnovi učestvuju Šiptari, njihove firme i čak njihov nadzorni organ. To je bio nedvosmisleno veliki korak ka svojatanju srpskih svetinja zbog čega je vladika još u to vreme napadan u medijima. Upravo iz onih „na srpskom jeziku“ koje smo već pomenuli a onda redom i iz ostalih. Danas vidim da je na internetu sve glasnija polemika oko podrške mitropolitu Amfilohiju i da se objavljuju fotografije na kojima on iskopava leševe na KiM tokom 1999. Setimo se da je nakon progona vladike Artemija dao intervju za jedne dnevne novine gde je na pitanje „kako se to odjednom dogodilo“ odgovorio da uopšte nije odjednom, već da se „na to čekalo deset godina“ a ako se čekalo toliko – znači da je već ranije bilo pripremljeno. Eto, vladika je proteran 2010. godine a Amfilohije se fotografisao 2000. i 2001, dakle matematika je sasvim prosta. Pa je, nakon vatrenog govora na Gazimestanu odmah rekao da eto, izgleda Miloš Obilić nije bio Srbin nego Albanac, jer mi ne znamo tačno njegovo poreklo. Jeste istina da mi ne znamo tačno njegovo poreklo, ali se krije i grob i manastir u kome je Miloš Obilić bio sahranjen – a nalazi se u okolini Podujeva o čemu je detaljno pisao turski putopisac Evlija Čelebija ali i drugi autori! Da li bi Srbi Albancu zidali manastir pa makar on i bio pravoslavan? Ne bi, naravno. On bi tada imao svoju Crkvu i spadao bi u nadležnost drugih, no jasno je zbog čega se takva tema promoviše baš u vreme kada je politički i pro-albanski nastrojena „politička analitičarka“ Ana di Leilo promovisala takav stav na osnovu nepouzdanih i opskurnih izvora. Crkva bi o tome morala mnogo više da zna od nas, s obzirom da postoje pisani tragovi o tom manastiru podignutom u čast, kako Čelebija kaže „prokletom Milošu“… Srbi koji jedini u svojoj epskoj poeziji imaju stih koji kaže „Jao mene do boga miloga, đe pogubih od sebe boljega!”, čiji junak priznaje da iako je pobedio, pobeđuje boljeg junaka od njega samog, ne može se kititi tuđim perjem. Eto, mitropolit Amfilohije kaže da može, i to olako kao da je nešto sasvim normalno. Mitropolit „zna“ istoriju kada je u pitanju Obilić ali „ne zna“ da li je Vučićeva politika izdaja ili nije već kaže „bojim se da vodi izdaji“. Eto, to je dovoljno da narod podigne na noge. Ono što se ne zna je da je na KiM dolazio uglavnom bez blagoslova nadležnog episkopa Artemija što je kršenje kanonskog ustrojstva.

Danas je eparhija raško-prizrenska pretvorena u stub državnosti takozvanog nezavisnog Kosova. Amfilohije je aktivno je zastupao baš stav da Šiptari obnavljaju svetinje koje su palili i lično se zalagao da to uspe, zbog čega ga i Amerikanci izdvajaju kao kooperativnog u svojim depešama objavljenim na Vikiliksu. Hramovi se i danas grade parama šiptarskih separatista kako bi oni imali na osnovu čega da proglase srpske svetinje svojima. To će smetati našoj generaciji ali Srbi, kakvih je recimo Gračanica puna, zauzeće se da podrže baš takvu politiku. Jedan od mojih sagovornika je upravo pokazao na pun kafić u radno vreme i prokomentarisao kako su to ljudi koji dobijaju novac ili od Šiptara ili od države Srbije da ništa ne rade. Oni se samo pojavljuju kao neki činovnici, radno vreme provode u kafani i tako daju primer omladini „kako se snaći u životu“. Ne malo sam se iznenadio i cenama koje su u kafiću, na izlogu brze hrane i na još nekoliko mesta bile ispisane isključivo u evrima, ništa u dinarima. „Primaju i dinare“ dobacio je neko ko me je s čuđenjem gledao kako to komentarišem. Verovatno primaju, ali je osećaj da ste još uvek u Srbiji strahovito potisnut time, a to je rezultat šiptarske administracije koja ne trpi da se kraj cena nađe i oznaka „dinar“. Ipak, jedno su šiptarske i međunarodne kvazi-institucije, ali kada to urade sami Srbi onda to poprima savim novu dimenziju.

