Odlaze naši, dolaze naši

0
654
Foto: montaža / YouTube screenshot

5. oktobar 2000. godine, veče, Beograd, Terazije. Na ulici, ispred hotela Moskva, iz mase ljudi koji slavodobitnički tumaraju centrom grada, izdvaja se lik sugrađanina, opštepoznatog i visokoproduktivnog kolekcionara tuđih skupih automobila. Izgleda kao Bad Spenser i po običaju nije sam. Pored njega je grupa stručnih saradnika, zahvaljujući kojoj su mnogi Srbi oslobođeni troškova registracije, servisiranja i održavanja, kao i rizika upravljanja motornim vozilom.

Javlja se ljubazno, takav mu je kodeks. Kako ti se ovo čini, pita ga moj drug, koji kao da već podozreva da budućnost neće biti sjajna. Kolekcionar lagano pali cigaretu, prinosi je ustima, povlači dim, i kroz beličasti oblak razgovetno i samouvereno izgovara – Dobro je, odlaze naši, dolaze naši. Smejemo se i odlazimo u noć, svako u svoju.

Dobijemo li išta kada ovu, verovatno najbolju i najjezgrovitiju definiciju petooktobarskih promena, primenimo na posledice koje rezultati američkih predsedničkih izbora danas, 2020, donose Srbima i Srbiji? Posebno kada je ukrstimo sa činjenicom da Srbi, kao narod, nisu ni nalik kradljivcu automobila koji se, u trenutku lucidnosti, pretvara u političkog analitičara i uličnog filozofa. I još jednom, ne manje očiglednom, da se Bajden, novi predsednik SAD, uprkos sposobnosti da se u trenutku transformiše u sopstvenog supruga, unuku ili taštu, teško, i u najoptimističnijoj projekciji budućnosti, može preobratiti u „našeg“ koji dolazi.

Uz rizik da pogrešim, a nije mi strano, pokušću da odbranim primenljivost pomenute definicije na faktor Bajden. Većinska Srbija, patriotska i poštena, iskreno se nadala Trampovoj pobedi. Po svemu sudeći odlazeći američki predsednik, koji je bio prilično dobar po čovečanstvo, veoma se dopao Srbima. Njegova administracija nas nije previše pritiskala, dobili smo malo dragocenog vremena da predahnemo i pokušamo da se konsolidujemo, nije bilo grube antisrpske retorike svojstvene njegovim prethodnicima. Tramp i njegovi saradnici zaduženi za Srbiju pokazali su visok stepen odmerenost i taktičnosti, razumevanja pa čak i neke vrste poštovanja, od koje smo odavno odviknuti.

Da Vas podsetimo:  Jedini put kojim se sme ići

Zanemarujući potencijalno opasne strane ovakvog pristupa, Srbi su poverovali da je Tramp „naš“. U isto vreme, Albanci i njihovi podržavaoci (jedan, ne naročito veliki broj, nastanjem decenijama i u centralnim beogradskim opštinama), zaigrali su na Bajdena, koji sa sobom nosi sav antisrpski prtljag svojih prethodnika iz demokratskog tabora. Da li smo još jednom nadigrani i zbog čega nismo, i pored toga što su svi uvereni da jesmo?

Trampova nežna ruka nas je, korak po korak, vodila ka priznanju nezavisnosti narko enklave Kosovo kao suverene i nezavisne države. Dosadašnji napori Trampove administracije doveli su do neobičnog Sporazuma o normalizciji ekonomskih odnosa. Nesumnjivo da bi naredni koraci bili usmereni ka postizanju političkog, takozvanog konačnog rešenja. Lagano i nenametljivo, Trampov pristup bi Srbiju doveo pred svršen čin, javno mnjenje bi bilo u potpunosti preparirano i anestezirano, a potpisivanje priznanja, odnosno odricanja od Kosova i Metohije, identiteta i ponosa bilo bi sasvim izvesno. Trampa bi bilo teško odbiti, a za Srbe i Srbiju, epilog bi bio apsolutna katastrofa i najveći istorijski poraz.

Sa Bajdenom se vraćamo nekoliko koraka unazad. Od njegove administracije, oslonjene na klintonovsko antisrpsko i proalbansko nasleđe, mogu se očekivati novi, teški pritisci, ucene i uvrede, gruba i lažljiva retorika, koje će Srbe probuditi iz blage uljuljkanosti i vratiti u realnost. Predlozi koji se iz, za Srbe paklene kuhinje, mogu očekivati, biće u toj meri ponižavajući i dramatični da čak ni ova vlast neće moći da ih prihvatiti, a da to politički preživi. A političko preživljavanje je za njih, naučili smo to za sve ove godine, uslov bez kojeg se ne može.

Uz to, ako su nas američke demokrate u nešto uverile u prethodnih 30 godina, to je da su potpuno nesposobne da ijednu spoljnopolitičku akciju zaokruže i dovedu do kraja. Svaki vojni uspeh, odnosno agresija na suverene zemlje, praćena je potpunim političkim i diplomatskim fijaskom. Na dugom spisku spoljnopolitičkih poraza administracija koje su predvodile demokrate, za nas počasno mesto zauzimaju Kosovo i Metohija.

Da Vas podsetimo:  Srećan Uskrs

Zbog toga, reč koja je 5. oktobra zaparala užareni i zgusnuti terazijski vazduh, vredi i danas za vašingtonsku močvaru i posledice tek okončanih (ako to jesu) američkih predsedničkih izbora po Srbiju i srpsko Kosovo i Metohiju. Odlaze naši, dolaze naši!

Dragan Dobrašinović
Izvor: iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime