Došli smo u vreme kada treba štititi takvog pesnika kao što je Njegoš. Ne samo od napada i odrednica na koje nije nikada ni pomislio, a kamoli zaslužio, već od nemara i odnosa prema njegovom pesničkom delu i značaju.
Ovim rečima akademik i pisac Miro Vuksanović objašnjava razloge za iniciranje Srpskog pokreta Njegoš u Srbiji.
Srpski pokret Njegoš trebalo bi da nastavi tradiciju istoimenog pokreta u Crnoj Gori, koji kroz okrugle stolove i manifestacije više od decenije neguje sećanje na Petra II Petrovića , kao i Književnog udruženja „Njegoš“, koje svake godine održava manifestaciju u čast ovog pesnika i vladike.
Inicijativni odbor za osnivanje Srpskog pokreta Njegoš u Srbiji sastao se u Srpskoj književnoj zadruzi, a sastanku su pored Vuksanovića prisustvovali akademik i pesnik Matija Bećković, predsednik Srpskog pokreta Njegoš u Crnoj Gori i inicijator za njegovo osnivanje u Srbiji Branislav Baćović, književnik Milutin Mićović, brigadni general Mihailo Zogović, upravnik Srpske književne zadruge Duško Babić, privrednik Nenad Vujanović, profesor istorije Nemanja Delić i profesor filozofije Časlav Koprivica.
„Saglasili smo se o osnivanju Srpskog pokreta Njegoš i predložili da profesor Časlav Koprivica bude predsednik njegovog odbora. Sada predstoji da se uspostave pravila, statut, da se pokret registruje i konstituišu njegovi organi“, kaže za Sputnjik Miro Vuksanović.
Njegoš se izučava sve manje
U Srbiji od 2005. godine postoji Njegošev odbor Matice srpske čiji je Vuksanović potpredsednik, uz Matiju Bećkovića :
„Crna Gora je konačno dobila Njegošev dan kao državni praznik. To je dan kulture. Mi ovde svake godine 13. novembra, na dan njegovog rođenja, organizujemo u Matici srpskoj određeni program. Svake treće godine imamo naučni skup posvećen Njegoševom delu. Izašlo je pet zbornika sa tih skupova i uskoro će i šesti“.
Ove godine, kada se navršilo 210 godina od Njegoševog rođenja održan je naučni skup „Izdanja Gorskog vijenca“, na kome je predstavljeno kako je čuveni spev živeo od prvog objavljivanja 1847. do danas, njegov odjek, uticaj i značaj.
„Ispostavilo se, bar ja imam takav utisak, da što je više katedri za srpski jezik, to se Njegoš predaje sve manje. U lektiri je simbolično zastupljen, tako da se Njegoševo delo gubi iz središta pažnje kao što je, uostalom, i ukupna srpska književnost poprilično potisnuta danas“, upozorava Vuksanović.
Zaboravljamo svoje pretke
Pitanje kako smo došli do toga da Njegoša branimo od nemara nije, smatra Vuksanović, samo za pisce i proučavaoce književnosti, već i za istoričare, sociologe:
„U osnovi toga je naš odnos prema tradiciji, prošlosti, civilizacijskom putu koji smo prešli. U trci savremenog doba čovek vidi samo sebe i ono što mu je potrebno. Zaboravlja ono što je bilo ranije i odakle se on kao takav u ovoj civilizaciji našao, ko je za sve to zaslužan. Nije redak slučaj da zaboravljamo svoje pretke, njihove zasluge, ne samo u književnosti nego u svim oblastima. U toj nemarnosti se našao i Njegoš, iako još uvek postoji odjek o njemu kao vodećem srpskom pesniku. Međutim, to se ne dokazuje činom onamo gde bi trebalo, u školi, pozorištu… Ukoliko se nepodeljno ne misli da je Njegoš vodeći srpski pesnik, onda sa nama nešto nije u redu“.
Kada se tako odnosimo prema Njegošu, šta drugi srpski pisci i umetnici da očekuju, pita se Vuksanović:
„Tu je osnova ovog pokreta – da se, s jedne strane, Njegoš zaštiti od nepravednih kvalifikacija koje mu se daju i koje nisu prestale i, s druge strane, da se izučava njegovo delo onako kako zaslužuje. Pokret treba da doprinese da Njegoš bude više pred savremenim svetom, nego što danas jeste“.
Njegoševa kapela
Ono što je jedino živo u razgovorima o Njegošu, primećuje Vuksanović, jeste odnos prema njegovoj kapeli:
„Stalno se govorilo o vraćanju te kapele, srušene sedamdesetih godina, na Lovćen, ali evo prošlo je od tada pola veka. Kamen te kapele prenet je na Ivanova korita pod Lovćen. To je danas obična gomila kamenja koja zarasta i niko o tome ne vodi računa. Interesantno da se o tome pola veka govori, a ta gomila stoji kao da je gore bila napravljena neka koliba, a ne da je reč, u nekom smislu, o svetom književnom, poetskom kamenu, koji bi trebalo tražiti da se vrati na svoje mesto, gde ga je Njegoš postavio“.
Vuksanović smatra da ne treba rušiti mauzolej, koji je podignut na Lovćenu:
„Meštrovićevo delo treba da ostane kao spomenik jednog vremena, a pored samog mauzoleja na vrhu Lovćena ima mesta za tu skromnu, malu kapelu, da se u njoj postave Njegoševe mošti koje su ispod mauzolejske gromade, u mraku, do kojih se jedva dolazi“.
Njegoš metafora za ukupno srpstvo
Inicijator za osnivanje Srpskog pokreta Njegoš u Srbiji Branislav Baćović ističe da će on imati sličnu misiju kao u Crnoj Gori – da se srpsko etničko biće osnaži duhovno, kulturno i materijalno, kao i da se srpska samosvest razvija i učvršćuje na osnovama dela Petra Drugog Petrovića Njegoša, uveren da je srpska kultura jedinstvena bez obzira na državne granice.
Njegoš se još tokom života, kada je napisao „Gorski vijenac“ i „Luču mikrokozma“, utvrdio na mestu objedinitelja srpske kulture na svim prstorima, nezavisno od granica.
„Nikada nije bilo sporno da je Njegoš metafora za ukupno srpstvo, ali kroz vremena sve ide talasasto pa tako i odnos prema Njegošu. Mi smo sada u krizi u razumevanju trajnih nacionalnih vrednosti i to je onda zahvatilo čak i Njegoša. Uostalom, danas se polemiše sa svim i svakim. Nema nedodirljivih ni u jednom prostoru. Danas pojedinci polemišu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, na primer. Dobro je da postoje razgovori i da se čuje više mišljenja, ali nije dobro da se ruši ono što je davno ustanovljeno kao velika vrednost, jer postoji mogućnost da kao narod ostanemo bez duhovnih i kulturnih vrednosti. To je vrlo opasan put“, zaključuje akademik Miro Vuksanović.