Pokazali su mi i kuću porodice sa kojom delim isto prezime i iste pretke, ali ogranka koji se odatle u Bresje kod Kosova Polja (koje tada još uvek nije bilo formirano) preselio oko 1900-te. Moram priznati da mi je bilo drago kad su rekli da je to „dobra porodica, nisu bili komunisti“. Ali i da ne pristaju na šiptarsku državu i da su zbog toga i oni pod tihim progonom. Već prvi šiptarski Gradonačelnik sela Gračanice, Goran Stojanović „Teslica“ je tu izgradio fontanu i nekakav betonski parkić. Zapravo je na taj način blokirao toj porodici prilaz glavnom putu i onemogućio ih da privređuju, ali je na tom istom mestu „nekom drugom“ omogućio izgradnju nekoliko lokala koje sada izdaju. Prosto, samo jedan od dokaza kako se kroz istoriju ne provlače samo isti događaji, već i isti ljudi, ista „krv“.

Mnogo je starija borba nego što to možemo da zamislimo. Ne znam koliko će to Vama lično i vašim čitaocima značiti i biti zanimljivo, ali je na mene ostavilo jak utisak, i dodatno me podstaklo. Nisam imao vremena da ih posetim, da banem tek tako, iskreno, nisam ni bio spreman. Tek tada sam shvatio koliko to ume da bude krupan korak, kada treba da se sretnete sa porodicom koju ste, na neki način, odavno izgubili, a još uvek istrajavate na istom putu. Javi se neki iskreno svečani osećaj u vama.

*Koliko je, i da li je, sigurnost i jedinstvo naroda srbskog poremetila odluka SPC, vlasti i stranih agentura da sa Kosova i Metohije proteraju episkopa raškoprizrenskog i kosovskometohijskog G.G. Artemija i postave Teodosija Šibalića?

U više navrata sam se setio komentara vladike Artemija na njegov progon, da je time bačena atomska bomba na Kosovo i Metohiju. Tu se nema šta drugo dodati. Mislim da je ovo trenutak kada se eksplozija upravo stišava, a mi svuda oko nas vidimo ostatke i krhotine srpstva i državnosti koje se razleću u raznim pravcima. Posledice te bombe ćemo tek osetiti u periodu koji nam predstoji.

Pomenuo sam izgled manastira sve sličniji muzeju, natpis na šiptarskom i engleskom koji daje neke informacije o tom „spomeniku kulture“ ali i o Srbima koji tu žive. Ali najbolje je to ilustrovala Sonja Živić, supruga jednog od ubijenih žetelaca u Starom Gracku. Na moje pitanje zašto Teodosije, iako nekanonski i nezakoniti ali figura koja se izdaje za vladiku i narod ubeđuje da je on vladika, nije prošle godine bio na parastosu žeteocima, ona se zahvalila na podsećanju i rekla da nije istina da nije bio samo prošle, već unazad tri godine ne dolazi i šalje samo lokalne sveštenike. I njoj je jasno da na taj način pokušava da se umanji stradanje i masakr Srba i svede na „nemili događaj“, incident…

Međutim, još je gore bilo kada je rekla da je pre dve godine tražila pomoć od eparhije (uzurpirane, sa Teodosijem na čelu), jer je morala na operaciju bubrega u Beograd i nije imala para za to. Morala je da se najavi pet dana ranije a onda je, po njenim rečima, Teodosije proveravao sa predstavnikom sela, lokalnim političarima pa čak i sa bolnicom, da li je to istina i da li ona baš mora ili ne mora da ode na to lečenje. Kad su svi potvrdili da mora, Teodosije joj je odobrio 20 hiljada dinara pomoći. Sama kaže da od odlaska vladike Artemija njih više niko iz eparhije nije obišao, Teodosije baš nikada. A dok je vladika Artemije bio tu on ih je obilazio o svakom prazniku, Božiću, Vaskrsu… deci donosio poklone ali ne paketiće već novac kako bi mogli da im kupe patike, odeću ili nešto od knjiga za školu. Poklone im više ne donose jer kažu da su ih prerasli, kao da većoj deci više ništa nije potrebno.

