Izbori su došli i prošli. Pobednik može da likuje, onaj ko je izgubio ima pravo da se ljuti. Opozicione stranke, a one su prevashodna tema ovog kratkog teksta, su pokazale sve što imaju, a još više ono što nemaju.
Ono sa čim su sve opozicione stranke u suficitu su političke ambicije bez pokrića, promašeno i neinventivno vođstvo, izrazito loše stranačko ustrojstvo. Ima još, naravno, ali da ne gubimo vreme.
Kada je u pitanju deficit, opozicija je tek s njim u suficitu. Manjak integriteta, najočigledniji u činjenici da su stranke pristale na izbore pod ovako nenormalnim i neravnopravnim uslovima, tragičan manjak kvalitetnih ljudi, očajna stranačka infrastruktura, nedovoljan rad na političkom obrazovanju članstva, nedostatak novca, užasan tretman u medijima. Nije to sve, ali je i ovo previše za bilo kakav iskorak napred.
Ako ima makar malo poštenja i dobronamernosti, opozicione stranke, čak i one koje su uspele da se domognu parlamenta, morale bi da uđu u ozbiljno samopreispitivanje i dubinske unutrašnje reforme koje će rezultirati uozbiljavanjem celokupne političke scene. Ovako, svi od reda podsećaju na Crvenu zvezdu u Ligi šampiona, za koju se molimo da utakmicu završi sa koliko toliko prihvatljivim brojem golova u svojoj mreži.
Zvezda, koliko god igrački i taktički bila inferiorna, ipak igra svoje traumatične mečeve pod ravnopravnim uslovima. Sudije sude prilično objektivno, VAR i gol tehnologija rade svoj posao, gledaoci mogu da vide svaki detalj po deset puta. Zbog čega onda naša polupana opozicija, za razliku od Crvene zvezde, mora da prolazi kroz ovakvu predizbornu i izbornu golgotu? Protivnik je jači, ima veće resurse, pre svega one u novcu, moći, medijima i ljudima, i u velikoj je startnoj prednosti. Čemu onda sav ovaj izborni teror stranke koja ima više članova nego najjača opoziciona lista birača?
Biće da ni njima, SNS-u i njenom nenominalnim šefu, u stvarnom životu ne cvetaju ruže i da su toga svesni. Zbog toga medijski linč i svakovrsna tortura prema svakom ko drugačije misli, totalni medijski teror jednog čoveka i njegove kamarile, pritisci, pretnje, obećanja, ucene, ugovori o radu na po tri meseca, kapilarni glasovi, kol centri, lažni analitičari i kao šlag na tortu uvezeni glasači koji, valjda, treba da uravnoteže naš spoljnotrgovinski bilans, pošto smo u velikom suficitu izvoza u odnosu na uvoz.
Na sve to, i nakon svega što su videli ne samo građani Srbije već i brojni međunarodni posmatrači minus nesrećni Bilčik, deo opozicije, i to onaj koji je računao na osvajanje vlasti u prestonici, traži ponavljanje izbora samo u jednom, i to baš tom gradu.
Tražiti ponavljanje izbora samo u Beogradu je legitimno, ali je u najmanju ruku i licemerno. Jer, ako je 40.000 „uvezenih glasača“ kompromitovalo izborni proces u glavnom gradu, koliko ga je tek kompromitovalo držanje miliona ljudi u unutrašnjosti u neviđenom medijskom mraku, pod pritiscima i ucenama?
Tražiti ponavljanje izbora samo u Beogradu je legitimno, ali je u najmanju ruku i licemerno
Zbog toga bi jedini logičan i pošten zahtev ne samo prozapadne, već i ostatka opozicije, kao i svih građana kojima je, bez obzira na političke naklonosti stalo do ove zemlje, morao biti poništavanje izbora na svim nivoima, stvaranje novog izbornog okvira u naredna tri meseca, čišćenje biračkih spiskova od nepostojećih glasača, potpuno ravnopravni medijski uslovi na svim medijima u periodu predizborne kampanje, najstroža i ozbiljnim sankcijama opremljena zabrana funkcionerske kampanje, eliminisanje iz izbornog procesa stranaka koji vrše bilo koju vrstu izbornog podmićivanje ili zastrašivanja. Nakon toga, svi lokalni i parlamentarni izbori u maju kao jedino normalno, smisleno, pošteno i održivo rešenje. Sve drugo je farsa koja vodi potpunom nestajanju i ovih mrvica preostalog opozicionog političkog kredibiliteta.
autor:Dragan Dobrašinović
Da je bilo muvanja sa listama građana koji imaju pravo glasa, sa umrlim sugrađanima sa istih lista takođe, da je dovlačena „gomila“ ljudi iz susednih država, naravno na troškk srpskog budžeta, da bi glasali za AV, mućke kod brojanja glasova, podmićivanje penzionera, mladih i socijalno ugroženih dodatnim plaćanjima, da se „neuknjiženi vlasnik Srbije AV“ nije skidao sa TV ekrana itd. itd. BILO JE.
I -šta sada? Da se ponove izbori? Naravno da vlast to neće dopustiti. A i da dopusti- šta onda? Ponoviće se iste manipuacije, krađe i prevare kao i više puta do sada. I ko nam garantuje da onda neke partije -ukoliko se pre izbora kako-tako ne ujedine i ne nastupe kao JEDNA LISTA- možda neće proći cenzus koji su sada prošli? Srbiju može da spasi samo EU oštrim pretnjama ili uvođenjem strogih mera na svim nivoima- pa i sankcija, zabrane kretanja naših lopovskih političara po svetu- ili da ONI organizuju nove, ponovljene izbore. EU to neće učiniti jer im AV totalno odgovara. Rasturiće Srbiju, priznati Kosovo kao separatnu šiptarsku državu, dodatno rasprodati ili ispoklanjati sve srpske resuse, dozvoliti iskopavanje litijuma i trovanje Srbadije, strancima dati za dobar mito i Telekom i Elektroprivredu i, i, i… Lista je bez kraja. Zato nama nema pomoći ako se ne držimo stare srpske izreke „uzdaj se u se(be) i u svoje kljuse“! Masovnim protestima na trgovima i ulicama u cilju obaranja vlade i kroz duže generalne štrajkove na svim nivoima, telima sprečavati kretanje političara da budu primorani da džudže u svojim viletinama na Dedinju ili stančugama itd.
Ali- ništa od svega toga. Srbi su toliko razjedinjen narod- pogotovo penzioneri, koji će se opet prodati za pišljivih 20.000 dinara koje će im od narodnih, znači i njihovih para, „pokloniti“ Aleksandar Vučić! A, penzionere nije briga odakle dolaze te pare- naime od zajmova. Neće ih oni vraćati, vraćaće ih njihovi unuci ili praunuci. I-to je to!