Smrt Jusufa Čehajića, dopisnika „Večernjih novosti“ iz Vukovara nije istraživana.
Bila je subota, 12. oktobar 1991. godine kada je granata, prva koja se čula tog jutra, pala u dvorište kuće u čijem je podrumu živeo Jusuf sa suprugom Nadom.
„U 10 sati je pala granata u dvorište i pogodila ga u prsa i bacila u podrum. A upisan je u knjigu umrlih pod brojem 186 u grobnici kod bolnice“.
Ovaj tekst je poslednji zapis u Jusufovoj novinarskoj beležnici koju je u odeći imao izlazeći tog prepodneva iz podruma u dvorište. Ispisala ga je supruga.
Silina eksplozije granate koja mu je pala pred kuću bacila ga je nazad, u podrum, i preminuo je njoj na rukama. Imao je 50 godina.
Jusuf Čehajić rođen je u Bosni i Hercegovini, u selu Varalići, 25. avgusta 1941. godine. Kao građevinski tehničar prvo zaposlenje dobio je u preduzeću „Put“ iz Sarajeva. U svojim ranim dvadesetim preselio se u Vukovar, zaposlio u komunalnom, pa u stambenom preduzeću, a zatim u Ustanovi za informisanje. Tu je započeo novinarsku karijeru u „Vukovarskim novinama“ i u „Radio Vukovaru“, gde je vodio emisiju o poljoprivredi „Zemljaci“.
Novinar-dopisnik „Večernjih novosti“ iz Vukovara postao je na praznik rada, 1. maja 1975. godine, i tu je radio do pogibije.
Kako je UNS saznao istražujući za Dosije o ubijenim i nestalim novinarima, Jusuf je prvo sahranjen u masovnoj grobnici kod Gradske bolnice u Vukovaru.
Prema rečima sina, posle identifikacije i obdukcije Jusuf je dobio svoje grobno mesto, ali se ispostavilo da je došlo do zamene tela. Posle rata porodici su se obratile hrvatske vlasti, ekshumirani su ostaci pokojnog novinara i ponovo sahranjeni 1999. godine na vukovarskom groblju.
Novinar Simo Kljajić iz Gospića – likvidiran, zapaljen, identifikovan, ali i dalje s oznakom nestao
Nešto pre podneva 12. oktobra 1991. novinar Simo Kljajić izašao je iz svog stana na prvom spratu u Ulici Dragana Rakića BB u Gospiću (danas Ulica kralja Petra Krešimira IV) pa, dijagonalno preko raskrsnice, otišao do čuvene Uglovnice da kupi hleb. I nestao.
Kao takav se i dan danas vodi, iako je utvrđeno i presuđeno gde ga je i kako šest dana kasnije ubila hrvatska vojska.
Simo Kljajić rođen je 13. juna 1933. (u nekim dokumentima stoji i 20. jun) u Ploči. Po zanimanju je bio kovinotokar, tj. metalostrugar, kako pokazuju dokumenta čije je kopije Udruženju novinara Srbije (UNS) poslalo Hrvatsko novinarsko društvo (HND).
Novinarstvom je počeo da se bavi 1956. godine, a dve godine kasnije obreo se u „Ličkim novinama“ iz Gospića. Prošao je put od novinara-saradnika do glavnog urednika. Iz istih novina, koje su od 1976. bile „Lički vjesnik“, otišao je u penziju, a poslednji tekst za njih napisao je 1989. godine.
„Tog 12. oktobra bilo je dejstvo vatre, pa kad se smirilo izašao je do prodavnice ‘Brodokomerca’ u Uglovnici i kupio novine. Hleb je za pola sata trebalo da stigne iz Rijeke. Posle pola sata otišao je po hleb i nikad se nije vratio. A prodavnica je na 100 metara od zgrade. I u tih 100 metara, u podne, u po bela dana je nestao“, rekla je za UNS-ov Dosije Kljajićeva kćerka Željka Travica.
Kod sebe je imao ličnu kartu, novinarsku legitimaciju, iskaznicu da je dijabetičar, ključeve od stana i ulaza u zgradu. U stanu ga je čekala supruga Marija.
Prve, ujedno i tragične vesti o Kljajiću, stigle su polovinom januara 1992. godine.
„Ostali smo skamenjeni kada smo u Dnevniku među imenima žrtava u Gospiću čuli i tatino“, priča Travica.
Simo Kljajić je, kako piše u presudi Županijskog suda u Rijeci – koje nigde javno nema, pa su nam je skenirali iz Veritasa – ubijen 18. oktobra 1991. sa grupom Srba uhapšenih bez razloga, na lokalitetu Lipova Glavica kod Perušića. U ranim jutarnjim satima prevezeni su iz kasarne u Perušiću do Lipove Glavice gde su ih pripadnici Hrvatske vojske, od kojih su neki bili maskirani, ubili iz vatrenog oružja.
„Kad su ubijeni izbačeni su na tzv. ničiju teritoriju, s jedne strane su kontrolisali Srbi, a s druge Hrvati, a onda su leševi zapaljeni“, navodi Željka Travica, koja je bila i svedok u procesu i dodaje da presuda porodicama žrtava nije data.
DNK analizom naknadno je identifikovano 15 žrtava, dok je troje ostalo neidentifikovano. Među identifikovanim nije bio Simo Kljajić.
Tako Sima Kljajića danas nigde nema. Pa ni na jednom spisku ubijenih i nestalih novinara u Hrvatskoj ili svetu, osim u Dosijeu UNS-a.
Travica pretpostavlja da su ostaci njenog oca u Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu, gde bi trebalo da su neidentifikovane žrtve iz Gospića.
„U odnosu na S. K. (Simo Kljajić, prim. nov), prvostupanjski sud je prihvatio iskaz njegove kćerke, svjedoka Ž. T. (Željka Travica, prim. nov.), koja dozvoljava mogućnost da bi leš pod oznakom US3 mogao biti leš njezina oca za kojeg je svjedok D. G. naveo da je pokopan odmah na Udbini što međutim, nije sa sigurnošću utvrđeno“, navedeno je u presudi Vrhovnog suda Hrvatske.
Maja Vasović, rukovodilac Grupe za nestala lica na teritoriji bivše SFRJ pri Komisiji za nestala lica Republike Srbije kaže za UNS da se Simo Kljajić vodi kao nestao, iako su obavešteni da je identifikovan.
„Međunarodni komitet Crvenog krsta nam je u oktobru 2004. dostavio da je Simo Kljajić identifikovan u junu 1997. u Hrvatskoj, kao i da je izvor te informacije kabinet hrvatskog premijera. Pretpostavljamo da je identifikovan tradicionalnom metodom, a pošto je porodica dala krv kako bi se potvrdio identitet pomoću DNK, što verovatno još nije urađeno, on se i dalje vodi kao nestao“, objašnjava Vasovićeva.
