Dragi sugrađani, srećna vam još jedna Nova godina. Ne bi bilo loše napomenuti u ovako svečanom trenutku, da mi zapravo i nemamo razloga za malodušnost. Pripadamo narodu koji ima čak dve nove godine, i ko zna možda je to naša komparativna prednost u eri postindustrijskog kapitalizma, to je velika šansa za turizam. Zamislite luksuzni katalog neke francuske agencije, i na naslovnoj strani čista egzotika :
Na Bregovićevom koncertu 8.000 građana
„Dve nedelje nezaboravnog provoda u zemlji čuda na ne više tako brdovitom Balkanu“ , a onda sitnim slovima, objašnjenje da su u cenu uračunata čak dva dočeka, i dve reprize( ne znam da li iko na svetu može da shvati šta je to repriza nove godine). Za one kojima ova objašnjenja nisu dovoljna, na drugoj strani poveći tekst pod naslovom: „ Upoznajte grad koji je stao“, ili još bolje, dočekajte 1993. u prelepom i ne baš tako čistom gradu ( čistoća i uređenost odraz su zapadne dekadencije, izvrnuti kontejneri su tako cool, ono… kao… hipsterski). Ima nešto još važnije, na šta bi trebalo da smo ponosni, dragi sugrađani. Naime, malo gradova u svetu mogu da se pohvale da su u nečemu najbolji. Naš grad je najbolji u čekanju. Čekamo Vođu, investiroa, platu( neko dva meseca, neko četri, a neko i godinama), bolje dane, smenu vlasti, a nekih četrdesetak tisuća sugrađana čekaće da u ponoć Srpska majka zapeva „ Moj Beograde“ .
Nakon urnbesne žurke pijani stranac i pijani Nišlija, slučajni poznanici zapodenuće razgovor, u prelepom postmodernom scenskom okruženju( gomilu plastičnih dvolitarki i hiljade limenki svetskih a naših brendova, sakupljaju najsiromašnije Nišlije).
Stranac: „Sjajna svirka druže, kakva energija, veseli, komunikativni ljudi, a žene… sjajno!“
Nišljija: „ Daj sto kinti za pivo, pa idemo kod koleginica na after“. Prođe i Nova godina. Sutra repriza.
Vladimir Videnović
gradjanin.rs
