Pismo sa Kosova ili slavski razgovori

Ne znam da li političari mogu bolje od ovoga, ali sam sigurna da uz pravu politiku narod koji je ostao ovde da živi može mnogo više

„Vreme je da pođemo kući. Znamo šta smo ostavili kada smo pošli, a šta ćemo sada da zateknemo, to ćemo uskoro da vidimo“, ovo obraćanje Milana svojoj supruzi Mariji izazvalo je različite komentare kod ostalih gostiju na slavi u selu Dobrotin u opštini Lipljan.

„Samo ti se lopovi motaju po glavi, ti kao da ih prizivaš”, odgovara mu supruga i, dok čekaju da ostali gosti naprave mesta da prođu, priča kako se njen suprug u kući pre polaska na slavu prekrstio i rekao: „Sveti Jovane Zlatousti, čuvaj kuću, jer mi odosmo na slavu”.

„Ljudi, ja sam to ozbiljno mislio. Da neće možda policija da je čuva”, pitao je sve nas Milan uz uzdah zavrtevši glavom pre nego što nas je pozdravio i otišao.

Vreme slava je omiljeno doba godine za mnoge Srbe na Kosovu i Metohiji. Razmišljanje o odlasku kod rođaka i prijatelja, pa priprema svoje slave, čini da vreme u ovim našim getima prolazi brže nego inače. Volim tada da slušam ljude koji, opuštenije nego obično, uz piće i ostalo posluženje komentarišu sve što se dešava, a tiče se našeg života ovde.

Lopovluk je u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji poslednjih nedelja poprimio takve razmere da ljudi iz svojih kuća ne smeju da odu negde ni na dva sata. Zato ne čudi što je to jedna od glavnih tema na slavama ove jeseni. Reći će neko da se svuda krade, ali zamislite kada se u selu za jednu noć obije i opljačka nekoliko kuća, sledeće noći dve radnje, pa već naredne još četiri kuće. Onda čujete da se to isto dešava u svim srpskim selima u okolini, u gnjilanskom i novobrdskom kraju, u Metohiji. Tako danima, nedeljama – lopovluk traje godinama – i niko da mu stane na put. Činjenica da gotovo niko nikada nije uhapšen i osuđen znači da je anarhija dozvoljena, i njen jedini cilj je dodatni pritisak na ljude.

SRBI KRADU ZAJEDNO SA ALBANCIMA

„Krađe u Gračanici su svakodnevne. Policijska stanica je u centru sela, a lopovi haraju kao da je Srednji vek. Gračanica je pokrivena video-nadzorom, ali razbojništvo traje. Šta mi da očekujemo iz izolovanijih sela koje policijske patrole obilaze jednom dvaput dnevno? Razumem što je Milan u pomoć zvao današnjeg sveca. Za brigu je ostaviti kuću samu. Bog u pomoć”, reče naš domaćin.

„Srbi kradu zajedno sa Albancima. Gde će da prodaju kradenu robu ako ne sarađuju sa njima? Za sitne pare ih koriste “, nastavlja se razgovor uglavnom među muškarcima.

„Nije sporno da zajedno kradu, ali je sporno što niko ne sprečava krađe. Jeste primetili da kradu u talasima? Svaki put je sve gore i sve duže traje. Primire se nekoliko nedelja pa krenu, kao sada. Gore je ove jeseni nego što je letos bilo, a može i gore da bude, da počnu da tuku i, nedajbože, ubiju nekog zbog televizora ili kompjutera”.

Domaćin u tom trenutku nazdravi gostima i tako prekinu priču o krađama. Tema je bila i dolazak predsednika Albanije u opštinu Medveđa.

„Čim je ovaj došao u Medveđu, to znači da će uskoro neko iz Beograda da dođe kod nas. Možda predsednik ili premijerka za Božić“, nastavlja se razgovor.

„Ma nema šanse. Šta da nam kažu”, negoduje domaćin.

„Ništa. Doći će i oni u privatnu posetu nekom manastiru i poslaće poruku u stilu može da bude, ali ne mora da znači. I šta se buniš? Ima da ideš zajedno sa mnom na doček, kao da će neko nas da pita za mišljenje. Vidiš da nas niko ne zarezuje ni dva odsto. Da neće možda nas da pitaju kako nam je. Sedim ovde, a ispred očiju mi slika kako mi pljačkaju stan. Ali Srbi su u policiji, sada i u sudovima, u najvišim institucijama vlasti u Prištini, i Beograd je sa nama ovde završio posao. Da nas neko pita, mi bi rekli da su ti Ramušovi Srbi potpuno beskorisni, ali ne pita”, reče Siniša, Prištevac, interno raseljen u Dobrotinu.

