Srbija nije u lakoj poziciji, ali rešenje svakako nije u podsticanju panike i straha kako bi se stvorio ambijent obmane i odrešenih ruku da se Rusiji uvedu sankcije, uprkos jasnom stavu naroda
Već izvesno vreme se u javnoj komunikaciji u Srbiji generišu panika i atmosfera straha u svetlu savremenih događaja u svetu. Generisanje panike, zabrinutosti, sudbonosnih odluka i atmosfere straha uglavnom dolazi od medija za koje se veruje da su bliski političkoj eliti ali ništa manje i od vlasti i samog njenog vrha. Panika i strah, međutim, ne mogu da reše nijedan problem a živimo u vremenu kada su preko potrebni pribranost, izvorna narodna snaga i dominacija činjenica, a ne emocija i dnevnopolitičkih preživljavanja.
Tačno je da je Srbiji, kao i celom svetu, teško, ali panika nije rešenje. Širenje panike i straha može da kupi politički dan, i to samo taj dan, ali ne može pomoći dugoročno. Naprotiv. Posledice po društvo, ne samo ekonomske nego suštinske, su ogromne. U društvo se unosi nesigurnost i strepnja što mnogi ljudi, već izmučeni svakodnevnim životom, ne mogu da izdrže. Nedavno je, na primer, samo u jednom danu u Srbiji bilo pet svirepih ubistava, i to bližnjih. Trebalo bi postupati mnogo opreznije. Društva su, kao i ljudski organizam, složeni i osetljivi mehanizmi. U trenutku kada obole, tada je najčešće kasno za lečenje.
Srbija zaista jeste suočena sa hibridnim ratom, koju protiv nje pre svega vodi Zapad, kao i sa serijom specijalnih operacija. U svetlu aktuelnog političkog ambijenta, javnosti se nameće uverenje da je sve to zbog neuvođenja sankcija Rusiji, što Zapad zahteva od Srbije. To je samo deo objašnjenja.
Ko dojavljuje „bombe”?
Problemi su počeli mnogo ranije i imaju suštinske uzroke u modelu društva i nerazumevanju mesta Srbije u aktuelnim međunarodnim pomeranjima. Tačno je da su dojave o podmetnutim bombama krenule sa avionskim letovima za Rusiju. Srbija je uz Tursku – ako se prihvati da je Turska evropska zemlja – jedina država u Evropi koja održava avionski saobraćaj sa Rusijom, pa se akcija dojava o bombama može dovesti u direktnu vezu sa sankcijama.
Onda je usledila serija dojava o bombama postavljenim u školama, tržnim centrima, aerodromima pa čak i u vodovodu. Na sreću, ispostavilo se da bombi nema. To sugeriše da je ipak reč o široj specijalnoj operaciji čiji je cilj unošenje nemira, nesigurnosti i panike među građane Srbije. Dominantno uverenje je da je sve to zbog neuvođenja sankcija, ali se i dalje ne zna, ili barem to nije saopšteno javnosti, ko bi mogao da stoji iza tih dojava.
S obzirom na tehnologiju takvih operacija, kao i ulogu medija i političara, onda ipak ima nekih sumnji. Tako je jedan dnevni list, za koji se veruje da je blizak zapadnim centrima moći, odmah „saznao“ i na naslovnoj strani objavio da su dojave, odnosno imejl poruke, došle iz Rusije. Već idućeg dana je isti taj list objavio da se ipak ne zna odakle su poslane. Potom, jedan drugi medij istog vlasnika otkriva da su tekstovi pretećih poruka identični sa porukom masovnog ubice iz ruskog grada Perma, koji je prošle godine ubio 19 studenata Državnog univerziteta.
Mediji takođe pričaju kako nepoznata osoba preti građanima Srbije i predstavlja se kao član grupe Anonimusi „najavljujući osvetu zbog navodne otvorene podrške Rusiji“ u ukrajinskom ratu. Ta je pretnja kasnije obrisana sa Tvitera. Već viđeno širom sveta, sve liči na stari zapadni udžbenik koji se vodi principom: zaplaši i osiromaši, pa onda radi šta hoćeš.
