Mitska priča o Pandori i njenoj kutiji počinje odmah nakon jedne veličanstvene pobede čoveka nad bogovima. Prometej, koji im je ukrao vatru i podario je ljudima uz ostala znanja i veštine kako bi srećnije živeli, imao je i svog brata, Epimeteja, koji i nije bio baš toliko čvrst karakter i oprezan kao on. Iako ga je upozorio da ne prima nikakve “darove“ od bogova jer je znao da će im se sigurno osvetiti, Epimetej ipak nije mogao da odoli prelepoj Pandori i njenoj zlatnoj kutiji.
Pandora, “svime obdarena“ je prevod njenog imena, koju stvoriše bogovi radi osvete čoveku, zaista i jeste bila neodoljiva. Ali u njenoj kutiji su se našla sva zla koja su bogovi poslali ljudima: zavist, bolest, mržnja i smrt. Na samom dnu se ipak nalazila i slepa nada ali ju je Pandora zatvorila baš u trenutku kada je i ona trebala izaći. Budućim naraštajima je ostavljeno da večito promišljaju da li im je ta “uskraćena nada“ možda bila i ukazana milost drevnih bogova ili pak vrhunac njihove surove osvete.
Možda baš i niste ljubitelj antičkih mitova ali nije naodmet i znati poneki. Nisu badava smišljani i ono što ih krasi jeste njihova univerzalna poruka čoveku. Naravoučenije što bi rekli naši, takođe nekada mudri ljudi.
Gotovo u svim kulturama dominira mit gde je “neko“ podario ljudima znanja bogova. Dobra namera se, skoro po pravilu, takođe pojavljuje kao formalni osnov tog darivanja. Ali kao što su još neki mudri ljudi primetili da “znanje nadima“ i da postaje prokletstvo umesto blagoslova ukoliko se ne koristi na pravi način, tako u svakoj kulturi provejava i poruka da na vrhuncu svoje dekadencije čovečanstvo obično snalazi i svojevrsna kazna na koju više ne može uticati. Potopi, potresi, veliki reset, štogod…
Današnji ljudi ne veruju u mitove. Današnji bogovi ne veruju više ni u čoveka ni u čovečanstvo. Samo u sopstvene projekcije samih sebe.
Kada je ovdašnji Epimetej otvorio svoju kutiju moći koji su mu poslali bogovi današnjice, nije ni slutio da će uz svoju rastuću moć svom narodu doneti i sva ona zla koja su neminovni sastojak svake Pandorine kutije. Zavist, bolest, mržnju.
Toliko nas je podelio, da se ljudi više teško mogu sastaviti. Toliko nas je zastrašio, da ljudi radije veruju volji malih bogova sa ekrana negoli sopstvenim očima. Toliko nas se zamrzlo, da studen iz naših srdaca preti da zaledi i ono malo života oko nas.
Ipak, i na dnu današnje Pandorine kutije takođe postoji Nada. Ne smemo je više zatvarati. Jasno je svima da više nema povratka na staro. Nova realnost preti da će nam oduzeti i ono malo ljudskosti i solidarnosti koje smo uspeli da očuvamo.
Možda bi bilo najbolje da umesto zaključka uputim na predavanje jednog od savremenih Prometeja, liberalnog jevrejskog mislioca, Juvala Noa Hararija. On je na Davosu, tom Olimpu današnjice, pored svega ostalog mudro rečenog, vrlo dobronamerno i konstruktivno zamolio naše Titane da ne smetnu sa uma samo jednu stvar dok delaju ono što moraju. Da nam, i zbog sopstvenog dobra, ne zaborave i ne unište “kulturu zagrljaja“, ono iskonsko i spasonosno ljudsko, koje može i koje mora nadvladati sve naše trenutne izazove i nevolje.
I zaista. Biće da je taj naš međusobni zagrljaj pomirenja, praštanja, podrške i pomoći, zapravo ona jedino preostala nada na dnu kutije koju smo sami otvorili…
autor:Ljuba Kostić