Srbi iz Starog Gracka, prema Sonjinoj tvrdnji, nikada nisu morali da se najavljuju kada su kod vladike Artemija išli na razgovor, uvek ih je primao i u svako doba, dok kod Teodosija moraju da se najave pet dana ranije, što iziskuje i dodatne troškove za dupli odlazak od Starog Gracka do Gračanice. Prosto, od progona vladike Artemija na njih su zaboravili svi pa čak i oni koji se izdaju za predstavnike SPC. Takav odnos uzurpirane Eparhije identičan je prema svim Srbima na Kosovu i Metohiji, zbog toga slabi moralna podrška, pa čak dobijaju vetar u leđa da se priključe šiptarskom sistemu. Jasno je da bez države, bez medija i bez podrške Crkve, Srbi nemaju potpora i na delu je opšta predaja, ili prihvataju šiptarsku paradržavu ili prodaju imanja. Pojedini Srbi tvrde da među sadašnjim sveštenicima ima onih koji su za procenat Srbima dovodili Šiptare da im prodaju svoje kuće. O tome ću, nadam se, u dogledno vreme prikupiti još dokaza.

*Kako reaguju Srbi na „briselsko“ odricanje vlasti njihove države Srbije i nasilno nametanje šiptarske paradržave za domovinu? Neki učestvuju u tome, ali neki ne…

Briselski dijalog je pošast kakvu Srbija ne pamti. U ovom trenutku on se odnosi na Kosovo i Metohiju, ali jasnim i jakim posledicama i na ostatak Srbije. Ali će, ako bude do kraja sproveden i ispoštovan, u mnogome zapečatiti sudbinu čitave Srbije. Srbima je jasno, još to i osećaju i na svojoj koži, da je u Briselu dogovorena izdaja njih i njihove zemlje. Naravno, potpuno smo svesni šta nam se dešava i znamo da ih je kroz Brisel snašlo veliko zlo. Osim političkih dogovora na najvišem nivou Briselski dijalog se upleo u život svakog Srbina na KiM pojedinačno.

Država je smenila dotadašnje legalno izabrane predstavnike naroda i na njihova mesta dovela svoje ljude. Najveći broj njih je polupismen, ima i nepismenih ali i nešto malo pismenih koji tako potvrđuju da obrazovanje ne podrazumeva i moral. Ali ono što sve njih „krasi“ jeste alavost, bezgranična alavost. Na taj način lokalne vlasti dočepali su se oni kojima je jedini cilj lično bogaćenje. „Videli su da je sve otišlo u propast pa sada samo gledaju ko će više da pokrade od ovoga što je ostalo“ kaže jedan od sagovornika i potpuno je u pravu. Osim njih prisvajanju novca, materijala i humanitarne pomoći domogli su se njihovi najbliži rođaci i stranački saradnici, kojima sve to pripada bez ikakvog kriterijuma.

Iznenađujuće je bilo saznanje da u svim mestima u kojima sam bio i svi sagovornici sa kojima sam razgovarao tvrde isto – pomoć za Srbe na Kosovu i Metohiji koja se šalje završava u rukama malog broja istih ljudi! Upravo to je posledica Briselskog dijaloga, jer je vlast želela da „uposli“ sebi verne ljude i na taj način dovela one koje narod nije birao, a koji su spremni na slepu poslušnost. Zauzvrat se žmuri na sve njihove malverzacije jer su za državu sitne, a u krajnjoj liniji dodatno će pomoći ostvarivanju cilja da svaki otpor u Srba oslabi i da lakše prihvate šiptarsku vlast. Upravo to se i dešava. Kako kažu, ono što rade sada Srbi sa KiM, je samo posledica izdaje koja traje već decenijama i to uglavnom od političara koji su njihovim životima upravljali a – ili nisu bili Srbi ili nisu bila sa Kosova i Metohije.

*Šta je po Vašem mišljenju, posle svih izdaja i pogroma koje su doživeli, potrebno učiniti da bi Srbi opstali na Kosovu i Metohiji, ima li izlaza iz ove situacije?

