Odnos hrvatskih vlasti u NDH prema imovini Srba i Jevreja svakako je deo programa zatiranja ovih naroda. Posle pokolja Srba po selima i zaseocima širom NDH po pravilu bi usledila pljačka
Odnos hrvatskih vlasti u NDH prema imovini Srba i Jevreja svakako je deo programa zatiranja ovih naroda. Srbi prispeli u Srbiju progonom iz slavonskih i drugih sela (ona trećina koja je predviđena za iseljavanje) ostavljali su detaljan popis pokretne i nepokretne imovine ostavljene iza sebe, u kućama koje je odmah zaposeo neko drugi. Po pravilu bi onima koji su proterivani bilo naređeno da ponesu sve dragocenosti, da bi im one uz put bile otete. Bilo im je dozvoljeno da ponesu sobom određeni iznos novca, da bi u Srbiju stigli sa deset-dvanaest puta manjom svotom, jer im je novac oduziman prilikom svakog od nekoliko pretresa na putu. Vlasnici zanatskih radnji i krupnijih preduzeća ostajali su bez njih: država je postavljala nameštenike koji su obavljali poslove za njen račun.
Posle pokolja Srba po selima i zaseocima širom NDH po pravilu bi usledila pljačka. Nekada je to bilo organizovano tako da se opljačkana stoka sabirala na jedno mesto a zatim delila po hrvatskim kućama, jedan deo se odvajao za ishranu vojnih jedinica, pokretne stvari su se prodavale a novac uzimala država itd. U pljački su učestvovale komšije, koje su neretko i ubijale i zatim i pljačkale. Nekad su opljačkane stvari zadržavali za sebe. Često su se dešavale svađe oko plena, pa i tuče. Ovde donosimo nekoliko primera oduzimanja i pljačke imovine.
***
Finci Šabataj, rođen 1878. godine, na sudu posle rata izjasnio se da je jevrejske vere a srpske narodnosti. Bio je vlasnik pilane u mestu Zobik kod Banovića. Hrvatske vlasti su mu oduzele pilanu a njega postavile da radi kao glavni stručni rukovodilac. Posle rata, zbog saradnje sa okupatorom (proizvode pilane su, naime, koristili i Nemci), osuđen je na dvogodišnji gubitak građanske časti. Pilana mu je oduzeta ponovo.
Arhiv Jugoslavije, f. 110, 820-359
***Tomo Vuković, kafedžija iz Klašnice kod Banje Luke, morao je da prepiše imanje jednom Hrvatu. Dobio je priznanicu da sa 10.000 dinara ide za Srbiju. Usput su mu od toga novca na raznim usputnim stanicama opljačkali 8.000 dinara. Jedan od pljačkaša, Smajo Stinjanin, vređao ga je najpogrdnijim rečima. I opljačkao ga je i on, dodatno.
Arhiv Srbije, G-2, F-4, r. 12/1941
***Gavrilo Vukoje, starešina manastira Ozren, podneo je izveštaj Eparhijskom crkvenom sudu 1942. godine. Prethodnog leta Gavrilo je uhapšen od strane hrvatskih vlasti i sproveden u Caprag, u logor. Još u Banjoj Luci pozvao je kapetan, komandant logora, viđenije Srbe i rekao im da se mogu vratiti svojim kućama ako prime rimokatoličku veru. Srbi su mu odgovorili da se nemaju gde vratiti jer im je sve oduzeto. Na to im reče kapetan: „Sve će vam se nadoknaditi samo ako primite katoličku veru, jer vaša pravoslavna vera neće više postojati, jer sveštenici koji su prebačeni u Srbiju neće se više vratiti natrag, a ovo sve što je ostalo treba sve potući, jer su oni svemu ovome krivi.“
AS, G-2, f-6, r. 4/1942***Presudom Vrhovnog suda BIH u Sarajevu, od 21. septembra 1946. godine, osuđen je Ališić Derviš na kaznu zatvora sa prinudnim radom od 14 meseci i godinu dana „gubitka političkih i pojedinih građanskih prava“, zato što je u 1941. godini, po naređenju ustaša, vršio zakopavanje Srba, „kojom prilikom je sa njih skidao odjeću i za sebe zadržao“.
