Predlažemo referendum gde bi se opredelili između tri opcije: evroatlantskih, evroazijskih integracija i neulaska u bilo kakve integracije.
Povod za ovaj tekst je objavljivanje delova iz knjige Vojislava Koštunice Politička neutralnost ili Evropska unija, koji su objavljeni u više sredstava javnog informisanja (Politika, sajt DSS, preneli su NSPM, Novi Standard).
Opširno Koštuničino obrazlaganje ću svesti na jednu izjavu koja sublimira njegov predlog:
“Zato smatram da bi bilo najbolje, da bi bilo neophodno organizovati slobodni referendum o napuštanju evropskih integracija najkasnije početkom 2015. godine. Period od godinu dana sasvim je dovoljan da se u Srbiji povede odgovorna rasprava između pristalica Evropske unije i pristalica političke neutralnosti.”
Koštuničina ponuda o političkoj i vojnoj neutralnosti Srbije (u daljem tekstu – neutralnosti) nosi mnogo slabosti koje, kada se sve saberu, predstavljaju veoma loš spoljno-politički stav, koji bi Srbiji mogao da nanese velike štete. Evo zašto.
1. Potpuno je nejasno dovođenje u vezu izbora između članstva u Evropskoj uniji i neutralnosti jer u samoj EU postoji pet zemalja koje su neutralne, a to su: Austrija, Finska, Švedska, Irska i Malta. Za sve neutralne države članice EU postoji posebna odredba u kojoj se kaže da se neće prejudicirati specifičan karakter politike bezbednosti i odbrane pojedinih država članica. Tu se misli upravo na ovih pet zemalja. Ova činjenica jasno stavlja do znanja da se može biti neutralan paralelno sa članstvom u EU, tako da Koštuničino suprostavljanje članstva u EU i neutralnosti nema smisla. A zagovornici ulaska Srbije u EU bi jednostavno mogli da kažu – nema problema, i mi smo za to da Srbija bude neutralna, ali i da bude članica EU kao pomenutih pet zemalja i zato ne vidimo koliziju između ove dve stvari, pa je samim tim i referendum po tom pitanju izlišan. Dakle, izbor koji Koštunica predlaže nije zasnovan na stvarnom antagonizmu, pa time ostaje samo napuštanje evropskih integracija. Međutim, tu dolazimo do tačke 2.
2. U Koštuničinom viđenju spoljnopolitičkog puta Srbije figuriraju samo dve mogućnosti: članstvo u EU i neutralnost. Iako smo u tački 1. pokazali besmislenost suprotstavljanja članstva u EU i neutralnosti, ipak ćemo prokomentarisati ovaj dvojni izbor. Zašto samo dve mogućnosti? A gde je treća – evroazijske integracije? Evroazijske integracije su format u kome bi Srbija mogla da uđe u direktan spasonosni savez – integraciju sa Rusijom i njenim saveznicima. Zašto Koštunica iz spoljnopolitičkog izbora eliminiše ogroman deo populacije koji je ne samo za saradnju već i za savez sa Rusijom u okviru evroazijskih integracija?
PRIMER JERMENIJE
Evroazijske integracije imaju dve komponente – ekonomsku (Carinski savez, budući Evroazijski ekonomski savez) i vojnu (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti – ODKB).
Ekonomska komponenta ne nosi direktan politički karakter, ali samo njeno postojanje ima političku konotaciju jer se odnosi na stvaranje multipolarnog sveta, koje se ogleda i u ekonomiji. Postojanje političkog konteksta se najbolje vidi upravo u poslednje vreme na primeru ukrajinske krize i samita Istočnog partnerstva, održanog u Viljnusu, koji je doživeo debakl. U pozadini ovih događaja stoji opredeljivanje za EU ili za evroazijske integracije, a za šta je dokaz da je jedna od država kandidata za potpisivanje ugovora o pristupanju EU u Viljnusu bila i Jermenija, koja je odbila da potpiše taj ugovor i opredelila se za evroazijske integracije. Politički kontekst i u slučaju ukrajinske krize i u slučaju izbora koji je napravila Jermenija je upravo u tome da se ne može biti u isto vreme i članom EU i Carinskog saveza, što predstavlja pravi antagonizam, a ne Koštuničin predlog. Podsetimo pritom da Jermenija nema zajedničku granicu sa zemljama Carinskog saveza (kao i Srbija) i da se nalazi u ne baš prijateljskom okruženju Azerbejdžana, Gruzije i Turske.
Ali Jermenija nije smatrala da je bolje biti neutralan kao što smatra Vojislav Koštunica, već je duboko u evroazijskim integracijama, i to kao punopravan član vojnog saveza ODKB, koji je štiti od mogućih napada Turske i Azerbejdžana, a sada ulazi i u evroazijske ekonomske integracije, koji su viši stepen ekonomskog povezivanja sa Rusijom i njenim partnerima u Carinskom savezu. Znači, Jermeniji nije bio dovoljan dosadašnji povlašćeni položaj u ekonomskoj saradnji sa Rusijom, već ide korak dalje. Zašto? Zato da bi imala još više ekonomske koristi i da bi narod Jermenije živeo bolje. Vojislav Koštunica ne misli tako. On je za neutralnost. Jermenija se, upravo zbog okruženja u kome se nalazi, obezbedila. Jermenija vrlo dobro zna da međunarodno pravo praktično ne postoji, i da je umesto njega na snazi pravo koje se zasniva na sili, i da je jedan od faktora odvraćanja od moguće agresije na njenu teritoriju posedovanje moćnog naoružanja. A Jermenija je upravo od Rusije kupila odbrambeni raketni sistem S-300. Da, Jermenija ima ovaj sistem, a ne papir na kome piše – mi smo neutralni.
