Novi dokazi da je Sveti Sava bio prvi srpski patrijarh

Pisao sam o tome da verovatno nije bilo spaljivanja moštiju Svetog Save, međutim istraživanje Zakonopravila me je navelo na još jedno otkriće a to je da je Sveti Sava najverovatnije bio prvi srpski patrijarh. Cilj ovog teksta je da predstavi skoro nepoznate fizičke dokaze za ovu tvrdnju široj publici.

Da, dobro ste me razumeli postoje dokazi da je Sveti Sava pored toga što je bio Prvi srpski arhiepiskop, takođe bio i prvi patrijarh srpski.

Prvi put sam za ovu tvrdnju čuo u Hilandaru, međutim tada nisam bio dorastao toj informaciji. Kasnije sam na ovu tvrdnju opet naišao u radu Živojina Andrejića (evo ga ovde). Ukrštajući njegov nalaz sa mojim proučavanjem Zakonopravila došao sam do zaključka da je ova tvrdnja najverovatnije tačna.

Dva ključna fizička dokaza koja postoje na ovu temu su: freska Pećke patrijaršije na kojoj je Sava prikazan kao patrijarh i rad dr. Danice Popović o potpuno nepoznatom Krstu Svetog Save iz Pijence.

Krst Svetog Save u italijanskom gradiću Pijenca

Pijenca je mali italijanski gradić u Toskani. Tamo se u crkvenom muzeju nalazi za našu istoriju neprocenjivo blago – krst Svetog Save na kome piše da je on prvi srpski patrijarh.

Ovaj dokaz je izuzetno važan pre svega zbog toga što je taj krst Vatikanu prodao Toma Paleolog brat vizantijskog cara Konstantina XI Dragaša. Papa Pije II je pored ovog krsta od Tome 1460. kupio i desnu ruku Jovana Krstitelja koja je takođe bila u posedu Svetog Save a danas se nalazi u Sieni (Italija).

Interesantno Pijenca je naziv dobio od pape Pija II, koji je promenio ime gradu u Pijenca jer je to bio gradić gde se Pio odmarao od obaveza u Rimu. Pre nego što je postao papa napisao je poznati srednjevekovni erotski roman i više erotskih priča, a kao papa je bio veoma zainteresovan za krstaške pohode. Papa Pije II je vodio krstaški rat u Poljskoj, osnovao je prvu biskupiju u Ljubljani i nagovarao Vlada Drakulu i Đurđa Skenderbega da napadaju Turke.

Toma Paleolog je bio despot grčke oblasti Moreja, njegova majka je bila Jelena Dragaš tako da je on bio pola Srbin, pola Romej. Njegova ćerka Helena Branković je bila žena Lazara Brankovića (sin Đurđa Brankovića). Nakon pada Srbije pod Turke Helena beži iz Srbije kod oca Tome i njemu predaje relikvije Svetog Save. Nakon toga odlazi na ostrvo Lefkadu koje je bilo u rukama Venecije i prelazi u katoličanstvo.

Njen otac sa porodicom traži pomoć od pape u borbi protiv Turaka, beži na Krf, traži od Dubrovnika da ga oni prime ali oni odbijaju i na kraju odlazi u Rim. Tamo je poklonio relikvije papi Piju II za vojnu i novčanu pomoć.

Krst je datiran u 13. vek, dakle u doba Nemanjića. Veoma je bitno što ovaj predmet nije čuvan u našoj crkvi, već je bio u posedu carske porodice – poslednjih careva Vizantije. Dakle, ako su u 13. veku romejski carevi smatrali da je Sveti Sava bio patrijarh ko su naši istoričari danas da kažu da nije tako?

Elem reč je o časnom krstu, stavroteki koji se danas nalazi u Muzeju u gradu Pijenci.

(sajt https://cattedralepiacenza.it/). Krst je dimenzije 36 h 18.5 cm i u njega su ugrađeni i delovi časnog krsta na kome je Isus bio razapet koji se vide kroz otvore. Ceo predmet je fantastično filigranski urađen i ukrašen. Krst je sav u zlatu i srebru, sa četiri plava safira i dva purpurna ametista. Svaki dragi kamen je okružen sa četiri bisera.

Naravno za nas je najvažniji natpis koji na starosrpskom kaže ”Sava prvi arhiepiskop i patrijarh srpski”.

Vidljiva su oštećenja drške koja su verovatno nastala kada je utisnut grb biskupa Pijence iz 18. veka. Moguće je da je tada uklonjen i neki deo krsta. Kada se pogleda slika sa priprate Pećke patrijaršije ovaj krst veoma liči na krst Svetog Save. Još kada se uzme u obzir da su sa krsta nestali biseri koji su vidljivi na starim slikama iz 1970. godine dolazimo do još veće sličnosti.

Lično mislim da postoji mogućnost da je krst originalno bio i u obliku trostrukog krsta kao na slici sa priprate Pećke patrijaršije. Vidi se da je krst rastavljan i moguće je da su od njega napravljena dva krsta skraćivanjem drške – jedan običan i ovaj dupli. Rimokatolici nisu prihvatali pravoslavno trojstvo u ranijim vekovima, pa je razbijanje krsta na jedan dupli i jedan običan sasvim moguće. U tom slučaju moguće je da ćemo negde naći još jedan sličan krst.

Ovaj krst je do našeg istoričara došao tek 2012. godine ali je i nakon toga nažalost ostao nepublikovan i nepoznat.