Danas kada pogledate Srbe koji na KiM još uvek žive, videćete da su to naselja starosedelaca. U naseljima koja su osnovali kralj ili kasnije socijalisti i komunisti, danas u njima više nema Srba. „Prvo su nam (starosedeocima) govorili vi ne znate šta je to komunizam, mi ćemo da vam pokažemo, onda su govorili vi ne znate šta je socijalizam, mi ćemo da vam pokažemo. Danas kažu da ne znamo šta je demokratija, oni će i to da nam pokažu. Ali ono što znamo je da Srba ima sve manje a sada smo pred potpunim nestankom“ kaže jedan od starijih Srba iz Gračanice. A to „oni“ odnosi se na Srbe i Crnogorce koji su živeli „od Kosova, a ne na Kosovu“.

Danas imamo sličnu situaciju koja se objavljuje u mnogo gorem obliku. Starosedeoci su shvatili da su ispali budale verujući raznim političkim vođama i državnim vlastima koje su unazad od Titove Jugoslavije do danas finansirale i finansiraju uglavnom lopove i da su to oduvek svesno radili a danas i potpuno otvoreno. Više ništa nije pitanje izdaje i prihvatanja već borbe za goli život a pored toga sve izraženija je i namera da se prosto ode odavde, napusti ova prokleta zemlja i započne sasvim novi život – sve su ovo reči kosovskih Srba a ne moje, ali ih navodim jer su tačne.

Izlaz, barem teoretski, postoji i te kako. Sve bi moglo da se vrlo brzo dovede u red i narodu vrati pouzdanje. Pre svega moraju im se omogućiti ili posao ili redovna primanja pa makar ne radili ništa, jer najveći broj njih i ne može da radi u svom selu, nema ni šta osim poljoprivrede, ali svoje proizvode ne mogu nikome da prodaju, jer su potpuno izopšteni iz šiptarskih tokova novca i privrede, a država im je i u tu okrenula leđa. Njihov opstanak na ovom prostoru znači i opstanak države Srbije, pa i uz ukinute institucije koje bi morale da se vrate i ponovo uspostave, a oni koji su ih ukinuli da za to ogovaraju pred zakonom.

Srbin iz Kišnice, nadomak Gračanice, kaže da je on tu i neće nigde odatle da ide, napravio je novu kuću i to je njegov pečat da na ovom svetu nije uzalud proživeo ali je na spisku socijalno ugroženih i „proveravam se da li mogu da zadržim decu“. Dakle, osim što nema pomoći u opstanku on je izložen i opasnosti da mu deca, koja su smisao njegovog života, budu oduzeta jer nema mogućnost da se zaposli. Jedna Srpkinja iz okoline Gračanice je izjavila da svoju kuću ne bi menjala za 10 stanova u Beogradu i iskrena je u tome. A njena kuća je prizemna i nedovršena, neomalterisana, i porodica se nalazi na spisku socijalno ugroženih. Ipak, preko puta nje Srbi koji su otišli još 1999. godine, prodali su Šiptarima svoju kuću. Jedino to može da ih ugrozi a to niko ne želi da spreči.

Ako bi se omogućilo obavljanje manjih privrednih delatnosti, na primer manji pogoni i repromaterijal za proizvodnju plastične ambalaže, recimo samo zatvarača za flaše, a da fabrike i proizvođači na tlu centralne Srbije imaju obavezu otkupa tih proizvoda koji su im ionako neophodni, veliki broj porodica bi ostao da tu živi. Nacionalni duh bi ojačao tek povratkom kanonskog episkopa na Kosovo i Metohiju ali patrijarh koji podržava i Bogu zahvaljuje na Aleksandru Vučiću koji je počinio najveću izdaju u istoriji Srbije, ne uliva nadu da bi mogao stvari u Crkvi vrati u kanonski poredak.

Bez podrške države i Crkve narod neće moći još dugo da opstane i bojim se da ćemo o Srbima na Kosovu i Metohiji govoriti samo kao o uspomenama, jer i onaj broj koji bude ostao u najvećoj meri će dobrovoljno biti „poturčen“ odnosno na neki od načina će raditi u korist šiptarske NATO tvorevine, te političke i bukvalno masovne grobnice srpskog naroda.

Razgovarala: Biljana Diković

kmnovine.com