Urednik ekonomskog sadržaja
Ako želimo brže stope ekonomskog rasta, ključ leži u primeni novih tehnologija za proizvodnju novih proizvoda koje trenutno ne proizvodimo.
Trenutna tehnološka struktura industrije u Srbiji prilično je nepovoljna – najveći deo proizvodnje odvija se u tehnološki najmanje zahtevnim industrijskim granama. A bez specijalizacije, rasta produktivnosti i penjanja na tehnološkoj lestvici neće biti ni preko potrebnog ekonomskog rasta, a sa time ni viših plata.
Niska tehnološka struktura i malo promena
Prema postojećoj metodologiji Evrostata, u industrijske grane visoke tehnologije spada proizvodnja farmaceutskih, računarskih, električnih i optičkih proizvoda. U srednje-visoke računa se proizvodnja hemijskih proizvoda, električne opreme, motornih vozila i saobraćajne opreme; u srednje-niske guma i plastika, nemetali, koks i nafta, metalni proizvodi i osnovni metali; a u niske tehnologije spadaju prehrambeni proizvodi, piće, duvan, tekstil i odeća, koža, drvo, papir, nameštaj i ostalo.
Kao što nam podaci pokazuju, u periodu 2015-2019. nije došlo do poboljšanja tehnološke strukture srpske privrede. Proizvodnja u celom sektoru industrije je rasla, ali je odnos industrije različitih tehnoloških karakteristika ostao prbiližno isti. U odnosu na 2015, neznatno je smanjeno učešće industrija sa niskom tehnologijom a povećano učešće onih sa srednje-niskom tehnologijom. Ali ovaj pomak je bio previše mali da bi imao neke značajnije posledice po celu industriju. Prerađivačka industrija u Srbiji i dalje se dominantno bavi proizvodnjom proizvoda sa niskom dodatom vrednošću i sa niskim nivoom potrebne tehnologije.
Stanje je još poraznije kada se pogleda zaposlenost: u oblastima niske i srednje-niske tehnološke složenosti zaposleno je preko 73% ukupnog broja radnika u prerađivačkoj industriji. Tek nešto više od 12,000 radnika radi u industrijskim granama visoke tehnološke složenosti.
Ovo dodatno opisuje Indeks ekonomske kompleksnosti Univerziteta Harvard. Ovaj indeks se računa na osnovu tehnološke složenosti izvoza – što je neka zemlja više rangirana, to je udeo tehnološki zahtevnih proizvoda u njenom ukupnom izvozu veći. Srbija se na ovom indeksu 2005. plasirala na 35, 2010. na 39.mestu, a 2018. na 38. mestu. Drugim rečima, nismo zabeležili nikakav pomak i pored ogromnih promena do kojih je došlo u našoj privedi tokom prethodnih 15 godina. Istovremeno, Kina je na ovom indeksu napredovala u istom periodu sa 29. na 18. mesto, a Vijetnam sa 88. na 52.
Zašto je tehnološka kompleksnost važna?
Prosperitet je povezan sa specijalizacijom u proizvodnji i podeli rada. Određeni proizvodi kreiraće se tamo gde za to postoje apsolutne ili komparativne prednosti: banane ćemo tako gajiti u Ekvadoru a maline u Srbiji zbog klime, dok će tekstilna industrija cvetati u Bangladešu ili Senegalu sa brojnom i jeftinom radnom snagom, a ne u Švajcarskoj gde je radnika malo ali su zato dobro obrazovani. Specijalizacija u proizvodnji između pojedinačnih kompanija dovodi do rastuće kompleksnosti privrednog sistema, dovodi do rasta produktivnosti u proizvodnji a time i do rasta dohotka. Stoga i ne treba da nas čudi da siromašne zemlje proizvode uglavnom proste proizvode – osnovne rude i slične sirovine, dok bogate zemlje te sirovine i poluproizvode pretvaraju u skuplje proizvode kao što su avioni ili pametni telefoni.
Nivo ekonomske kompleksnosti (meren tehnološkom kompleksnošću proizvoda za izvoz) direktno je povezan sa trenutnim nivoom dohotka. Naposletku, ekonomski rast je prvenstveno posledica povećanja produktivnosti. Drugim rečima, ako želimo brže stope ekonomskog rasta, ključ leži u primeni novih tehnologija za proizvodnju novih proizvoda koje trenutno ne proizvodimo. Razvijene zemlje za ekonomski rast moraju da pribegnu razvoju potpuno novih tehnologija ili novih proizvoda – manje razvijene zemlje, među koje spada i Srbija, mogu da se razvijaju jednostavnim prenosom tj. kopiranjem već postojeće tehnologije iz tih razvijenijih zemalja.
Srbija ima viši nivo ekonomske kompleksnosti nego što bi se to moglo pretpostaviti na osnovu našeg trenutnog dohotka. To je loša vest i znači da ćemo u budućnosti moći da računamo na niže stope rasta, jer će biti relativno teže primeniti nove tehnologije i početi sa proizvodnjom drugih, tehnološki zahtevnijih proizvoda.
Trenutna struktura privrede može da ima dugoročne efekte
Ekonomski sistem bazira se na znanju – prvenstveno povezivanju specifičnih znanja velikog broja pojedinaca u jednu funkcionalnu celinu. Zato je i tehnološka kompleksnost privrede nešto što se ne razvija pod državnim diktatom, već je plod godina i decenija akumuliranog prethodnog znanja. Stoga proizvodna struktura neke privrede spontano evoluira, prvenstveno širenjem proizvodnje na nove ‘’bliske’’ proizvode, čija tehnologija se ne razlikuje previše od one koja se već koristi i za šta već postoje znanja koja se primenjuju. Drugim rečima, ako se u nekoj privredi proizvodi guma, u nekom trenutku će se otpočeti i sa proizvodnjom proizvoda od gume, kako gumenih čizama tako i guma za automobile. Ako postoji drvna industrija, verovatno je da će se u nekom trenutku pokrenuti proizvodnja nameštaja i tako dalje.
Ovo za nas nije dobra vest – ako stanje u tehnologiji uslovljava budući razvoj, to znači da ćemo vrlo teško uspeti da, iz situacije u kojoj proizvodimo uglavnom proizvode niske i srednje-niske složenosti, iskoračimo u proizvodnju proizvoda visoke tehnologije. Retki su slučajevi brzih tehnoloških transfera i penjanja industrije uz tehnološku lestvicu u oblastima gde za to nisu postojali neki od pomenutih preduslova, prvenstveno se razvija već postojeća ‘’bliska’’ proizvodnja. Prema tome, nas posledično čekaju i niže stope ekonomskog rasta, kroz sporo i mučno uspinjanje na lestvici dohotka. Zbog toga je neophodno da buduće ekonomske politike moraju da na umu imaju posebno pitanje transfera tehnologije, otklanjanja barijera u poslovanju i razvoju obrazovanja, da bi se smanjile prepreke u razvoju, prenosu ili pripremi tehnologije kroz našu privredu.
Izvor: Talas