„Šta smo mi onda, vreće za udaranje? Niko da nas organizuje da dignemo glas. Sve će da nas pohapse i najviše što možemo je da budemo incident o kome će pola dana da izveštavaju u vestima. Samo trpimo, pa dokle više“, reče njegov kum, domaćin slave.

„Kako se ko od nas oseća, to je, kume moj, individualna stvar. Neko kao vreća, neko kao budala, neko izdano, prevareno, ostavljeno, zaboravljeno, ali, svi zajedno, mi smo kolateralna šteta trenutne srpske politike i zato moramo da ćutimo i trpimo”, odgovori mu Siniša.

BORIS TADIĆ U VIDOKIM DEČANIMA

Uz odobravanje onoga što je Siniša rekao, setiše se gosti i dolazaka Borisa Tadića – dok je bio predsednik – u manastir Visoki Dečani za Božić i Uskrs, i slanja njegovih poruka.

„Sećate se, Tadić kao da je dolazio na takmičenja za mis sveta, isključivo je slao poruke mira. Mi glave gubimo, živimo porobljeni, a on mir, pa mir. Da li će neko nekada u naše ime odavde da zagrmi, da li će taj dan da dođe”, reče Sinišin mlađi brat.

„Hoće, bato, hoće, Sveti Ilija, zdravlje, na leto”, odgovori mu Siniša.

Pomenuli su i kako je Lipljan okićen uoči državnog praznika Albanije, kao i da se planira postavljanje spomenika Ademu Jašariju – koji je u međuvremenu uz pompu i otkriven.

„Kad i obrazovanje integrišu u kosovski sistem, a ono je sledeće, jer su sa zdravstvom završili, ima deca da nam uče kako je taj zločinac bio heroj. Samo polako, i to vreme će da dođe”, reče neko i svima bi nelagodno. Čudnu tišinu u sobi prekinula je domaćica, koja je na sto iznela pogaču najavljujući večeru.

Dva dana posle pomenute slave, potpuno smetnuvši sa uma da je Dan zastave i da je to od ove godine zvanično i praznik takozvane države Kosovo, otišla sam do marketa u Gračanici čiji je vlasnik Albanac, i tek po povratku kući shvatila da ne slave. Radili su mnogi Albanci i u Lipljanu i drugim mestima širom Kosova. Nisu radile takozvane državne institucije i, naravno, Srbi u njima. Srbi su praznovali nov praznik „države Kosovo”, odnosno Dan zastave Albanije. (Samo naivni misle da su to dva praznika, a ne jedan.)

Onda sam se setila gostiju sa slave, njihovih priča i komentara. Ono što sam čula u Dobrotinu možete čuti bilo gde na Kosovu i Metohiji, svi će vam Srbi isto reći. Pričalo se na slavi o mnogo čemu, možda važnije i od samih priča jeste činjenica da su ih pričali mirni porodični ljudi. To su glasači na lokalnim i parlamentarnim izborima na Kosovu – da li uz ubeđivanje ili uz slobodnu volju, to sada nije bitno – i oni se ničem ne nadaju, ništa ne očekuju od onih koji su u njihovo ime tu gde jesu – u Prištini i Beogradu – svesni su da ih niko neće zaštiti, ohrabriti, žive dan za danom. Prošlost i sadašnjost su im na leđima kao najteži teret, o budućnosti gotovo da ne pričaju.

To je Kosovo danas. Na jednoj strani zvanični Beograd, na drugoj nesrećni Srbi u takozvanim kosovskim institucijama i nasuprot njima narod – svestan svega, ali sa vezanim rukama. Narod nije izabrao ovo stanje letargije ili pasivnosti – ne znam ni kako da ga nazovem – on je u njega namerno doveden. Jedino tako se uklapa u ram slike koja je stvorena po želji zapadnih zemalja zbog ovoga ili onoga, i na tome se godinama unazad radi.

Ne znam da li trenutno političari mogu više i bolje od ovoga, ali sam sigurna da uz pravu politiku narod koji je ostao ovde da živi može mnogo više. To je ono što se ovde čeka generacijama.

Janja Gaćeša

standard.rs