Наш народ има изреку: „Сиротињо, и Богу си тешка“. Али, није тако: Бог је Бог сиромашних, јер је, кад је постао Човек, и сам био сиромах, Који није имао где главе склонити. Зато Божји људи воле сиротињу, и мисле о сиротињи. Од таквих био је и патријарх српски Павле.
Једна новинарка о патријарху Павлу је забележила: „Ако је за собом гасио светла, није користио грејалицу, ишао пешице куд год је могао, за патријарха Павла могло се рећи да је штедљив, али никако и шкрт.
Као новинарка која је, по природи посла често долазила у Патријаршију, једном приликом сам у кабинету секретара Његове светости затекла старијег мушкарца, прилично неугледно обученог, како седи на канабету.
Чекајући неко саопштење СПЦ, и сама сам већ дуго седела поред тог човека и упитала га: „А кога Ви чекате?” Рекао је: „Патријарха чекам. Он ће ми помоћи, пријатељи смо из детињства. Ја сам из Босне, сви моји су већ избегли у Немачку, ја бих код сина али немам могућности да платим пут.”
Морам признати, а и данас ме стид кад се тога сетим, помислила сам „ево још једног пацијента” јер је било много оних који су се тих ратних година лажно представљали. Чудила ме једино смиреност и потпуна увереност тог човека да ће патријарх сигурно доћи. А тако је и било.
Након што су му јавили да га у секретаријату чека човек који каже да га познаје, патријарх је сишао, отворио врата канцеларије, препознао пријатеља кога дуго није видео, загрлио га чврсто називајући именом, нисам упамтила којим, али по коме сам закључила да је из муслиманске породице. Патријарх га је питао како може да му помогне, а онда отрчао до своје собе, донео коверат са новцем и наложио секретару да се купи карта за воз за Немачку. Задржао се с пријатељем још неко време разговарајући о породици, деци… а затим га испратио и поручио да се јави, ако још нешто затреба“.
Патријархов ђакон, отац Момир Лечић, сведочи: „Много је помагао сиротињу, а није желео да се о томе зна. Примера ради, скупио је новац и у Мрчајевцима код Чачка купио две куће са окућницама за две породице са више деце, избегле са Косова и Метохије, из Пећи. У истом селу купио је кућу са окућницом и за једну породицу, са деветоро деце, из Краљева. До тада је ова породица живела у металном контејнеру од 14 квадратних метара. Знам и много других случајева. Рецимо, једна жена, избеглица из Призрена, дошла је код патријарха и пожалила се да јој је једна кћи престала да расте, а да је чула да у Швајцарској постоји лек који подстиче раст, но он је за њих прескуп. Патријарх позове нашег свештеника у Цириху, а овај већ сутрадан, авионом, по пилоту, пошаље прескупе инјекције, после којих је дете наставило да нормално расте.” Касније је овај свештеник обезбедио и три и по милиона оброка за сиромашне у Београду. Ђакон Момир Лечић каже и ово: „Иначе, никад није узео плату у Патријаршији, која му је као патријарху припадала. Минималне животне потребе подмиривао је од своје мале пензије. Неке је и стипендирао, чак и једног црнца из Африке, студента медицине. Стипендирао је и једног познатог академика, који је, нажалост, рано преминуо. И многа друга дела је чинио, толико да би се само о томе могла написати посебна књига”.
Радмила Радић је у својој биографији патријарха Павла записала и ово: „Када је једном у току протеклих ратних година, из свог стана у Патријаршијском двору угледао на улици групу избеглица како кисну, сишао је, отворио велика храстова врата и позвао их да се склоне унутра. На примедбе његових најближих сарадника да је тако могао да уђе и неко ко није добронамеран, одговорио је: ‘А како сам ја могао да спавам горе, у топлом, а да та деца кисну напољу?’”
У свом тексту „Без осуде, отворено, очински” забележио је: „Да могу стићи, васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за нашу страдалну браћу, сестре и децу”.
Душа патријарха Павла отишла је, има томе већ више од деценије, пред Христа Свебогатог, Који је осиромашио нас ради. Нама је остало да се угледамо на нашег патријарха, и да знамо реч Светог Писма – ко сиромаху даје, Богу позајмљује. А наш народ додаје да Бог ником дужан не остаје.