Datovali su ga u 13. vek, na osnovu dva faktora.

1. na osnovu filigrantskog rada koji je iz doba Paleologa i postoje slični radovi na Svetoj gori u manastiru Velika Lavra i Vatopedu
2. zato što piše patrijarh pa onda zaključuju da mora biti 13. vek jer se tada težilo proglašavanju Srbije za patrijaršiju, ipak ovo ne mora biti tačno i krst može biti stariji ili je dodatno ukrašavan u 13. veku što se često dešavalo.

Komad Časnog krsta Gospodnjeg se pominje na par mesta u doba Svetog Save. Zna se da ga je Sava dobio na poklon od Romejskog cara Jovana III Vatace za manastir Hilandar. Takođe pominje se pri krunisanju Stefana Prvovenčanog i pominje se kasnije u povelji manastira Žiča kao poklon kraljeva Radoslava i Stefana Prvovenčanog.

O ovom krstu je naučni rad napisala doktorka Danica Popović i možete ga pogledati ovde. Za ovaj krst se saznalo 2012. godine tako da je ovo potpuno novi dokaz do sada nepoznat široj publici.

Freska u priprati Pećke patrijaršije

Kada sam čuo za ovu fresku posvetio sam neko vreme pokušavajući da je nađem na internetu i nisam uspeo. Postoje sajtovi i publikacije sa freskama pećke patrijaršije ali kao da namerno ne prikazuju ovu fresku iako je to glavna freska na ulazu (u priprati) crkve Pećke patrijaršije.

Natpis na fresci glasi: ”Sveti Sava prvi patrijarh srpski”

Pitanje je zašto naša crkva ne promoviše ovu fresku i zašto se o ovome ne govori?

Lažni narativ

Ako na sve ove nalaze dodamo i nelogičnosti koje su nam plasirane kroz istorijske knjige i udžbenike stvar postaje još jasnija.

Recimo zaključak istoričara iz Titovog vremena je, ukratko, da se Sava umorio od sukoba braće na dvoru Nemanjića i zatim napustio tron srpske crkve na koje je prethodno izabrao sledećeg arhiepiskopa, a nakon toga otišao u ”pokloničko putovanje” po Bliskom istoku i to dva puta. Smešnije objašnjenje od ovoga nije moglo da se smisli i samo pokazuje neznanje ili prosto malicioznost autora ovih radova.

Prvo arhiepiskop ne može da napusti svoje mesto i ode u penziju. Niti je to danas moguće, niti je bilo moguće u doba Svetog Save. U zakonopravilu jasno piše da se ni monah ne može prestati biti, a kamoli episkop. Kada se postane monah ili episkop to je do kraja života. Prekid je moguć samo zbog zgrešenja ili je Sava to mesto mogao da napusti samo odlaskom na viši čin, a to je mesto patrijarha.

Drugo ne može arhiepiskop da bira svoga naslednika. U Zakonopravilu je jasno naznačen pravni tok pa je za izbor episkopa potrebno da ga izaberu tri i više episkopa, a ne može da episkop bira svog naslednika. Odluka o izboru arhiepiskopa je sigurno bila predmet glasanja i odluke sabora.

Treće Sava nije bio u ”pokloničkom putovanju” na kom je obilazio sveta mesta turistički, već se radi o diplomatskoj misiji. Za izbor patrijarha je bila potrebna saglasnost drugih patrijarha i Romejskog cara (Vizantije). To je verovatan razlog zašto je Sava išao u prvo ”pokloničko putovanje” i usput je državnim novcem kupovao i spašavao relikvije od krstaša.

Verovatnija vremenska skala je da je Sava postao arhiepiskop već 1210. godine, da je 1221. godine dobijena autokefalija, doneseno Zakonopravilo i proglašen ”prvovenčani” kralj i da je Srbija uzdignuta na nivo patrijaršije nakon prvog Savinog putovanja 1229. godine.

Jako je interesantno zašto je Sava išao na drugo ”pokloničko putovanje” 1233. i zašto nakon Save nismo imali patrijarha do doba cara Dušana ali o tome u nekom drugom tekstu.

Zašto za ovo do sada nismo znali?

Tek sada vidimo koliko malo znamo o svojoj istoriji i koliko štete su nam naneli okupacioni istoričari kroz vekove. Najviše štete smo pretrpeli u poslednjem veku u doba Karađorđevića i Tita.

Karađorđevići su pravili državu sa katolicima, Hrvatima i Slovencima. Zato je njima odgovaralo da Nemanjići budu ”dva puta kršteni”, ”da su dobili krunu od pape” i slično. U njihovo doba se promoviše latinica, potpisuje Konkordat sa Vatikanom i nastaje Banovina Hrvatska. Pre njih Obrenovići su hteli da naprave državu sa pravoslavcima na Balkanu – Bugarima i Vlasima i zato su i uklonjeni po nalogu velikih sila.

U doba Tita, istoričari nastavljaju sa narativom koji je postavljen u doba Karađorđevića ali ga još više pojačavaju i bore se protiv crkve. Saradnici službe bezbednosti i istoričari hrvatskog porekla su uspešno infiltrirani i u SANU i u SPC.

Eto potrebno je da dođu nove generacije koje nisu opterećene prethodnim radovima SANU koji će povezati postojeće činjenice na način koji je u skladu sa našim crkvenim knjigama. Nažalost kritička istorija je uglavnom protiv naše duhovno istorijske zajednice.

Izvor: Miloš