Izgleda da Vojislav Koštunica planira da u slučaju neke nove agresije na Srbiju maše papirom na kome piše “Srbija je neutralna”. Ne, taj papir ne pomaže. Ali zato
pomaže S-300 i punopravno članstvo u ODKB. Smatramo da je primer Jermenije itekako dobar za Srbiju jer se Srbija nalazi u sličnom, čak možda i lošijem geopolitičkom položaju od Jermenije, jer je mnogo grabljivica koje već grabe svoj plen od slabe Srbije ili se spremaju da grabe. U današnjem svetu neutralnost, nesvrstanost ili bilo koja druga nepripadajuća opcija znače samo jedno, a to je da zemlja koja ima nepripadajući status može u bilo kom trenutku biti napadnuta od svetskih silnika ako se nađe na putu njihovih interesa. Zar nam nedavni primeri Jugoslavije, Iraka, Avganistana i Libije nisu bili dovoljni?
SRBIJA U ODKB, ZAŠTO?
Srbiji bi itekako odgovaralo punopravno članstvo u ODKB jer članstvo u ODKB garantuje pomoć svih članica ogranizacije zemlji članici koja bi se našla pod pretnjom napada spolja. Evo samo dva primera:
–Iz Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (član 2): “U slučaju pojave pretnji za bezbednost, stabilnost, teritorijalnu celovitost i suverenitet jedne ili više zemalja članica (misli se na članstvo u ODKB) ili pretnji međunarodnom miru i sigurnosti država – učesnici (misli se u ODKB) odmah stupaju u međusobne konsultacije sa ciljem koordinacije svojih pozicija, razrađuju i primenjuju mere za ukazivanje pomoći državama članicama sa ciljem odstranjivanja postojećih pretnji”.
-Zamislite da je Srbija, to jest tada nesvrstana Jugoslavija, 1999. godine bila u ODKB. Da li bi usledio napad NATO pakta. Praktično isključeno; 23. septembra ove godine u Sočiju na redovnom zasedanju Saveta ODKB doneta je odluka da zemlje članice ODKB pruže vojno-tehničku pomoć pograničnim jedinicama Tadžikistana sa ciljem jačanja kontrole tadžikistansko-avganistanske granice jer se i sada, a posebno posle najavljenog napuštanja Afganistana od NATO trupa, očekuju pojačane aktivnosti talibana u pravcu Tadžikistana, koje bi mogle da dovedu do destabilizacije ove zemlje.
Zamislite da je Srbija članica ODKB i da dobije ovakvu podršku na srbsko-albanskoj granici.
Dakle, vojna komponenta evroazijskih integracija – ODKB itekako nosi politički kontekst jer se radi o vojnom savezu nezavisnom od NATO. Ali, za razliku od NATO, ODKB nije agresivna organizacija, već ima izrazito odbrambeni i odvraćajući karakater, tako da vojnici iz Srbije ne bi učestvovali u agresivnim vojnim kampanjama, već u zajedničkim manevrima sa drugim članicamam ODKB, kao u i operacijama zaštite mira na evroazijskom prostoru. Ovde je vrlo važno to da bi vojska Srbija imala i mogućnost da se obučava po ruskom modelu.
Za Srbiju bi bilo od velike važnosti da uđe u proces punih ekonomskih evroazijskih integracija, tojest da počne pregovore za pristupanje Carinskom savezu (budućem Evroazijskom ekonomskom savezu), koji bi joj doneo velike mogućnosti za ekonomski oporavak i razvoj. Umesto da bude trećerezredna zemlja EU, gurnuta u novu regionalnu Jugoslaviju, Srbija bi u Carinskom savezu bila punopravni prvorazredni član. Ulazak u Carinski savez bi bio korak dalje za Srbiju, koja već sada ima bescarinski trgovinski režim sa Rusijom, jer bi ekonomski manevarski prostor bio proširen na sve zemlje članica Carinskog saveza i jer bi protok robe, kapitala, usluga i radne snage bio slobodan. Prema tome, integrativni nivo je viši od bilateralne ekonomske saradnje i daje veće mogućnosti za ekonomski razvoj.
Dakle, evroazijske integracije, i ekonomske i vojne, su daleko bolje rešenje od neutralnosti i zato predlažemo održavanje referenduma sa pitanjem gde bi se građani Srbije opredeljivali između tri opcije: evroatlantskih integracija, evroazijskih integracija i neulaska u bilo kakve integracije. Rok za kampanju bi bio godinu dana od određivanja datima referenduma, uz uslov da zagovornici sve tri opcije imaju podjednake uslove za promociju svojih stavova u svim medijima uz mogućnost sučeljavanja stavova.
NVO Evroazijska Srbija
