Pelješac, Mljet i Konavli bili su srpski

Na pod­ruč­ju gra­da Du­brov­ni­ka tri su pra­vo­slav­ne cr­kve. Ve­li­ki, sa­bor­ni hram po­sve­ćen Sve­tom Bla­go­ve­šte­nju sme­šten je u Sta­rom gra­du, ma­nja cr­kva Sve­tog ar­han­đe­la Mi­ha­i­la na­la­zi se uz pra­vo­slav­no gro­blje na Bo­ni­no­vu, a naj­sta­ri­ja, ujed­no i naj­ma­nja cr­kva Sve­tog Đur­đa, uklje­šte­na je me­đu ku­ća­ma i ra­sti­njem na Po­sa­tu, od­mah iz­nad grad­skih be­de­ma. Isto­ri­ja srp­ske cr­kve u Du­brov­ni­ku, bur­na je i bre­me­ni­ta bor­bom za vla­sti­ta pra­va i do­sto­jan­stvo pra­vo­slav­nog ži­vlja.

AUTOR. Sanja Pešut

U du­bro­vač­koj oko­li­ni bi­lo je ne­ko­li­ko pra­vo­slav­nih hra­mo­va, iz­me­đu osta­lih Bo­go­ro­di­čin ma­na­stir na Mlje­tu i ma­na­stir Sv. Ni­ko­le u Sto­nu, gde je bi­lo i se­di­šte hum­ske epar­hi­je ko­ju je osno­vao Sve­ti Sa­va 1219. go­di­ne. Do če­tr­de­se­tih go­di­na 14. ve­ka sve sta­nov­ni­štvo Sto­na i Pe­lje­šca bi­lo je pra­vo­slav­ne ve­re. Ka­da na tom pod­ruč­ju pre­sta­je vlast srp­skih vla­da­ra, ka­lu­đe­ri su pod pri­ti­skom Du­bro­vač­ke Re­pu­bli­ke na­pu­sti­li ma­na­sti­re, a ve­li­ki deo pra­vo­slav­nog sta­nov­ni­štva mo­rao je pre­ći na ri­mo­ka­to­lič­ku ve­ru. U 14. ve­ku po­ka­to­li­čen je pra­vo­slav­ni ži­valj Sto­na, a u 15. ve­ku ista sud­bi­na za­ti­če i Sr­be u Ko­na­vli­ma.

Ka­ko u stu­di­ji po­koj­nog du­bro­vač­kog pro­te Ra­de Vu­ko­ma­no­vi­ća pi­še, kra­jem 18. ve­ka sa igu­ma­nom ma­na­sti­ra do­go­vo­re­no je da im je­dan ka­lu­đer po­vre­me­no do­la­zi i kri­šom u ku­ći Pe­tro­vi­ća na Po­sa­tu slu­ži li­tur­gi­ju i dru­ge ob­re­de. Ka­ko je po­sto­ja­la po­tre­ba za pra­vim hra­mom, ku­plje­na je ku­ća sa le­po ure­đe­nim vr­tom ko­ja je bi­la u vla­sni­štvu na­sled­ni­ka ču­ve­nog Sa­ve Vla­di­sla­vi­ća, di­plo­ma­te na dvo­ru Pe­tra Ve­li­kog. Unu­tra­šnjost ku­će ure­di­še du­bro­vač­ki Sr­bi kao cr­kvu, a ta­da se i or­ga­ni­zo­va­še kao Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kve­na op­šti­na. Uslov ko­ji su po­sta­vi­le grad­ske vla­sti bio je da cr­kva ne sme ima­ti ni­ka­kvo obe­lež­je spo­lja, krst ni­ti zvo­nik. Bi­la je to pr­va pra­vo­slav­na cr­kva u Du­brov­ni­ku, isti­na van zi­di­na, jer ta­da još ni­je bi­lo do­zvo­lje­no da se unu­tar Gra­da po­dig­ne pra­vo­slav­na bo­go­mo­lja .

Tek na­kon pa­da Du­bro­vač­ke Re­pu­bli­ke , za vre­me fran­cu­ske upra­ve, pra­vo­slav­ni uži­va­ju vi­še slo­bo­de, a pra­vo gra­đan­stva pri­zna­to im je tek 1813. go­di­ne.

Ka­ko cr­kvi­ca i gro­blje na Po­sa­tu , iona­ko ve­o­ma skrom­nih di­men­zi­ja, vi­še ni­su bi­li do­volj­ni, po­čet­kom 19. ve­ka Pra­vo­slav­noj cr­kve­noj op­šti­ni do­de­lje­no je ze­mlji­šte na Bo­ni­no­vu, naj­pre za gro­blje, a po­tom i hram. Cr­kva po­sve­će­na sv. ar­han­đe­lu Mi­ha­i­lu za­vr­še­na je i osve­šta­na 1837. go­di­ne.

U gro­blju na Bo­ni­no­vu, od ta­da do da­nas, več­ni smi­raj na­šli su mno­gi zna­me­ni­ti Sr­bi: bra­ća Bo­žo i Ni­ko Bo­ško­vić, Jo­van Mi­la­ko­vić, Ste­fan Šku­lje­vić, pa i ču­ve­ni srp­ski pi­sac Mi­lo­van Gli­šić, ko­ji je u Du­brov­nik do­šao da bi se iz­le­čio, ali je na vla­žnom mor­skom va­zdu­hu po­sti­gao upra­vo su­prot­no. Pra­vo­slav­no gro­blje na Bo­ni­no­vu 2005. go­di­ne uvr­šte­no je na li­stu spo­me­ni­ka kul­tu­re u Hr­vat­skoj.

Cr­kva na Bo­ni­no­vu svo­jim skrom­nim iz­gle­dom ni­je za­do­vo­lja­va­la du­bro­vač­ke Sr­be, ko­ji su že­le­li da sa­gra­de sa­bor­ni hram ko­ji bi se le­po­tom mo­gao upo­re­di­ti sa ri­mo­ka­to­lič­kim cr­kva­ma, pa je cr­kve­no tu­tor­stvo 1865. go­di­ne po­če­lo ve­li­ku ak­ci­ju za grad­nju hra­ma Sve­tog Bla­go­ve­šte­nja u sa­mom gra­du. Ku­plje­ne su ne­po­kret­no­sti na po­volj­nim lo­ka­ci­ja­ma, a ne­ki od imuć­ni­jih Sr­ba od­re­ko­še se de­la svo­ga imet­ka, ustu­pi­še i ze­mlji­šte ka­ko bi se cr­kva sa­gra­di­la.

Cr­kva je ozi­da­na kor­ču­lan­skim mer­me­rom, u ob­li­ku la­đe u srp­sko-vi­zan­tij­skom sti­lu. Nad pro­če­ljem po­dig­nu­ta su dva zvo­ni­ka sa pet zvo­na. U ne­de­lju, 9. ok­to­bra 1877. zvo­na su se ogla­si­la pr­vi put

IZVOR: Politika Magazin