AJ, f. 110, 815-28
***Mlađen Stijaković (1913) bio je u nemačkom zarobljeništvu kada su mu ustaše pobile ukućane, 7. februara 1942. godine u selu Motike kod Banje Luke. Posle pokolja komšije Hrvati su temeljno opljačkali sve što se moglo odneti iz srpskih kuća. Niko od njih posle rata nije samoinicijativno vratio preživelima ni jednu odnetu stvar, ali se čulo o različitim njihovim ponašanjima tokom pljačke. Između ostalih i o ovom (dajemo reč Mlađenu Stijakoviću).
„Tu u Todića dolini, blizu nas, Ilija Todić imao je podrum. U podrumu je poslije pokolja ostalo bure rakije. Kod nas se rakija mnogo cijeni. To je glavno piće. Kao u nekim krajevima vino. Mi pečemo prirodnu lijepu rakiju od šljiva. I Todići su imali dosta šljiva i rakije. Znao je to i komšija Šokac Ante Martinović, pa je odmah poslije pokolja krenuo u pljačku u Todiće. Pošto puno veliko bure rakije nije mogao da ponese sam, otišao je kući po konje i sanca [sanke] i nekoga ko će mu pomoći da natovari bure. Dok je Ante sve to pripremao, u međuvremenu je bio brži od njega njegov sinovac Joso Martinović. On je uspio da prije strica dođe do Todića podruma i stricu ispred nosa ukrade i odnese bure. Kada je Ante došao po rakiju, vidio je da bureta nema. Kažu da se mnogo ljutio i glasno derao što ima tako pokvarenih ljudi i lopova, koji kradu iz očiju. Prijetio je. Nije znao ko mu je ukrao Todića rakiju. Kasnije se njegov sinovac Joso hvalio po selu kako je podvalio stricu Anti. To se pričalo i poslije rata, da se svijet smije i zabavlja. To je za ljude bila zabava.“
L. Lukajić, Fratri i ustaše kolju
***Milan Vujanović, iz Čelebića kod Livna, uspeo je da pobegne iz škole i sakrije se u svojoj štali, u senu pod krovom. U školi su mu ustaše, većinom komšije, ubili majku, sestru, ženu i ćerkicu staru 6 meseci. Iz svog skrovišta Milan je slušao krike i zapomaganja žrtava, pomešane sa podvriskivanjem i vikom dželata. Ujutro je gledao kako zaprežnim kolima odvoze pobijene i bacaju ih nedaleko u iskopanu jamu. Obnevideo od jada i bola Milan nije ni primetio kako mu je u štalu ušao komšija Hrvat, odvezao stoku i poterao svojoj kući.
„Neka ga, neću mu ni sad spominjati ime kad nisam do sada… stid me njegovog stida: komšije mu, i dijete u kolijevci, kolju do pedeset koraka odatle, a on se polakomio da ugrabi plijen, da se ovajdi od krvave komšijske muke…“
B. Simonović, Ognjena Marija Livanjska
***
U ustaškoj ofanzivi na srpska sela jugoistočnog Korduna 18. jula 1941. godine zajedno sa ustašama idu i hrvatski i muslimanski civili, pljačkajući i pustošeći. Samo prvog dana u ovim selima ubijeno je blizu pet stotina ljudi. Narod je ubijan i ostavljan nesahranjen.
Milorad Milošević svedočio je o tome ubijanju i pljačkanju: „Pored ustaša ubijanje su vršili i nenaoružani ljudi koji su išli pljačkati imovinu, i koga su pronašli ovi pljačkaši ubili su ga sjekirom, nožem ili drugim predmetom. Imovina je bila sva opljačkana.“ Rade Klarić dodaje: „Kada sam se vraćao po narod koji je bio raspršen, još su uvijek muslimani iz Bosne pljačkali stoku i odgonili sa neobičnim raspoloženjem vičući ,Hej, džabova, hej, Šarova, reko Ante ko šta kidne nek mu bidneʻ.“
Petar Zinaić, Genocid na Kordunu i okolici, str. 130
