Zanimljivo je pratiti kako Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić skaču jedan drugom u usta i u praksi poništavaju najvažnije izjave koje je dao onaj drugi. To među njima više nisu sporadični lični sukobi, to je izgleda pravi „Hladni rat“ u srpskom državnom vrhu.
Tako je, na primer, predsednik Nikolić u poslednjih godinu dana u nekoliko navrata ponosno isticao da „Srbija danas nema neprijatelje“. Čak je rekao da smo jedna od retkih, ako ne i jedina državana svetu koja se time može pohvaliti.
A onda premijer Vučić mrtav-hladan, prilikom obilaska namenske industrije u Velikoj Plani, koliko juče, izjavi da je naša vojna sila „suviše velika u odnosu na one koji bi eventualno hteli da nas napadnu“.
Ta Vučićeva izjava, dabome, nikako ne ide pod ruku sa Nikolićevim hvalisanjem. Jer, ako bi neko „eventualno hteo da nas napadne“, kao što tvrdi Vučić (koji je u ranijem mandatu bio i ministar vojske, pa valjda ima pouzdane podatke), onda nam je taj po definiciji – neprijatelj. Što znači da ih Srbija ipak ima. Samo što Nikolić izgleda ne zna, ili ne želi da zna, za njih.
Imamo i obrnut slučaj. Već tri godine, naime, Aleksandar Vučić nas ubeđuje da Srbija nema prijatelje. On ih, kaže, ima: te Angela, te Eštonka, te Guzenbauer, te Štros-Kan, pa Fratini, arapski šeik, čak i Alister Kembel, pa i Toni Bler… Ali, Srbija nema prijatelje. On ih je nakupio, ali država nikako da se s nekim združi. I, iz toga Vučić zaključuje da Srbija, tako „obesprijateljena“, mora da se povinuje velikim silama kako zna i ume, ne bi li izbegla da nadrlja od istih.
A onda se Nikolić, kad se pojavila pretnja britanske rezolucije o Srebrenici, za pomoć obrati Rusiji. I Rusija na poziv odgovori potvrdno. Pomože nam Rusija, zaustavi tu sramnu rezoluciju.
To nedvosmisleno znači da Srbija, jašta, ipak ima prijatelje. Jer, kada vam neko pomogne da se izvučete iz nevolje u koju vas nije on uvalio, onda vam je on dokazani prijatelj. Pošto je Rusija upravo to uradila (ne prvi put, ako ćemo iskreno), sa punim pravom može da bude smatrana za nama prijateljsku zemlju i naciju. Što, je li, neposredno pobija Vučićeve omiljene teze o našoj usamljenosti i osuđenosti na diktate moćnih.
Sve u svemu, Srbija ima i neprijatelje i prijatelje. Ono što Srbija nema, jeste vlast koja će znati da prepoznaje i jedne i druge, te da se prema njima, umesto što ih prizemno koristi za međusobna prepucavanja i nadmudrivanja, postavlja onako kako zaslužuju.
Miodrag Zarković
Fond strateške kulture