Službe bezbednosti su ipak dugo ćutale. Onda se MUP oglasio da su ti brojni imejlovi poslani sa 19 adresa i to iz Poljske, Gambije (zemlja u Africi), Irana, Nigerije, Ukrajine, Slovenije i Rusije. U stvari teško se može saznati ko je stvarni pošiljalac, iako je Srbija uložila milione evra u opremu za borbu protiv sajber kriminala. Jednostavno, takva je današnja tehnologija. U svakom slučaju jasno je da to nije poslao neki usamljeni amater-zaljubljenik u kompjutere, to je organizovana akcija. Brza uverenja koja nude predstavnici vlasti, kao premijerka Ana Brnabićm na primer, da je to sve zbog problema sankcija Rusiji takođe bude sumnju da li je možda i „duboka država“ u Beogradu upletena u te u osnovi terorističke akcije sa političkim ciljevima. To bi čak moglo da bude i ključno pitanje. Ali da li neko zaista misli da je serija terorističkih poruka može da natera Srbiju da uvede sankcije? Ili je posredi nešto drugo?
Dramatične tvrdnje
Na takav ambijent se onda nadovezuje serija skoro dramatičnih saopštenja i izjava vrhova vlasti u Srbiji. Tvrdi se, na primer, da bi Srbija „desetostruko bolje živela da je uvela sankcije Rusiji“. Da li je to baš tako? Sankcije, ove najnovije i najdrastičnije, su krenule u drugoj polovini februara, pre dakle tri meseca. Nije valjda da je zbog neuvođenja sankcija za samo tri meseca kvalitet života u Srbiji opao za deset puta? Pa onda da poruka da Srbiji sledi „najteže vreme od 1944. i 1945. do danas“. To je preterivanje u funkciji stvaranja panike.
Vlast u sve to uvlači i Srpsku pravoslavnu crkvu koja se „moli da pomogne da svi shvate koliko smo u teškoj situaciji“. Govori se i o narednoj zimi. Zašto bi ta zima bila teža od prethodne ako Srbija ne uvede sankcije? Samo, kako nonšalantno saopštava ministarka energetike, što će biti skuplje.
Tvrdi se, takođe, kako neće biti dovoljno hrane a Srbija istovremeno izvozi, na primer, pšenicu. U stvari, izjave oko hrane su najkontroverznije. Jednog dana se kaže da će biti hrane, a drugog da neće, i tako redom. Jedido što se ne menja je stav da zbog svega toga moramo ka Evropskoj uniji. U toj „seriji“ su i priče o poskupljenjima koja su, međutim, počela znatno prije izbijanja rata u Ukrajini.
Govori se i da je neuvođenje sankcija Rusiji ugrozilo „strane investicije“ i mogućnosti podizanja novih kredita. Ali, investicije su generalno opale u celom svetu i pre Ukrajine, a tada su počele i restrikcije kreditiranja. I povrh svega toga pominju se pritisci oko Kosova i Metohije, kao da su oni nešto novo, i sa sankcijama i bez sankcija. Važno je istaći da su, zbog neuvođenja sankcija, poslovni ljudi iz Rusije već otvorili 836 kompanija u Srbiji. I to su strane investicije. Razlika je samo u tome što za njih Srbija ne mora da diže kredite da bi ih finansirala kao što je to slučaj sa onima koje dolaze iz EU.
Među tim novootvorenim ruskim kompanijama najviše je onih iz informacionih tehnologija. To bi moglo da bude veoma zanimljivo jer su Rusi veoma jaki u tome, oni su uostalom izmislili i Gugl i Skajp, i bili nekada presudni za razvoj finske Nokije. Za ilustraciju, takozvana nova Silikonska dolina u Izraelu je sada jedna od najjačih u svetu pre svega zahvaljujući stručnjacima koji su došli iz Rusije.
Stare mantre
I onda, kao prema udžbeniku, dolazi neko iz Brisela u Beograd, ovoga puta predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel. Predsednik Srbije je izjavio da je Mišel na „veoma snažan način izrazio očekivanja i želju da se Srbija priključi sankcijama protiv Rusije“. A Predsednik onda kaže da je cilj Srbije punopravno članstvo u EU i da „nedvosmisleno idemo ka EU. Unija je najznačajniji partner“. Šta bi to moglo da znači u aktuelnoj situaciji oko sankcija Rusiji?
Kao i obično kada je reč o EU, usledio je povratak staroj mantri ekonomije. Tako je tokom Mišelove posete saopšteno da je trgovinska razmena Srbije i EU u prva četiri meseca ove godine porasla za 33 odsto. Saopšteno je takođe da EU učestvuje u ukupnoj trgovini Srbije sa više od 60 odsto. To, kako se tvrdi, govori o značaju EU za Srbiju, jer investicije iz Evrope u ukupnoj strukturi investicija u Srbiji učestvuju sa 67 odsto.
Ali, u baratanju tim podacima potiskuje se činjenica da je Srbija uvoznička zemlja, pa je uglavnom reč o uvozu evropske robe koji se finansira kreditima, a onda i ti krediti učestvuju u podacima razmene. Takođe, deo inflacije u Srbiji je posledica tog uvoza, jer sa njime uvozi i inflacija iz evropskih zemalja. Uprkos tim podacima, činjenica je da u srpskoj javnosti sada preovladava negativan stav prema EU, što ne bi trebalo da bude iznenađenje zbog politike Brisela. Trebalo bi podsetiti da je u nedavnom istraživanju predočeno da je po prvi put većina građana Srbije je protiv ulaska u EU. Britanski analitičar Timoti Les smatra da bi većina građana Srbije više volela da ostane neutralna u sukobu koji uključuje njihova dva glavna strateška partnera. Oni, takođe, ocenio je Les, ne cene moćne članice EU, poput Nemačke, koje koriste pitanje međunarodna članstva Kosova kako bi izvršile pritisak na Srbiju da sankcioniše Rusiju. On pretpostavlja da će bes građana dostići kriznu tačku „ako predsednik Srbije odluči da je pritisak prevelik da bi mogao da se izdrži, i popusti pred zahtevima EU“. Ipak, „ishod ove drame nije siguran“, kaže Les.
Nemilosrdne ucene
Pritisci ili kako se to sada zove „očekivanja“ EU da Srbija uvede sankcije sve više poprimaju oblik nemilosrdnih ucena. A ogromnoj većini građana Srbije, što pokazuju istraživanja, jasno je da uvođenjem sankcija štetu neće imati Rusija nego sama Srbija. A istovremeno sama EU, koja u realnosti još nije prekinula saradnju sa Rusijom u pojedinim oblastima, ne može da se usaglasi prema svim sankcijama. Zato i ne bi trebalo da čudi narastajuće neraspoloženje javnosti Srbije prema „konceptu EU integracija, posebno ovakvom kakav je danas: nepostojeći, nepartnerski, praktično ucenjivački“. Na žalost, izgleda da EU još uvek ima mnogo ucenjivačkog kapaciteta prema Srbiji.
To je stvarni ambijent koji ne može promeniti generisanje panike i straha, već samo može da dodatno razbije socijalno tkivo Srbije. Nepotrebno je plašiti ljude jer narod najbolje zna kako je teško, i to još odavno. I ne bi trebalo vređati njihovu spremnost da izdrže u interesu svoje države i slobode. Ljudi su svesni da je situacija teška, ali ne zbog neuvođenja sankcija Rusiji. Umesto panike i straha, građane Srbije treba ohrabriti i sa verom u potencijal sopstvenog naroda stvarati klimu mogućnosti za izlaz iz sada već začaranog kruga geopolitike.
U svetlu te geopolitike trebalo bi da se zna da Srbija bez veza sa Rusijom i Kinom nije uopšte bitna za Zapad. Ako bi bila progutana, Srbija bi u očima Zapada izgubila značaj i postala samo još jedna kolonijalna provincija koja može da se održava „za šaku dolara“ rasutu među njenom političkom elitom. U prevodu, sve što se govori je manipulacija, a stvaranje panike i straha je ambijent obmane i odrešenih ruku da se radi protiv interesa naroda.
Utisak je da politička elita Srbije ipak nema snage da se odupre nametanju spoljnih zahteva, i da samo nastoji da kupi vreme. Stalno ponavljanje da je strateški cilj članstvo u EU u postojećima okolnostima nije politika, nego propaganda. Mnogi, međutim, veruju da je sve to „projekat“ kako bi se javnost pripremila za uvođenje sankcija Rusiji, jer vlast dobro zna da je veći deo Srbije protiv toga.
autor:Siniša Ljepojević je novinar, publicista i dugogodišnji kolumnista Novog Standarda.
Naslovna fotografija: Tanjug/Rade Prelić
